Vesti iz izdanja

28.04.2021. 17:16

Autor: Vesna Stamenić

Danju škola, noću posao

Uloga poslodavaca u kovid obrazovanju

Zaposleni u privatnom sektoru teže uspevaju da usklade poslovne zadatke i obaveze oko škole

„Ne stignem da obavim dnevne zadatke u radno vreme. Često se uključujem uveče kad svi spavaju da dovršim ono što je ostalo od poslovnih obaveza. Poslodavac nema razumevanja za kašnjenja, hoće da sam dostupna u radno vreme, a ne uveče“, otvorila je dušu jedna mama u anketi portala Nove ekonomije „Kako uskladiti šefa i Gugl učionicu“. 

Njeno svedočenje na liniji je brojnih istraživanja koja su pokazala da je izbijanje pandemije donelo dodatne teškoće zaposlenim roditeljima školske dece, bez obzira na to da li su radili od kuće ili su morali da budu prisutni na radnom mestu. Ipak, uslovi života u pandemiji nisu doveli do promena u podeli kućnog rada i brige o porodici u većini domaćinstava u Srbiji. Brojna istraživanja svedoče da je i pre, ali i tokom korone, najveći teret poslova pao na leđa majki, uključujući i školske obaveze dece. 

„Izgleda mi kao da su 24 časa malo za sve što treba da odradimo u toku jednog dana. I to bez težnje ka perfekcionizmu, kako smo navikli, već se dan svodi na ’otaljavanje’ obaveza. Bitno je samo da sve stignemo, ali i to je jako teško. Nešto uvek mora da ispašta. Deca očekuju pomoć za obaveze u školi, a posao čeka. Hiljadu puta u toku dana moraš da izvagaš da li da prekineš rad i pomogneš im ili da ih pustiš da pokušaju sami da se snalaze.  Šefovi se ne libe da nas zovu i rano ujutro i kasno uveče, da nam šalju poruke i zahteve“, opisuje Beograđanka Kristina Popović uobičajen radni dan u svojoj petočlanoj porodici, koji može da stane u tri reči – žurba, stres i „hendlovanje“ više stvari u isto vreme.

Da su zbog promena u radu škola i obaveza prema deci imali teškoće u obavljanju radnih zadataka saglasno je dve trećine roditelja koji su učestvovali u anketi portala Nova ekonomija. Upitnik je popunilo 210 građana, od kojih 43 odsto radi od kuće. Preko 70 odsto roditelja kaže da poslodavci nisu imali razumevanja što su morali da budu više uključeni u školske obaveze, a svaki peti je zbog toga imao problema sa svojim nadređenim. Neki od njih suočili su se pretnjom otkazom, morali su da rade duže, po smenama ili su dobijali dodatni posao. Poslodavci koji su pokazali saosećajnost prema svojim zaposlenim omogućili su im „klizno“, odnosno prilagođeno radno vreme, tolerisali su kašnjenje, a pojedini su mogli da računaju samo na verbalnu podršku.

Kompjuter i varjača

„Naučno je dokazano da su žene bolje u multitaskingu, ali mislim da nijedna studija na svetu nije posmatrala ženu koja istovremeno radi, kuva, drži časove, pomaže oko domaćeg, sređuje kuću i vaspitava decu. Ova situacija je više nego ikad pokazala koliko se od žena u Srbiji očekuje da budu superžene, sa keceljom oko struka, varjačom u jednoj ruci, kompjuterom u drugoj, koje na jedno uvo slušaju poslodavca, a na drugo muža i decu. Sve to je uticalo na povećanje stresa kod žena zbog nemogućnosti da se ispune sva očekivanja porodice, ali i okoline“, kaže Jovana Ružičić, direktorka organizacije „Centar za mame“. 

