Dar traži da izbije

Recimo, kome bi ozbiljnom i „normalnom“ palo na pamet da napravi voz od pegle? Ili da postavi malog plastičnog radnika na vrh gipsanog stuba, čije se bušenje aktivira na poziv mobilnog telefona? A skalamerija od fena, propelera, raznobojnih žica počne da pravi maglu ako u otvor ubacite metalni novčić (mašina prima i evre, stajalo je u uputstvu za upotrebu). Ko bi pri čistoj, ekonomskoj svesti smislio nogu konja od brisača šoferšajbne i mikrofona, što se nervozno rita, imitirajući prirodni pokret? 

Završna izložba Fakulteta likovnih umetnosti pravi je praznik različitosti. Svaki student, od prve do završne (pete) godine predstavlja najbolje iz svoje produkcije. Tu je toliko toga, od slika, skulptura, crteža, grafika, do instalacija, fotografija i video-radova, da posetilac već negde na pola ima potrebu da se odmori od impresija. A onda nastavlja kroz postavku, da se ne ogreši o nekog genija u nastajanju. 

Ali, da budućnost mladih talenata za većinu nije tako idealna, kao što im se čini dok buljuk sveta defiluje klasama i čestita im, pokazaće se čim kroče u stvarnost. Čim izađu iz oaze zaštićenosti, protektorata institucije koja im obezbeđuje skoro pa idealne uslove za stvaranje. A mama i tata u tome pripomažu, s manje il’ više elana. Kad počnu da se dodvoravaju tržištu (ovde maltene nepostojećem), usklađuju sa tendencijama koje im nameću kustosi, kad se ispostavi da moraju da postanu delom nekog klana, da bi se probili, tad nestaje ovde sveprisutne svežine. Život je, nekako, ubije. 

Da odlože suočavanje sa surovim kupi-prodaj svetom, neki upišu i doktorske umetničke studije, odnedavno u programu Bolonje. Međutim, pre ili kasnije, moraće da se upuste u preživljavanje. Dakle, uglavnom da se odluče između pozicije nastavnika likovnog ili otvaranja sopstvene škole za pripreme. Gde će biti svedoci začaranog kruga kroz koji su sami prošli, od razuzdane nade i planova, do – za većinu – kolotečine.

Neki će, u potrazi za sigurnijom zaradom, naći administrativni posao, ugurati se u neko ministarstvo, ili medijsku kuću, izdržavati se projektno. I tako se udaljiti od slobode i kreativosti, osnovnih postulata umetnosti, pod moranjem da odgovore tuđim zahtevima.

Zašto sam krenula tako sumorno u opis jedne od najraskošnijih manifestacija velegrada? Možda zato što sam zakasneli student, povratnik, sa višedecenijskim otklonom, svesna teškoća koje druge tek čekaju. Neko ko se sa 50 vratio školskim zadacima. Pa mi je pala teže nego mlađariji sva ta tenzija oko izložbene postavke, toliko truda, čini se – ni oko čega. Težnja da se nadoknadi sve propušteno tokom dva semestra, ili da se što bolje prikažu dometi. Kome?

Dve poslednje, zgusnute nedelje bile su mi veći balast no prethodnih tridesetak, a moje mišljenje deli i fakultetsko osoblje. Prvenstveno tetkice, koje su zbog priredbe morale mnogo detaljnije nego inače da očiste četiri zgrade od par hiljada kvadrata (FLU je podeljena na slikarski, grafički i vajarski odsek). Za platu od dvadesetak hiljada dinara, trebalo je da raskrče krš, nastao tokom užurbanih priprema, bez fizičkog pojačanja i finansijskog bonusa. I još da se natežu sa studentima, ubeđenim da će finalni dodir bitno da izmeni ukupni utisak, pa navrlim da uđu u očišćeni prostor „samo da nešto poprave“. 

Nastavak teksta možete pročitati u 32. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“