Dug 30 para, preplata 100.000

Transformacija Poreske uprave, koliko god to zvučalo pompezno, u stvari je težak administrativni posao, a njegov najvažniji deo je tzv. „reinženjering poslovnih procesa“, kako se to navodi u zvaničnim dokumentima. Ovo je u stvari ništa više od uređivanja načina kako se poreski obveznik registruje, kako se porezi prijavljuju ili kako se naplaćuju. Ceo koncept moderne poreske uprave znači da plaćanje poreza ne treba da košta mnogo, da ne oduzima mnogo vremena i da ne troši resurse ni obvezniku ni državi. Ovaj posao neki opisuju kao postavljanje temelja i to ne samo poreske administracije, već i države.

U razgovoru sa stručnjacima i onima koji najviše vremena provode na šalterima poreznika, knjigovođama, sabrali smo šta ih muči sada i kako bi poreznici trebalo da funkcionišu.

Jedna od zamerki glasi – da trenutno poresko računovodstvo radi tako što se svaka poreska prijava vodi odvojeno. Drugim rečima, ako prijavljujete različite vrste poreza, svaka prijava se vodi kao posebna i u svaku se upisuje veliki broj podataka koji se ponavljaju. Tako su u prijavi poreza na imovinu, na dohodak ili neku drugu obavezu, gro podataka generalije koje su iste, a jedina razlika je u stvari iznos poreske obaveze. Sa stanovišta i poreznika i obveznika, nema razloga da se iznova pišu isti podaci.

Dalje, kada se podnese poreska prijava, uglavnom elektronska, što je i najveće dostignuće poreske reforme do sada, pitanje je šta se dešava sa njom, kuda ide, ko je pregleda, gde se registruje i šta se dešava sa svim tim silnim podacima koje Poreska uprava prikuplja. Za sada, ona ne koristi ni promil tih informacija. Recimo, poreska inspekcija danas izlazi na teren, a da nema predstavu šta je čeka kod poreskog obveznika koji je predmet inspekcije. Tek kada odu tamo, traže nedostatke. 

Drugi način rada bi bio da u kancelariji inspektor pročešlja podatke o prijavama poreza nekog objekta, recimo restorana i ukoliko vidi da se slični iznosi prijavljenog pazara ponavljaju iz meseca u mesec u skladu sa sezonom, a onda iznenada jedan ili dva meseca se vidi veliki pad prijavljenog pazara, tada se pali lampica kod poreznika i jasno je da nešto nije u redu, odnosno da dolazi do utaje poreza. Stručnjaci čak tvrde da je i tada dovoljno da inspektor zovne telefonom i pita o čemu se radi, pa da obveznik plati porez. 

Naravno, ako je cilj poreznika da naplate porez, a ne da zatvore objekte. Inače propis koji nalaže zatvaranje na određeno vreme restorana ili maloprodajnog objekta koji ne izdaje fiskalne račune, mnogi smatraju greškom, jer onda neće biti prihoda na koje se naplaćuje porez. Kažu da je bolje rebnuti kaznu i pustiti ga da radi, a ukoliko se nastavi sa takvom praksom, kazne sve više i više povećavati. Moderne poreske uprave danas uglavnom rade kancelarijsku kontrolu, a vrlo retko i terensku. Osim toga, s obzirom na to da se u PU stalno žale na manjak kadrova, ovo bi značajno povećalo produktivnost inspektora. 

U ovakvom konceptu glavnu ulogu igra procena rizika od utaje poreza, čija implementacija je deo projekta Svetske banke u reformi Poreske uprave. Njegov cilj je da sistem sam izbaci, na osnovu istorijskih podataka, koje kompanije su u većem riziku od utaje poreza. Osim što se efikasnije koriste resursi, odnosno ljudstvo Poreske uprave, efekat je i da se poreski obveznici koji su uredne platiše ostavljaju na miru i da im nepotrebne poreske kontrole ne ometaju poslovanje. 

Ovome bi trebalo da doprinese i elektronska fiskalizacija koja je najavljena do kraja godine. Za sada se još ne zna kako će funkcionisati, ali ukoliko bude slično kao u Crnoj Gori, svaki otkucani fiskalni račun će pre izdavanja biti prvo registrovan u Poreskoj upravi. Na taj način će poreznici imati u realnom vremenu uvid u to da li dolazi do neuobičajenog ponašanja poreskih obveznika.