Istraživanje te organizacije rađeno tokom perioda vanrednog stanja svedoči da je škola na daljinu definitivno bila posao za majke. Pokazalo se, naime, da je preko 80 odsto mama koje žive u partnerskoj zajednici, isključivo ili više svog od partnera učestvovalo u onlajn školovanju dece. Tek u svakoj osmoj porodici briga o školskim obavezama dece ravnopravno je podeljena među roditeljima. Više od 60 odsto zaposlenih majki smatra da nisu uspele da usaglase poslovne obaveze sa obavezama oko škole svoje dece i da im je balansiranje bilo teže nego inače. Rad od kuće se negativno odrazio i na njihovu produktivnost, a na to je u najvećoj meri uticala upravo briga o deci. Situacije se nije mnogo promenila ni posle vanrednog stanja. 

Školovanje u doba pandemije ogromnom broju roditelja je nametnuo ulogu „pomagača“, pa čak i nastavnika. Unicefovo istraživanje svedoči da se više od 90 odsto đaka, uzrasta od 7 do 12 godina, često ili povremeno oslanjalo na pomoć roditelja tokom učenja na daljinu, a tek polovina učenika od 13 do 17 godina je pokazala samostalnost i nije im bila neophodna njihova kontinuirana podrška.

„Naše istraživanje je pokazalo da su najveću frustraciju zbog usklađivanja porodičnih obaveza i karijere doživljavale osobe koje su radile od kuće, a imaju decu“, ističe Marija Babović, sociološkinja i programska direktorka SeConS grupe za razvojnu inicijativu, sumirajući rezultate istraživanja te organizacije o usklađivanju poslovnih obaveza i brige o domaćinstvu i porodici u vreme pandemije.

Kako kaže, mnogi nisu bili u mogućnosti da u stanu obezbede adekvatno mesto za rad, a ako je dete imalo onlajn časove i njemu je bio potreban prostor kako bi moglo da prati nastavu. To je takođe podrazumevalo i dovoljno tehničke opreme, jer svakom treba uređaj i internet, a još ako je dvoje roditelja radilo od kuće ili je u porodici bilo više školske dece, sve to je stvaralo veliku frustraciju roditeljima. 

Babović podseća da u našem društvu žene tradicionalno nose najviše obaveza u održavanju domaćinstva i brizi o porodici, a dodatno su opterećene i školskim obavezama. Istraživanje pokazuje da je u porodicama koje imaju decu školskog uzrasta briga za kontrolu školskih obaveza u dve trećine slučajeva aktivnost koju obavljaju žene. Zbog toga su mnoge zaposlene majke morale da rade i noću kako bi završile poslovne obaveze jer to nisu uspevale tokom dana, ističe Marija Babović. 

Prema rezultatima nekih drugih studija, u manjem broju domaćinstava beleži se promena u smislu većeg uključivanja očeva ili drugih ukućana, ali su oni svoju ulogu videli kao „ispomoć“ ženama. To znači da nije došlo do suštinskih promena u percepciji i praksi da je briga o domaćinstvu i deci zadatak prevashodno majki. Tek sporadično ima primera da su muškarci kućne i obaveze o deci i njihovom školovanju preuzeli na sebe, ali se to uglavnom odnosi na slučajeve u kojima su očevi prešli na rad od kuće, a majke su morale da odlaze na posao. 

(NE)razumevanje poslodavaca

Koliko su poslodavci imali razumevanja za roditelje i njihove obaveze zbog izmenjenog rada škola, pitanje je na koje se ne može dati jedinstven odgovor. Ako je suditi prema rezultatima istraživanja Centra za mame, tek 17 odsto zaposlenih majki smatra da njihovi poslodavci nisu imali realna očekivanja tokom pandemije, a više od polovine misli suprotno. Kada je reč o majkama koje rade od kuće, njih 44 odsto kaže da se od njih ne očekuje da rade nakon radnog vremena, dok se za 28 odsto radni dan ne završava istekom utvrđenog radnog vremena.

Nebojša Atanacković, iz Unije poslodavaca Srbije, potvrđuje da je opredeljenje države da škole rade na daljinu poremetilo stečene navike zaposlenih roditelja, ali napominje da je teško dati uopšten zaključak koliko je to uticalo na njihovu produktivnost. U nekim slučajevima, dodaje, produktivnost može biti i veća nego kada zaposleni dolazi u prostorije poslodavca.

