DUG PUT OD SIROMAŠTVA DO EFIKASNOSTI

Stanje odslikava podatak da je unutar EU, koja je u svoje političke ciljeve uvrstila „klimatsku neutralnost do 2050. godine“, oko 75 odsto postojećeg građevinskog fonda neefikasno. Dilemi doprinosi i procena da se oko 90 odsto postojećih zgrada u Evropi neće rušiti do zacrtane 2050. godine. To nije izazov samo za EU, već i za svaku evropsku zemlju koja teži postizanju klimatske neutralnosti.

Procenjuje se da oko četvrtina stanovnika Evrope živi u energetskom siromaštvu, čiji su glavni uzrok upravo loše energetske performanse zgrada. Naravno, energetsko siromaštvo posebno pogađa domaćinstva sa manjim prihodima. Studija Evropskog centra za politike u Briselu ukazuje da je u većini evropskih zemalja prosečno energetsko opterećenje (tj. udeo prihoda koje domaćinstvo troši na energiju) dvostruko veće za najsiromašnije u odnosu na najbogatije, iako ovi drugi troše mnogo više energije.

Ako dodate tome i procene da će cene energije ostati visoke tokom cele decenije, zbog trenutne geopolitičke nestabilnosti i zbog postepenog prelaska privrede sa fosilnih goriva na „zelene“ alternative (dodatno opterećenje u kratkom i srednjem roku), očekuje se da će energetsko siromaštvo samo rasti u narednim godinama.

KAKO SE EU BORI PROTIV ENERGETSKOG SIROMAŠTVA?

Da bi se postigao ambiciozni cilj neto nultog zagađenja u sektoru građevinarstva, EU je usvojila Direktivu o energetskoj efikasnosti (Energy Efficiency Directive – EED) i Direktivu o energetskim performansama zgrada (Energy Performance of Buildings Directive – EPBD).

EED predviđa smanjenje konačne potrošnje energije u Uniji za 40 odsto do 2030. godine i povećanje učešća obnovljivih izvora u finalnoj potrošnji na 45 odsto. S druge strane, EPBD predviđa da će sve nove zgrade u EU od 2030. godine biti „zelene“, odnosno da će imati sertifikate o energetskim karakteristikama.

Sve postojeće zgrade, dodatno, moraju dostići najmanje ocenu „E“ u energetskim performansama do 2030. godine, i ocenu „D“ do 2033. Naravno, postoje određeni izuzeci od ovog pravila kao što su istorijske i verske zgrade, vojni objekti… Pored toga, do 2030. sve nove stambene zgrade, kao i sve postojeće javne zgrade moraju ugraditi solarne panele.

Cilj je da se renoviranjem i upotrebom obnovljivih izvora energije (za grejanje, hlađenje i proizvodnju struje) ne samo smanji potrošnja, već i računi, pošto će se i potrošači postepeno „odvikavati“ od fosilnih goriva.

Istovremeno, kako bi ublažila udarac na džep najsiromašnijih, koji će izazvati energetska tranzicija, EU će do 2027-2028. uspostaviti Socijalni klimatski fond, koji će delom prihoda od nove šeme za trgovinu emisijama (ETS) pokrivati troškove gradnje i transporta.

SRBIJA TROŠI SVE VIŠE, ALI SVE VIŠE I RASIPA

Slično kao i u ostatku Evrope, stambene zgrade čine „lavovski deo“ ukupne potrošnje energije u Srbiji, sa udelom od oko 34 odsto. Iako je finalna potrošnja u Srbiji tokom prve dve decenije 21. veka porasla za skoro trećinu, energetska efikasnost za krajnje potrošače u zemlji se istovremeno smanjila za 14 odsto.

Drugim rečima, Srbija troši sve više energije, ali je i sve više rasipa. Trenutno u Srbiji postoji skoro 2,4 miliona stambenih i oko 25.000 javnih zgrada, a na osnovu studije Briselskog instituta za performanse zgrada (BPIE), između 80 i 90 odsto njih je izgrađeno pre 1991. godine. Istovremeno, 85 odsto stambenih zgrada u zemlji ne ispunjava ni minimalne zahteve energetske efikasnosti, dakle ne mogu se ni oceniti na skali.

Energetski gubici usled neefikasnosti se jasno odražavaju na troškove. Prema izveštaju Energetske zajednice, između sedam i 20 odsto stanovnika u Srbiji 2022. godine živelo je u energetskom siromaštvu.