Jedna od stvari koja po pravilu najviše muči poreske obveznike i to pre svega privredu, jeste situacija kada obveznik po jednom poreskom obliku ima preplatu, a po drugom dug. Kako sada stoje stvari, poreska uprava vodi poresko računovodstvo tako da ne vidi celinu poreskih obaveza obveznika, već samo po pojedinačnom porezu. Kada bi se poresko računovodstvo vodilo ne po vrsti poreza već po poreskom obvezniku, onda bi PU i obveznik mogli da imaju uvid u svoje stanje dugova i preplate, kao i kod recimo računa u banci. Možda je preterano da obveznik odlučuje kako da raspodeli novac po poreskim obavezama, ali bar može da vidi gde šta duguje. To je način i za rešavanje ubedljivo najvećeg problema koji imaju poreski obveznici sa poreskom administracijom, a to je preknjižavanje sredstava sa računa gde su u preplati, na račune gde duguju. 

Dragan Radović, knjigovođa i vlasnik knjigovodstvene agencije Kvatro, kaže da je imao klijenta koji je istovremeno imao 100.000 dinara u preplati na jednom računu, dok je na drugom imao 30 para duga i to po osnovu poreza na finansijske transakcije koji je ukinut pre više od 15 godina. „Zbog tog duga nije mogao da dobije potvrdu da ne duguje za porez koja mu je bila potrebna za učešće na tenderu.“ To je konkretan slučaj i dok nisam uplatio za klijenta jedan dinar po osnovu nepostojećeg duga, nisam mogao da dobijem potvrdu da nema dugovanja. Pri tome taj dug je zastario posle 10 godina, ali oni prosto ne ažuriraju stanje. S druge strane, PU svakodnevno šalje opomene obveznicima da duguju 30, 50 ili 200 dinara i pišu rešenja za prinudnu naplatu, a preplatu na drugim računima ne preknjižavaju mesecima. Kada konačno preknjiže, ostane kamata koju su sve vreme zaračunavali na dug. Jednom mom klijentu tri godine nisu hteli da obrišu taj dug, iako sam im pisao svake godine. To ih nije sprečavalo da šalju opomene, da bi nakon tri godine kamate prerasle iznos glavnice duga“, napominje Radović koji se takođe žali na greške koje prave poreznici, koje po pravilu ne priznaju lako i koje je posle veoma teško ispraviti.

On ističe i da se pre nekoliko godina govorilo o ukupnom dugu za porez fizičkih lica i privrede od sedam milijardi evra. „Tu je više od pet milijardi nepostojećeg duga. Kamata je nekada bila 0,2 odsto dnevno, to je šest odsto mesečno ili 72 odsto godišnje. Dug od hiljadu dinara za tri godine ode na tri hiljade, a za pet godina postane 15.000 dinara zbog ukamaćivanja. Sa svim tim preduzećima koja ne rade godinama taj fiktivni dug koji oni ne žele da otpišu se gomila, a onda ispada kako mi, građani i privreda ne plaćamo porez”, ističe Radović.

Milica Bisić, profesorka na FEFA, ukazuje i na nelogičnu i bespotrebnu mesnu nadležnost u situaciji kada se poreske prijave podnose elektronski.

„Kada se prijava podnosi elektronski, ne vidim kakve veze ima gde sedi taj koji će je posle obraditi. To ne treba da se tiče poreskog obveznika, to je stvar unutrašnje organizacije Poreske uprave. A mesnu nadležnost nameću i novi propisi. To je posebno nepotrebno u situaciji kada je smanjen broj filijala sa 178 na 37. To pravi probleme i poreskoj administraciji i obveznicima“, ukazuje Bisić, dodajući da je sada neophodno novoj organizaciji filijala prilagoditi i poslovne procese Poreske uprave. 

Kada bi se osnovni poslovni procesi uredili, onda bi se moglo preći na sofisticiranije stvari poput analize rizika, pa pravljenja individualnog poreskog kalendara, gde bi za svaku firmu u zavisnosti od poslovanja mogli biti određeni datumi za plaćanje poreza, pa bi se onda mogla slati i obaveštenja kako ne bi bilo kašnjenja u podnošenju poreskih prijava. To bi možda i sprečilo da, kao pre dve nedelje, poslednjeg dana roka za plaćanje paušalnog poreza padne sistem elektronske prijave na portalu Poreske uprave. 