„Velike su razlike od poslodavca do poslodavca. Poslodavac po zakonu može, ali i ne mora, da odobri rad od kuće. U nekim slučajevima to nije moguće. Poslodavac, onakav kakav bi iz mog ugla gledanja trebalo da bude, treba da ima razumevanja za svaku pojedinačnu situaciju svojih zaposlenih. Jer nije isto da li je reč o porodicama sa jednim detetom ili više dece, kojim poslom se roditelji bave, kakve obaveze ima muž, a kakve žena i da li obaveze prema deci oni mogu da podele ako neko od njih radi od kuće.  Mi u Uniji se zalažemo da odnos poslodavca i zaposlenog treba da bude pun razumevanja, jer je to u obostranom interesu“, smatra Atanacković.

U praksi je ovo bio pre izuzetak, nego pravilo, tvrde sagovornici Nove ekonomije. Bojana Selaković, programska direktorka Građanskih inicijativa, smatra da je država napravila ogroman propust jer nije na isti način pristupila prema svim poslodavcima koji zapošljavaju roditelje dece školskog uzrasta.  

„Iako su postojale blage preporuke za fleksibilnost u tom smislu, u najvećem broju slučajeva, takve prakse su se svele na raritete. Posebno su sve ovo vreme ugrožene jednoroditeljske porodice, kada taj roditelj nema sa kim da podeli odgovornost i roditelji dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom kojoj su uglavnom uskraćeni svi drugi servisi podrške koji su postojali pre pandemije – navodi Selaković, inače majka dva osnovca.

Privatni sektor više „stradao“

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, smatra da je država prilično nespretno balansirala tokom epidemije. Odluke su, kako navodi, donošene danas za sutra, bez jasnih zakonskih i obavezujućih rešenja, a u mnogim segmentima se funkcionisalo na osnovu preporuka Vlade, koje nisu obavezujuće.  Takva je situacija i u pogledu davanja olakšica roditeljima čija deca prate školu na daljinu, pa je logična posledica da sve zavisi od razumevanja poslodavca. 

S druge strane, poslodavci su suočeni sa nizom problema, pre svega manjkom radne snage zbog velikog broja bolovanja. Iz tih razloga mnogi nisu mogli da izađu u susret zaposlenima. Mnogo bolja situacija je u javnom sektoru. Tu je bilo mnogo više razumevanja. Veliki broj zaposlenih je prešao na rad od kuće. U državnoj upravi zaposleni su koristili i fleksibilno radno vreme. 

„Sve ovo je dovelo do nezadovoljstva zaposlenih u privatnom sektoru. Često su nam se žalili da su radnici drugog reda. Zaposleni u javnom sektoru su imali naknadu bolovanja 100 odsto, a zaposleni u privatnom sektoru 65, odnosno 60 odsto u slučaju samoizolacije“, navodi Savić.

Ona iznosi podatke Međunarodne organizacije rada koji potvrđuju da su žene prošle mnogo gore od muškaraca u ovoj pandemiji. Obavljale su više kućnih poslova, te su tako, po prirodi stvari, više bile uključene i u praćenje školskih obaveza svoje dece. Zbog nemogućnosti da usklade obaveze na poslu sa obavezama brige o deci, neke su i raskidale radni odnos. Veliki problem je i što zaposleni roditelji često nisu mogli dobiti pomoć od svojih roditelja iz bojazni da ne dođe do zaražavanja, tako da je izostao i „baka servis“, ističe Ranka Savić.

Nebojša Atanacković deli njeno mišljenje da su lošije prošli radnici u privatnom sektoru, dok je u javnom sektoru bilo više „lufta“, od toga da zaposlenog koji izostane s posla ima ko da zameni, do činjenice da plate nisu bile smanjivane, niti je bilo otkaza. Za razliku od toga, gubitak radnih mesta je dominantno zabeležen u privatnom sektoru, a tamo gde su se gasile čitave firme, uglavnom je reč o malim preduzetnicima koji su i najranjiviji, te ne čudi da je Vlada u prvom talasu pandemije pomoć usmerila upravo ka njima. A kada je reč o razlici među polovima, Atanacković se slaže da su najveći teret podnele žene. 

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.