„Deka“ i prosvećeni kapitalista

Nisu svi čuli za kompaniju Luxottica, ali ne postoji gotovo niko na planeti ko ne zna bar za jedan njihov brend. Svetski lider u razvoju, proizvodnji, marketingu i distribuciji naočara, drži oko 80 odsto vodećih brendova, od kojih su najpoznatiji Ray Ban, Persol i Oakley. Takođe proizvode i naočare za vid, kao i ramove za skoro sve poznate modne kuće. Njihovi klijenti su Chanel, Prada, Armani, Burberry, Stella McCartney, Versace, Vogue Eyewear, Miu Miu, Tory Burch i Donna Karan. Procenjuje se da oko pola milijarde ljudi nosi naočare koje proizvodi Luxottica.

Nedavno je objavila rezultate za 2014. koji pokazuju da su prihodi povećani za 4,6 odsto u odnosu na prethodnu godinu i iznose 7,65 milijardi evra. Oko 55 odsto prodaje je na američkom tržištu, gde je zbog jačanja dolara povećana prodaja u četvrtom kvartalu prošle godine za 13,4 odsto.

Kompaniju je 1961. osnovao Leonardo del Vekio, koji danas ima 68,5 odsto udela. I dalje vodi glavnu reč u kompaniji, iako je mesto direktora napustio pre deset godina. Del Vekio danas ima i akcije u italijanskoj osiguravajućoj kompaniji Assicurazioni Generali i francuskoj kompaniji za nekretnine Foncière des Régions.

Uzdizanje

Leonardo Del Vekio potiče iz izuzetno siromašne milanske porodice. Otac mu je umro kad je imao sedam godina i majka je bila prinuđena da ga ratne 1942. godine da u sirotište, u kome su ga odgajale katoličke kaluđerice.

Sa 14 godina je počeo da radi u fabrici alata, između ostalog i za proizvodnju naočara, što ga je posebno zainteresovalo. Sa 19 godina je odlučio da pohađa večernje časove industrijskog dizajna, dok je tokom dana i dalje radio u fabrici. Odlučan da se okuša u dizajnu i proizvodnji naočara, preselio se 1961. godine u Agordo, grad u provinciji Beluno i sedište italijanske optičarske industrije. Kako Del Vekio opisuje istorijat kompanije Luxottica, šest godina od osnivanja počeo je da prodaje ramove za naočare pod svojim brendom, a 1971. godine, nakon što su se ramovi pokazali kvalitetnim, a prodaja počela da raste, sklopio je ugovor o početku proizvodnje.

Uveren da je u poslu vertikalna integracija neophodna, odlučuje da 1974. kupi kompaniju Scarrone, čime je obezbedio solidnu prodajnu mrežu. Kako bi što bolje kontrolisao svaki korak u procesu, od proizvodnje naočara do kupca, nastavio je sa kupovinom velikog broja poznatih brendova, ali i kompanija koje se bave distribucijom i maloprodajom naočara širom sveta, kao i optičarskim uslugama.

Takav biznis plan se pokazao više nego uspešnim, ali u poslednje vreme kompanija dobija česte kritike, posebno na osnovu visokih cena luksuznih brendova. Postavlja se pitanje da li je upravo vertikalna integracija korišćena kako bi se cene držale visokim.

Sa druge strane, kako navodi Forbes, konkurencija u poslu organizovanom po Del Vekiovom modelu, nema neke šanse. Jer, čak i ako neki brend postane poznat, Luxottica može da ga izbaci iz svojih prodajnih lanaca. Tako nešto se dogodilo i sa kompanijom Oakley kojoj, kako se navodi, nije ostalo mnogo izbora nego da se udruži sa italijanskim konkurentom

Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“