Lakše je učiti iz početka nego odučiti pogrešno

Dragan Vlah, vlasnik i direktor kompanije Vlah Enterprise, na dan objavljivanja ovog broja Nove ekonomije će zaključiti svoju treću „Vlah Biznis Konferenciju“. Prethodne dve su okupile preko 550 ljudi, a u svom prvom intervjuu za tradicionalne medije navodi da je do sada izbegavao javne istupe jer je smatrao da „prvo sa svojim timom treba da dokaže šta zna“. Iako je pre nego što je počeo da se bavi mentorstvom za preduzetnike imao uspeha i u korporativnim i u preduzetničkim vodama, posebno je ponosan na svoje prve korake u biznisu, kojih se ranije stideo.

Prvih deset godina radnog iskustva stekao je na novosadskoj Najlon pijaci, gde je svakog vikenda i tokom srednje škole i studija pomagao u porodičnom poslu. „Kažem u ‚porodičnom biznisu‘ jer biznis u Srbiji ima negativnu konotaciju. Ne postoji artikal koji ja nisam prodao u životu – sve što dotaknete ja sam nekome već prodao. I tu naučiš jako puno – da trpiš bol, da komuniciraš sa svim slojevima društva, da ustaješ u dva ujutro – po zimi i leti. Naučiš da zaradiš dinar i da se za isti pomučiš“, kaže Vlah za Novu ekonomiju.

Dok je još uvek bio na master studijama, počinje da radi u kompaniji Victoriaoil, gde prelazi put od pripravnika do šefa tima za održavanje čitavog pogona. Četiri godine kasnije, postaje direktor jedne internacionalne kompanije u BiH, a nakon godinu dana, 2017. godine, pokreće svoju prvu firmu, za industrijsku automatizaciju, koja je i dalje aktivna.

„I to je bila potpuna kataklizma, dve godine nismo imali profit, dok nismo dobili prvi ozbiljan projekat… U to prvo vreme ja razmišljam o drugom izvoru prihoda, počinjem da kopam, i posle šest meseci pregovora postajem član SOCAPS-a“.

Šta to podrazumeva?

 Oni su „acquisition talent management“ firma. Primer, ako se razumeš u punjenje i pakovanje staklene ambalaže, a oni imaju projekat vezan za to, recimo, u Rusiji – pošalju da vodiš tamošnji tim. Ja sam i dalje jedini član SOCAPS u Srbiji. Prvi angažman sam imao u Izraelu, u pitanju je bila selidba cele proizvodne linije, sledio je projekat za Koka kolu u Ukrajini. To je najveći projekat koji sam vodio – 22 tehničara iz 11 različitih zemalja koje treba koordinisati.

Toliko smo podigli produktivnost da je ova linija proglašena za najuspešniji unutarkompanijski projekat te godine. Nude mi posao, ali kao i svaka osoba koja ide „trbuhom za kruhom“ zna, vama već posle tri meseca kontinuiranog rada u inostranstvu nije do više novca, već želite da se što pre vratite kući.

Dok sam radio na četvrtom projektu, za Pepsi u Rusiji, pokrećem dodatnu „granu“ sopstvenog biznisa, izvoz rezervnih delova. I on je krenuo sjajno, pored toga dobijamo dva velika projekta, ja u Rusiji, imam jednog zaposlenog koji onlajn treba sve to da pokrije.

Od stresa sam dobio tinitus (zujanje u ušima) koji nikad nije prestao. To je jedan od razloga zbog kog počinjem da se bavim mentoringom. Ne moraju i drugi ljudi da „prozuje“ da bi došli do uspeha, samo treba da nauče nešto što trenutno ne znaju.

To je trebalo da bude naredno pitanje, odnosno zašto ste uprkos uspehu u preduzetničkim vodama i u korporativnom svetu odlučili da se „prekvalifikujete“ na „coaching i konsultantsku podršku.

Ja sam na ovu stranu otišao slučajno, dok sam tražio odgovore šta u svom poslu radim pogrešno. Pa sam imao „jedan-na-jedna“ mentora, pohađao kurseve u inostranstvu… Učeći, na jednoj večeri upoznajem trojicu momaka. Umesto da razgovaramo, oni mene krenu da ispituju, a na kraju me jedan od njih pita: „Da li ti meni možeš da pomogneš? Ja imam 25 zaposlenih, ne znam gde mi je glava, a ti izgleda da imaš odgovore na svako moje pitanje“.

Ja tadašnjeg mentora pitam da li da prihvatim ponudu, ali mu kažem i da je pomalo glupo da mu dajem odgovore za kojima sam ja tragao, i koje sam plaćao, proteklih godina. On kaže: „Pa ti mu to onda ozbiljno i naplati“. Ali ja moram nešto ljudima i da garantujem, pa sam mu rekao da će imati 30 odsto povećanje profita – a da ako to ne ostvari da ću mu vratiti novac. I to je i dan-danas moja ponuda.