Na kraju svakog razgovora o boljoj naplati poreza neizbežno se javi pitanje povećanja dobrovoljnosti plaćanja poreza. Bez svesti građana o značaju plaćanja poreza, teško da će ijedna poreska administracija samo silom uspeti da naplati dug. Međutim, sporadične vesti kao što je recimo da taksisti duguju skoro tri milijarde dinara za porez, pa im nakon višednevnih protesta predsednik države obeća novčanu pomoć države ili one koju je objavio CINS da je Poreska uprava u poslednje četiri godine reprogramirala 1,5 milijardi dinara dugova televizije bliske vlasti, TV Pink, šalju lošu sliku svim poreskim obveznicima da neko baš i ne mora na vreme da plati porez, a neko mora. Pa onda ovaj prvi još bude i nagrađen reprogramom, otpisom kamata, a nekad i državnom subvencijom. 

Ovome ne pomaže ni poslovična zatvorenost Poreske uprave koja, iako državni organ, uopšte ne oseća obavezu da javnosti prezentuje podatke koje je dužna da objavi. Tako nije odgovorila ni na pitanje „Nove ekonomije“ ko i pod kojim uslovima može dobiti reprogram duga. Takođe nismo dobili ni spisak 100 najvećih dužnika za porez, koji PU nije objavila od 2018. (dug za 2017. godinu) a ima zakonsku obavezu da to redovno radi.

Biljana Bujić, partner u poresko-pravnom odeljenju KPMG-a i sekretar-blagajnik Upravnog odbora Američke privredne komore, u odgovoru za „Novu ekonomiju“ ističe da se problemi članica ovog udruženja mogu podeliti na probleme koji proizlaze iz načina donošenja novih propisa, odnosno neuključivanja poslovne zajednice u proces njihove pripreme i donošenja, i na probleme u pogledu primene poreskih propisa.

„Prvo pitanje se tiče pre svega Ministarstva finansija i ovaj problem je među prva tri problema koje članice AmCham navode u poslednja četiri istraživanja poslovne klime i zadovoljstva investitora.

U septembru i oktobru je Ministarstvo finansija objavilo nacrte izmena svih poreskih propisa (zakon koji reguliše poreski postupak i poresku administraciju, porez na dobit, PDV, porez na dohodak građana, doprinosi za socijalno osiguranje, porez na imovinu). Svi oni su doneti bez konsultacije privrede, za pojedine zakone je dat rok da se poslovna zajednica izjasni u roku od dana do dva. Imajući u vidu kompleksnost ovih propisa, ostavljanjem ovako kratkog roka suštinski se ne omogućava zainteresovanim stranama da se izjasne i učestvuju u postupku donošenja propisa. 

Jedan od primera, koji govori o potrebi da se u postupak donošenja propisa uključi poslovna zajednica, predstavljaju izmene Zakona o porezima na imovinu. Odnedavno u praksi, prema tumačenjima Мinistarstva, pravna lica poresku osnovicu za porez na imovinu ne mogu iskazati u visini fer vrednosti ako primenjuju Međunarodne standarde finansijskog izveštavanja za mala i srednja pravna lica. U praksi to znači da samo velika i srednja pravna lica koja primenjuju MRS, odnosno MSFI mogu fer vrednost iskazati kao osnovicu, iako i jedni i drugi imovinu vode po fer vrednosti. Poslovnoj zajednici nisu jasni razlozi za ovakvu diskriminaciju obveznika po veličini, budući da se fer vrednost iskazuje na isti način bez obzira na računovodstveni okvir i uverena je da bi otvoreni i argumentovani dijalog doveo do razrešenja ovog problema“, objašnjava ona. 

Kad je reč o primeni poreskih propisa, može se uočiti da je u poslednje vreme manje primedaba na kašnjenje povraćaja PDV-a, što je izuzetno važno, jer direktno utiče na likvidnost poreskih obveznika, a unapređenju i ujednačenoj primeni poreskih propisa sigurno doprinosi i uvođenje elektronskih poreskih prijava. 

„Međutim, ostaje veliki prostor za dalja unapređenja: podnošenje zahteva i drugih podnesaka elektronski, omogućavanje uvida u stanje poreskih obaveza u realnom vremenu itd. Time bi se doprinelo transparentnosti rada Poreske uprave, poštovanju rokova kroz praćenje toka svakog predmeta, jedinstvenom postupanju u svim filijalama, smanjenju diskrecije u primeni poreskih propisa… Takođe, neophodno je jačanje kapaciteta Poreske uprave, pre svega edukacija inspektora koji sprovode kontrole. Bez suštinskog napretka na ova dva polja ne može se očekivati dostizanje ciljeva transformacije Poreske uprave“, poručuje Bujić.