„Psihići” su rezervisani za ludake, a biti lud u Srbiji je sramota, što potiče od manjka spoznaje sopstvene situacije. Uostalom i to košta, bar hiljadu i po po seansi pa do pedesetak evra, od kojih može da se kupi mnogo piva i slatkiša. Što nas dovodi do toga kako mi rešavamo sporna stanja duše
Sve češće vam se dešava da ustajete na „levu nogu”? Pre podne mrzite sebe, a od podneva i sve druge, ili ne gubite vreme pa ova stanja uvežete od sabajle. Gomila posla vas čeka, vama je mrsko da uronite u njega, al’ kad jednom krene, u šljaci nalazite spas, ali je ona ujedno i izvor pritiska.
Kičma vas stegne, a oči zabole od buljenja u kompjuter, pa jedva čekate da se smrkne, da dođe čas za počinak. Onda se satima vrtite po postelji, misli vam ne daju mira. Kad vas umor konačno skola, spavate isprekidano, u košmarima. Potom se trgnete dok je zora još daleko. U tami prebirate onu šaku jada stvari koje ste uradili dobro i ogromnu većinu grešaka. Budilnik zvoni i vi ste mu zahvalni što vas je trgnuo iz agonije. A zatim, opet Jovo nanovo, to s mizantropijom, otežanim fokusiranjem, bežanjem u rad…
Ako je merilo normalnosti statistika, sve ovo ne treba da vas brine, jer se slično oseća veći deo naše nacije. Jedne od prvih pet u svetu po ispoljavanju depresije, kako pokazuju istraživanja Gallupa, kompanije za ispitivanje javnog mnjenja (kao i tržišta i medija). S nama u toj turobnoj grupi su i Francuska i Velika Britanija, što bi značilo da krivac za bedak nije životni standard. Ni uređenost društva, na koju se često pozivamo u napadima besa. Odgovoran je, kažu stručnjaci, naš pogled na svet. Kao da je to prekidač, pa cap-cap.
Njima je lako da ovo kažu sa naučne distance. Ali vi morate da se nosite sa tegobama, sa kontinuiranim stresom što poprima gabarit ludila. To nije stvar trenutka, jedne il’ dve nedelje, to su, brate, godine. Da živom čoveku dođe da legne u kovčeg i konačno se odmori. Od svega, a naročito od sebe.
Međutim, smrti nema kad se čeka, nju određuju drugi faktori. Pa još štošta mora da se dotle pregura. Ako je depresija stvarno uzela maha, to podrazumeva i probleme poput čestog navlačenja nazeba, kočenja na najmanji znak promaje. Depresivnog ne zaobilazi ni konstantan zatvor, osipi po koži, gubitak želje za seksom, nesklad menstruacije, klaustrofobični napadi, sklonost ka opijatima i bizarnim uzbuđenjima. A dominira lenjost, ravnodušnost, iracionalnost, letargija i tako dalje, i tako bliže vama.
Pare u džep, pa na put
Oni na Zapadu za svaku muku imaju jedan savet – negde otputujte. Kao da tamo nećete poneti sebe i kao da se nećete vratiti u iste okolnosti. I kao, ali pre svega, da imate novca za bacanje. Sledeće rešenje kome zapadnjaci teže jeste poseta psihoterapeutu. On će znati bar kako da zauzda vašu histeriju. Nerazumne izlive ljutnje i psovanje u saobraćaju, recimo. Znaće da iskanališe furioznost zbog koje se svaki dijalog lako pretvori u svađu. Ili suprotno, povlačenje u sebe, gde vam pravi sačekušu sve ono sa početka teksta.
Verovatno postoje i analize stepena poverenja u institucije psihologa i psihijatra, ali nam one nisu potrebne da bismo zaključili da je ovaj odnos kod nas na vrlo niskom nivou. „Psihići” su rezervisani za ludake, a biti lud u Srbiji je sramota (što potiče od manjka spoznaje sopstvene situacije). Uostalom i to košta, bar hiljadu i po po seansi pa do pedesetak evra, od kojih može da se kupi mnogo piva i slatkiša. Što nas dovodi do toga kako mi rešavamo sporna stanja duše.
Nastavak teksta možete pročitati u 36. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