Krajem novembra, odnosno na dan objavljivanja ovog broja Nove ekonomije, zaključićete svoju treću „Vlah Biznis Konferenciju“. Kakvi su „prošla“ prethodna izdanje konferencije? 

Ja uvek volim da govorim o onome što je merljivo, pa da krenemo od toga: Imali smo 220 ljudi na prvoj konferenciji i 307 na onlajn konferenciji. Nakon svakog događaja šaljemo anonimnu anketu. Ocene na sajtu su iz njih, javno to delimo. Ljudi su stvarno prezadovoljni, jer naša najpovoljnija opcija (na prvoj konferenciji je koštala 97 evra) je, tvrdim, najbolji ROI (Return on Investment) na Balkanu.

Po čemu se ovaj poslovni događaj izdvaja od drugih na tržištu?

Dok me neko ne damentuje, odgovorno tvrdim da smo jedina interaktivna konferencija. Zapravo, reč „konferencija“ ne opisuje šta radimo, ali mi trenutno nemamo bolju. Na engleskom bi najbolji izraz bio „bootcamp“. Učesnici su dužni da u svakom trenutku aktivno učestvuju, oni dobijaju radnu svesku… Definišemo ciljeve po našoj metodologiji, a onda pravimo biznis plan. To radimo tako što polaznici dobiju (ranije šest, sada osam) principa, hierarhijski posloženih, od kojih ako primene polovinu – nema šanse da ne naprave pare.

Dragan Vlah, Foto: Nebojša BabićFoto: Nebojša Babić

Koliko je posao zubara, trgovca, novinara moguće razbiti na istovetne principe? Većina smatra da se poslovi razlikuju shodno tome da li radite sa ljudima, sa mašinama, sa parama…

Biznis principi su biznis principi i tu je kraj. Naravno da se poslovi međusobno razlikuju, ali principski se ne razlikuju. Ako niste „dekontaminirali mozak“, ako potencijalni preduzetnik želi da izlazi svakog petka, da konzumira alkohol, a da istovremeno želi da bude ekstrmno uspešan – principski to ne biva.

Ne postoji Excel tabela koja važi za zubare, ili slično, zato i radimo sa svakim pojedinačno. A arhitekta može da nauči od fitnes trenera, ovaj od zubara, zato ljude delimo po profitu. Jer, na neki način, te proklete pare definišu gde se trenutno nalazite u svojoj karijeri.

U Srbiji vole da kažu da „preduzetništvo nije poziv – nego dijagnoza“. Mnoštvo ljudi jesu preduzetnici-kamikaze, koji imaju „savršenu idejukoja ne može da propadne“  – a koja ubrzo vrlo često propadne. Šta je zapravno najveća prepreke za ljude koje žele da se upuste u sopstveni biznis?

U najvećem broju slučajeva strah šte će neko drugi da kaže… A taj strah, iz mog ugla, dolazi jer ne znaju principe. Prirodno je da se plašite  nepredvidljivog ili nepoznatog. A kod nas na Balkanu i dalje ovo čime se ja bavim izjednačuju sa „prodavanjem magle“. Tek se polako javlja svest da ti je potreban neko ko će ti ne skratiti – već ubrzati put. Ti put i dalje treba da pređeš sam. Od Beograda
do Novog Sada možeš da dođeš i peške, i biciklom, vozom i automobilom…

Ali najvećim delom neuspeh dolazi jer ljudi ne znaju šta ne znaju. Ima pozitivnih primera ljudi koji su krenuli sa nama, istovremeno napravili uspešne firme, jer je lakše naučiti iz početka nego odučiti nešto što je pogrešno naučeno pre toga.

To je sve dakle subjektivni osećaj, a šta je najveći objektivni problem se kojim se suočavaju vaši klijenti?

Neznanje je ključni faktor neuspeha, a drugi izvor problema jesu dva najčešća načina na koja se ulazi u biznis. Jedan je kada ljudi dođu iz korporativnog sveta, a drugi kada nemaju niakakvo korporativno iskustvo pre pokretanja biznisa. I jedno i drugo potiče iz želje da ideju sprovedu u delo, a u velikom broju slučajeva zaboravljaju da to, fundamentalno, mora da pravi pare. Pre ili kasnije se susretno sa realnošću.

Onda je bolje raditi za nekoga, u tome nema ničeg ni pogrešnog ni lošeg – jer je previše bola i odricanja u preduzetništvu. A preduzetništvo je ekstremno jednostavno. Ne lako, već jednostavno. Moraš samo da pratiš principe o kojim smo govoril. Ali je istovremeno i ekstremno teško, zato što moraš puno stvari da se odrekneš da bi na kraju uspeo.