Dotak’o sam dno života, šta sad?

U medijima često čujemo žalopojke o neobrazovanosti i neinformisanosti našeg stanovništva koje je, navodno, uzrok brojnih iracionalnih i kontraproduktivnih izbora koje ljudi prave.

Nesporno, slaba upućenost ili veliki nedostatak intelektualnih sposobnosti, može biti uzrok da ljudi prave pogrešne izbore. Međutim, za pogrešne i iracionalne izbore postoje i brojni drugi uzroci. Veliki broj tih uzroka leži u specifičnoj prirodi našeg (opšteljudskog) psihološkog funkcionisanja. Evo nekih od najčešćih zabluda koje čujemo u javnom govoru u medijima:

Zabluda 1

Kada ljudi čuju činjenice i istinite, kao i logično obrazložene ideje, oni će ih prepoznati kao takve i prihvatiti ih. 

Psihološka istraživanja pokazuju da na primer po pitanju političkih opredeljenja i izbora, ljudi nisu skloni da menjaju „strane“. Suočeni sa činjenicama i argumentima koji ne idu u prilog njihovim stavovima, ljudi će pre naći neko opravdanje ili razloge zbog čega te činjenice ili argumenti nisu tačni, nego što će preispitati ili promeniti svoja postojeća uverenja. 

Ipak, nisu svi stavovi i uverenja jednako „tvrdokorni“ na promene. One teme koje nas „ne dotiču“ previše, tj. koje nam nisu centralne u našem ličnom životu i egzistenciji, mi ćemo biti spremniji da promenimo. Dakle, bazični stavovi i stavovi koji se tiču pojava prema kojima gajimo jake emocije, nije tako lako promeniti prostim iznošenjem činjenica i argumenata. Zašto? Pa zato što bi neka korenita promena takvih stavova zahtevala od ljudi neke veće „pretumbacije“ u njihovim životima ili u njihovom mentalnom funkcionisanju. Takva promena bi ih mnogo „koštala“, pa je ljudi izbegavaju i radije biraju da promene činjenice koje im se ne uklapaju u njihove „hipoteze“, nego da rekonstruišu svoje živote iz osnove.  

Zabluda 2

„Da nam je sada neki Tesla ili Đinđić, sve bi se rešilo!“ Odnosno, za prosperitet zajednice su presudni izuzetni pojedinci.

Za sudbinu jedne zajednice ponekada su neki pojedinci zaista bili (ili jesu) presudni. Nažalost, čini se da ovde češće možemo govoriti o nekim negativnim ili čak katastrofalnim uticajima nekih pojedinaca, nego o pozitivnim. Pomislimo samo šta je celom svetu priredio Hitler, zahvaljujući svojim narcističkim uverenjima projektovanim na ceo germanski rod, „unapredivši“ taj rod u superiornu rasu. Ta „superiorna rasa“ je ubrzo bila fizički desetkovana i završila, u istorijskom smislu, okaljanog obraza. Ili koliki milioni ljudi u SSSR-u je izgubilo živote zbog paranoje jednog njihovog vođe (Staljina). 

Postoje naravno i neki svetli primeri i vizionarske ličnosti, koje su zaista (pre indirektno, nego direktno) donele prosperitet ljudstvu u celini. Tesla je svakako bio jedan od takvih. 

Ipak, ne treba smetnuti sa uma da svi ti izuzetni „nosioci ideja preokreta“ (bilo konstruktivnih ili destruktivnih po čovečanstvo), u realnosti ne bi postigli mnogo da nije bilo zajednice koja je te njihove ideje prihvatila, finansirala i sprovela u delo na svaki drugi način. 

Istraživanja u oblasti organizacijske psihologije pokazuju da uspeh jedne firme ili radnog kolektiva ne zavisi od izuzetnih pojedinaca, već od kooperativnosti članova tima. Kada je radna atmosfera pozitivna i kada postoje pozitivni i saradnički odnosi među zaposlenima, tada i firma „cveta“. Štaviše, u praksi se pokazuje da pojedinci koji se mnogo ističu i razlikuju od kolega, češće štete kolektivnom duhu firme, nego što ga unapređuju.