Đilas je mene imao u vidu u „Anatomiji jednog morala“
PRIČE IZ KNJIGA Božidar Andrejić
Jedna manje poznata ispovest Jovanke Broz...
* Tito… je nastavio da priča o tome kako je njegov život bio težak i ispunjen stresovima, da bi na kraju rekao: „I osjećam – kazao je bez daljeg okolišenja, da bih s tobom, najzad, osigurao spokojstvo i sreću“
* „Brak između Tita i mene do sredine sedamdesetih bio je skladan… Sve dok se u naš zajednički život nisu umiješali oni kojima sam zasmetala u njihovim vlastoljubivim ambicijama“
Eto i tako nešto može da (mi) se desi! Knjigu „S Titom – Četvrt veka u Kabinetu“ Blaža Mandića, dugogodišnjeg bliskog saradnika Josipa Broza, pročitao sam odmah pošto ju je izdala moja, sad bivša firma Dangraf (Danas). Ali tek ovih dana, tražeći nešto drugo, naišao sam na ono što se – ne propušta. Reč je o delovima knjige koji govore o Titovim ljubavima, ženama, odnosima sa „najdugotrajnijom“ suprugom Jovankom, te poslednjim godinama „pomračenja“ (pa i političkog) njihove veze.
Možda sam te „supružanske“ i ljubavne delove potisnuo iz jednog bočnog razloga koji mi je poznat, a nije za dopričavanje – dovoljno je reći da je jedan veoma ozbiljan projekat temeljnih i dugih razgovora u kameru sa Brozovim najbližim saradnicima, pa i najzagonetnijom suprugom, razoren time što je od svega, pod sumnjivim okolnostima, za emitovanje izvučeno parče s temom Tito i žene. Što je u poređenju sa zamahom i ozbiljnošću tih razgovora bilo ravno – španskoj seriji!
A šta sam u Mandićevoj knjizi u vezi sa Jovankom Broz, usled tog potiskivanja propustio, a ne propušta se? Ovu rečenicu, tj. njenu drugu polovinu o „priči ispovjednim tonom“:
„A kako je došlo do približavanja među njima i na kraju do braka, o tome mi je Jovanka jednom prilikom ispričala, ispovjednim tonom“, piše Mandić i nastavlja kako je Jovanka raspoređena na novi posao, čime je bila „malo zbunjena“ jer je izgledalo da je to radno mesto „higijeničarke“, uprkos njenom već visokom vojnom činu. „Ubrzo je zaključila da se od nje, u prvom redu, očekuje uvođenje nekog boljeg reda u Titovom domu. I kao dobra domaćica tome se savjesno predala.“
Međutim, desilo se ono što znamo, a Jovanka opisuje kako je počelo „zabavljanje“, odnosno veza pre braka 1952:
„Jednog dana dok sam, po zadatku, u jednoj kancelariji koja mi je dodijeljena, sređivala Titovu ličnu dokumentaciju, njegove pasoše sa raznim pseudonimima, sačuvane fotografije i ostalo, ušao je Maršal. U nevelikom prostoru ispred moga stola šetao je i počeo da govori. Ali sve u nekim aluzijama koje nisam mogla da razumijem, pa sam onako naivno priupitala o čemu se radi, šta zapravo želi?“
Tito nije odgovorio, nego nastavio da priča o tome kao je njegov život bio težak i ispunjen stresovima, da bi na kraju rekao: „I osjećam – kazao je bez daljeg okolišenja, da bih s tobom, najzad osigurao spokojstvo i sreću.“
Jovanka je bila iznenađena i zbunjena. Poreklom iz patrijarhalne sredine, pa je „razlika u godinama isključivala i pomisao na takvu vezu“. Bio je to „pravi šok“ i „nisam se ja brzo s tim pomirila i lako predala. Potrajalo je to. No, blizina i vrijeme, a svakako i moja opčinjenost ličnošću učinili su svoje…“
Mandić je priupitao: „ A govorilo se da je provodadžija bio Stevo Krajačić?“
„Glupost i neistina! Pa mene je Tito predstavio Krajačiću, kad je jedanput bio kod nas gost na ručku, nakon što smo mi već poduže bili zajedno. Svašta se pričalo i priča. Među ostalim i to.“
„Da li ste se docnije ikada pokajali?“- upitao sam Jovanku.
„Ne, nikada! Razlika jeste bila velika, trideset i dvije godine. Ali, ja tu razliku nisam osjećala. Tito je bio pun energije, vitalan…“
U nastavku ove „ispovesti“ Jovanka govori o Titovom odnosu sa najbližim saradnicima prvih posleratnih godina, koji je imao obeležje „velike neposrednosti i bliskosti“, a ona sama, zapaža Mandić, posebno je lijepo govorila o Milovanu Đilasu, ali u vezi s njim – ovo je, takođe, manje poznato – otkriva i na koga je aludirao u tekstu zbog koga je smenjen i kasnije proganjan:
„On bi došao odnekud sa terena, i onako nepresvučen, u čizmama, često blatnjavim, pravo k Titu, na referisanje. Titu se to sviđalo… Prema meni je Đilas takođe bio jako pažljiv… Prvi je zapazio određenu odbojnost, odnosno netrpeljivost nekih prema meni, već u to doba. Naravno, ne onoga karaktera i obima kao mnogo godina kasnije.“
„Znate li Vi, druže Mandiću, na koga je Đilas mislio kad je ono napisao: Anatomija jednog morala?“
„Ne znam, govorilo se da je to bila glumica, Milena Vrsjakov, supruga generala Peka Dapčevića.“
„Ne! U prvom redu mene je imao na umu.“
„Tito i Vi u mnogo čemu ste kao ličnosti različiti: porijeklom, godinama, životnim putem, obrazovanjem… Je li lako došlo do usklađivanja naravi i navika?“ – upitao sam Jovanku Broz.
