Đilas je mene imao u vidu u „Anatomiji jednog morala“

* Tito… je nastavio da priča o tome kako je njegov život bio težak i ispunjen stresovima, da bi na kraju rekao: „I osjećam – kazao je bez daljeg okolišenja, da bih s tobom, najzad, osigurao spokojstvo i sreću“

* „Brak između Tita i mene do sredine sedamdesetih bio je skladan… Sve dok se u naš zajednički život nisu umiješali oni kojima sam zasmetala u njihovim vlastoljubivim ambicijama“

Eto i tako nešto može da (mi) se desi! Knjigu „S Titom – Četvrt veka u Kabinetu“ Blaža Mandića, dugogodišnjeg bliskog saradnika Josipa Broza, pročitao sam odmah pošto ju je izdala moja, sad bivša firma Dangraf (Danas). Ali tek ovih dana, tražeći nešto drugo, naišao sam na ono što se – ne propušta. Reč je o delovima knjige koji govore o Titovim ljubavima, ženama, odnosima sa „najdugotrajnijom“ suprugom Jovankom, te poslednjim godinama „pomračenja“ (pa i političkog) njihove veze.

Možda sam te „supružanske“ i ljubavne delove potisnuo iz jednog bočnog razloga koji mi je poznat, a nije za dopričavanje – dovoljno je reći da je jedan veoma ozbiljan projekat temeljnih i dugih razgovora u kameru sa Brozovim najbližim saradnicima, pa i najzagonetnijom suprugom, razoren time što je od svega, pod sumnjivim okolnostima, za emitovanje izvučeno parče s temom Tito i žene. Što je u poređenju sa zamahom i ozbiljnošću tih razgovora bilo ravno – španskoj seriji!

A šta sam u Mandićevoj knjizi u vezi sa Jovankom Broz, usled tog potiskivanja propustio, a ne propušta se? Ovu rečenicu, tj. njenu drugu polovinu o „priči ispovjednim tonom“:

„A kako je došlo do približavanja među njima i na kraju do braka, o tome mi je Jovanka jednom prilikom ispričala, ispovjednim tonom“, piše Mandić i nastavlja kako je Jovanka raspoređena na novi posao, čime je bila „malo zbunjena“ jer je izgledalo da je to radno mesto „higijeničarke“, uprkos njenom već visokom vojnom činu. „Ubrzo  je zaključila da se od nje, u prvom redu, očekuje uvođenje nekog boljeg reda u Titovom domu. I kao dobra domaćica tome se savjesno predala.“

Međutim, desilo se ono što znamo, a Jovanka opisuje kako je počelo „zabavljanje“, odnosno veza pre braka 1952:

„Jednog dana dok sam, po zadatku, u jednoj kancelariji koja mi je dodijeljena,  sređivala Titovu ličnu dokumentaciju, njegove pasoše sa raznim pseudonimima, sačuvane fotografije i ostalo, ušao je Maršal. U nevelikom prostoru ispred moga stola šetao je i počeo da govori. Ali sve u nekim aluzijama koje nisam mogla da razumijem,  pa sam onako naivno priupitala o čemu se radi, šta zapravo želi?“

Tito nije odgovorio, nego nastavio da priča o tome kao je njegov život bio težak i ispunjen stresovima, da bi na kraju rekao: „I osjećam – kazao je bez daljeg okolišenja, da bih s tobom, najzad osigurao spokojstvo i sreću.“

Jovanka je bila iznenađena i zbunjena. Poreklom iz patrijarhalne sredine, pa je „razlika u godinama isključivala i pomisao na takvu vezu“. Bio je to „pravi šok“ i „nisam se ja brzo s tim pomirila i lako predala. Potrajalo je to. No, blizina i vrijeme, a svakako i moja opčinjenost ličnošću učinili su svoje…“

Mandić je priupitao: „ A govorilo se da je provodadžija bio Stevo Krajačić?“

„Glupost i neistina! Pa mene je Tito predstavio Krajačiću, kad je jedanput bio kod nas gost na ručku, nakon što smo mi već poduže bili zajedno. Svašta se pričalo i priča. Među ostalim i to.“

„Da li ste se docnije ikada pokajali?“- upitao sam Jovanku.

„Ne, nikada! Razlika jeste bila velika, trideset i dvije godine. Ali, ja tu razliku nisam osjećala. Tito je bio pun energije, vitalan…“

 U nastavku ove „ispovesti“ Jovanka govori o Titovom odnosu sa najbližim saradnicima prvih posleratnih godina,  koji je imao obeležje „velike neposrednosti i bliskosti“, a ona sama, zapaža Mandić, posebno je lijepo govorila o Milovanu Đilasu, ali u vezi s njim – ovo je, takođe, manje poznato – otkriva i na koga je aludirao u tekstu zbog koga je smenjen i kasnije proganjan: 

„On bi došao odnekud sa terena, i onako nepresvučen, u čizmama, često blatnjavim, pravo k Titu, na referisanje. Titu se to sviđalo… Prema meni je Đilas takođe bio jako pažljiv… Prvi je zapazio određenu odbojnost, odnosno netrpeljivost nekih prema meni, već u to doba. Naravno, ne onoga karaktera i obima kao mnogo godina kasnije.“

„Znate li Vi, druže Mandiću, na koga je Đilas mislio kad je ono napisao: Anatomija jednog morala?“

„Ne znam, govorilo se da je to bila glumica, Milena Vrsjakov, supruga generala Peka Dapčevića.“

„Ne! U prvom redu mene je imao na umu.“

„Tito i Vi u mnogo čemu ste kao ličnosti različiti: porijeklom, godinama, životnim putem, obrazovanjem… Je li lako došlo do usklađivanja naravi i navika?“ – upitao sam Jovanku Broz.

„Nikakvih smetnji u tom pogledu nije bilo. Naprotiv! Na dobar način mi smo se pratili, posebno kad je riječ o slobodnom vremenu.“

Onda Jovanka nabraja primere tog praćenja zaključujući rečima: „Eto, ja Vam saopštih dio svoje intime“. A onda je, vraćajući se na već kazano u početku, naglasila: „Brak između Tita i mene do sredine sedamdesetih bio je skladan, harmoničan. Sve dok se u naš zajednički život nisu umiješali oni kojima sam zasmetala i u njihovim vlastoljubivim ambicijama.“