Dobročinstvo u doba narcizma

Altruizma je uvek bilo, ali će uvek biti i neke čudne potrebe da se opsuje televizor ili ostavi ljutiti komentar na nečije dobro delo. Postoji i jedna manje očigledna situacija, a to su ljudi koji učestvuju u rešavanju globalnih problema, a osuđuju ostale koji to ne čine. Digitalna transformacija otvorila je prostor za pasivnu kritiku u kojoj svako, pod lažnim inicijalima, može da napiše nešto negativno i uvredljivo, najčešće projektujući svoja nezadovoljstva. 

Možda se neki ne sećaju priče o maloj Tijani, devojčici iz Srbije kojoj je bila neophodna transplantaciju srca u Hjustonu. Ne tako davne 2013. godine, prasnula je snažna kolektivna solidarnost koja se nije brzo ugasila, kako to obično biva sa masovnim fenomenima. Skoro da nije bilo osobe koja ne zna barem broj SMS-a na koji treba uplatiti iznos za Tijaninu operaciju. Organizovani su brojni koncerti, pokrenut je fond, prekidane su TV emisije kako bi se što pre proširila svest o hitnosti i prikupila sredstva za njeno lečenje. Slučaj se, nažalost, završio tragično i devojčica je umrla čekajući na transplantaciju. 

Iako je ovu priču pratio niz gnusnih napisa i interpretacija koje i dan-danas prate humanitarne organizacije, važnije je da se setimo nečeg sasvim drugog. U tom periodu, društvene mreže nisu bile preplavljene apelima za pomoć kao danas i mnogo duže se zadržavalo na pojedinačnim slučajevima. Cela nacija budnim okom je pratila dešavanja, slala svoje novčane priloge i snažno se emotivno investirala, pa se možda upravo iz tog razloga razbesnela zbog negativnog ishoda i počela da kuje teorije koje su samo nanele još više patnje.

U narednim godinama, došlo je do ubrzavanja razvoja društvenih mreža i načina na koji apeli za pomoć dolaze do nas, te danas ne stižemo čak ni da upamtimo lik deteta kome je potrebna pomoć, jer će nakon nekoliko minuta na instagram-pričama – osvanuti neko drugo dete. Nije se ljudska solidarnost umanjila, niti smo razvili slepilo za ljude u nevolji, već za brojnost potresnih poziva za pomoć preko kojih skrolujemo. Najsurovija činjenica je da sada još bolje vidimo koliko ljudi je u nevolji, a ne možemo svima da pomognemo. 

Pre nekoliko nedelja, glumica koja kroz šaljive skečeve prikazuje nimalo komičnu realnost, Sandra Silađev, poznatija po liku Dinje, postavila je pitanje upravo na Instagramu: „Raditi stvari dobro, ili raditi dobre stvari?“ Odgovori su bili različiti, a kada produbimo ovo pitanje, nameće se još jedna dilema. Izvesno je da ima i dobrih i loših ljudi koji izvrsno rade vrlo plemenite stvari. Međutim, šta se dešava kada ljudi koji nisu sposobni da osete empatiju, preuzmu ulogu grandioznih dobročinitelja? Tačnije, kakav je kvalitet humanosti kada su filantropi narcistični, odnosno kada nemaju sposobnost empatije, a bave se pomagačkim aktivnostima? 

Odmah valja napomenuti, odgovor nije negativan i ne pravi te ljude načisto lošima. U poslednje vreme, u naučno-psihološkim krugovima sve više se govori o komunalnom narcizmu. U pitanju je osobina ljudi koji se ističu kao lokalni heroji u društvu, te na sav glas promovišu rešavanje važnih globalnih problema. Problem se javlja kada postanu pasivno agresivni prema onima koji ne slede njihovu misiju. Zato se možemo zapitati da li se neki ljudi bore za širenje svesti o društvenim problemima, ili o sopstvenoj grandioznosti. Bilo da spasavaju pse u nevolji, obeležavaju Svetski dan ekologije selfijem sa tri džaka sortiranog smeća, zalažu se za prestanak upotrebe plastičnih kesa ili putuju u šume Amazonije da tragaju za prirodnim lekom za dijabetes; ma koji motiv da je u pitanju, iza njega leži potreba za dobijanjem društvene validacije. 

Nastavak teksta možete pročitati u 57. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.