„Nikakvih smetnji u tom pogledu nije bilo. Naprotiv! Na dobar način mi smo se pratili, posebno kad je riječ o slobodnom vremenu.“
Onda Jovanka nabraja primere tog praćenja zaključujući rečima: „Eto, ja Vam saopštih dio svoje intime“. A onda je, vraćajući se na već kazano u početku, naglasila: „Brak između Tita i mene do sredine sedamdesetih bio je skladan, harmoničan. Sve dok se u naš zajednički život nisu umiješali oni kojima sam zasmetala i u njihovim vlastoljubivim ambicijama.“
Nije uticala na odluke, ali…
„Kako se situacija u zemlji, naročito od početka sedamdesetih usložnjavala, tako su i Jovankina uloga i postavljanje češće dolazili pod lupu kritičkih opaski.
Ono što ostaje izvan svake sumnje jeste da Jovanka na Titove političke odluke nije uticala. Nije to ona ni mogla, a istini za volju – ni pokušavala. Ono u čemu joj je ponekad pravio ustupke, radi mira u kući, bila su pojedina kadrovska rješenja u rezidenciji, pa i u Kabinetu, uključujući i neke čelne ljude. Bila je osjetljiva na prigovore na njen račun. Lako bi se našla povrijeđena, ponekad s razlogom, češće bez opravdanog osnova. I nije bila sklona zaboravu i praštanju. U dva-tri slučaja najmanje, Tito nije smio popustiti. Ostao je tome nepoželjan trag, i za njega koliko za Jovanku.“
Preterivanja i cepidlačenja
„Zaokupljenost Jovankina kvalifikacijama osoblja u rezidenciji i reprezentativnim objektima prevazilazila je često okvire neophodne brige. Naročito kad je došlo do problema u kući i razmirica u braku. U atmosferi, dakle, njenih povećanih nervnih tenzija i rastuće sumnjičavosti, organizovala je duga testiranja ljudi, sa nepotrebnim cjepidlačenjima, iscrpljujući i sebe i one koji su joj u tome pomagali.
Što je bilo još gore, ispostavljalo se da nezadovoljstvo ljudima na nekim radnim mjestima nije bilo opravdano, pa i slučajeva da boljeg zamijeni slabiji. Promašaja u Jovankinim procjenama nesumnjivo je bilo. Tako će se i desiti da su neki koje je ona svojevremeno favorizovala, poslije Titove smrti brzo skinuli maske i prema njoj pokazali svoje ružno ljudsko lice.“
Tito i žene: bez ružnih reči
Mandić u nekoliko poglavlja knjige, na osnovu neposrednog iskustva i dokumentacije, pravi svojevrsnu analizu Titovog odnosa sa ženama. U tome posebno ističe činjenicu da je bio revolucionar i ilegalac u dugom periodu: „S obzirom na okolnosti koje su pratile Titov životni put, postavlja se pitanje da li mu se i šta na ovom planu može zamjeriti? Ne mnogo, u svakom slučaju. Prva žena je ostavila njega, a ne on nju. Sa drugom, Hertom Has razdvojio ga je rat, doduše bez opravdanja za njegovu brzu novu vezu. Ali, kad je Herta dospjela u zatvor, učinio je sve da joj se život spasi. Vezu sa Davorjankom Paunović prekinula je njena smrt. Brak sa Jovankom Budisavljević bio je dugotrajan, sve do kraja njegovog života. Nije, ni pred kraj, podlegao obazrivim nagovorima da se od nje razvede. Volio je Jovanku i prema njoj bio krajnje pažljiv.
Bez ružnih reči
„Na kraju, moglo bi se postaviti i ovakvo pitanje: ima li igdje, u arhivama, ijednog traga da je o Titu neka od njegovih žena izgovorila nešto loše? Meni nije poznato. Herta Has imala je najviše razloga da bude povrijeđena. Lako je zamisliti kako se osjećala kad je, došavši na slobodnu teritoriju 1943. vidjela da je njeno mjesto uz oca njenog djeteta, zauzela druga žena. Pa ipak, to njeno razočaranje nikad se nije oglasilo. Kao što je već rečeno, i 60 godina docnije samo se lijepim riječima prisjećala vremena provedenog sa Josipom Brozom.
Isti je slučaj i sa Jovankom Broz. Nezavisno od toga koliko je i njene krivice moglo biti u sumornom epilogu njihovog zajedničkog života, i Jovanka je imala razloge za prijekore svome suprugu. Pogotovo nakon svega što je doživjela kad njega više nije bilo među živima.“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