Podaci Eurostata ukazuju da 2020. godine skoro 27 odsto ljudi u Srbiji nije plaćalo račune za komunalije na vreme, a svaki deseti stanovnik nije uspevao da dovoljno zagreje svoj dom. Istovremeno, samo tri odsto domaćinstava u Srbiji je dobijalo neki oblik finansijske podrške za pokrivanje svojih energetskih troškova, mada se to stanje u proteklim godinama poboljšava.

Iako kompletna obnova građevinskog fonda u Srbiji možda deluje kao „nemoguća misija“, poslednja analiza BPIE pokazuje da bi dubinsko renoviranje zgrada u Beogradu smanjilo ovdašnju potražnju za energijom za čak 74 odsto do 2050. godine, u poređenju sa nivoima iz 2017. godine. Čak bi i umereni scenario delimičnog renoviranja doveo do smanjenja potrošnje od 45 odsto do 2050. Ovo ne samo da bi smanjilo troškove za krajnje potrošače, već bi smanjilo i zagađenje vazduha i ojačalo energetsku nezavisnost Srbije.

OSLOBAĐANJE OD POREZA KAO REŠENJE

Nema sumnje da bi glavna prepreka transformaciji postojećeg građevinskog fonda u neto zelene zgrade bila cena. Finansiranje ovih projekata će neizbežno morati da dolazi iz džepa samih građana, plus bankarskih kredita i državnih subvencija (kao glavnog pokretača), bilo kroz grantove ili povraćaj poreza.

Italija je odličan primer savladavanja poteškoća u „ozelenjavanju“ zgrada kroz državne podsticaje. Ova zemlja je donedavno bila šampion u energetski efikasnom renoviranju postojećih zgrada. Počevši od 2020. godine, Vlada Italije je počela da nudi vlasnicima kuća poreski kredit u vrednosti od 110 odsto troškova građevinskih radova. Ovo je dovelo do ogromnog skoka u broju renoviranih zgrada, sa prosečno 2.900 obnovljenih objekata 2018. godine, na čak 360.000 objekata samo u 2021. godini.

Pored toga, ovo je dalo i „vetar u leđa“ građevinskom sektoru i otvorilo više od 150.000 novih radnih mesta. Međutim, ova šema koštala je tokom godina italijansku državnu blagajnu ukupno 60 milijardi evra, a na kraju je nova desničarska vlada efektivno ukinula ovu politiku – smanjenjem povraćaja poreza i primenom strožih kriterijuma za dodelu subvencija.

Ovo je svakako lakši zadatak za treću po veličinu ekonomiju u Evropi, koja ima različite ekonomske alate i fondove EU, nego za zemlju kao što je Srbija. Očigledno, u EU postoje i presedani i inicijative iz kojih Srbija može da uči, a koje može da primeni i kratkoročno i dugoročno.

PRAKTIČNI PREDLOZI

Prvo, Vlada Srbije treba da za sve zgrade u državi izradi sertifikate o energetskim karakteristikama, kako bi se identifikovao udeo zgrada sa najlošijim performansama.

Drugo, Vlada Srbije bi tada mogla da primeni obavezni standard minimalnih energetskih performansi (MEPS), sa nizom koraka koje treba preći u narednih nekoliko godina. MEPS bi podrazumevao da se zgrade sa najlošijim performansama u postojećem fondu prve renoviraju.

Koristeći EDPB Evropske unije kao smernicu, Srbija može prvo da postavi minimalni prag za nove i javne zgrade, zatim za nestambene zgrade i na kraju da uključi stambene zgrade. EDPB takođe precizno definiše šta su zgrade sa neto nultom emisijom.

Naredni predlog tiče se primene „zelenih“ kriterijuma u javnim nabavkama, koje će u Srbiji da zažive tek od 2024. godine. Na primer, Evropska komisija je još 2008. godine počela da  tenderskim uslovima podstiče zelenu obnovu starih zgrada.

Iako nisu obavezni, „zeleni“ kriterijumi u javnim nabavkama su podstakli mnoge lokalne samouprave na energetsku efikasnost, što nije predstavljalo samo pozitivan primer građanima i građevinskim kompanijama, već je takođe bilo korisno i za izvozno orijentisane kompanije. Na primer, u Cirihu je za učešće na građevinskim tenderima već obavezan uslov upotreba najmanje 25 odsto recikliranih materijala, što Švajcarska sama ne može da obezbedi.

Ovo vodi do poslednje tačke. Evropska komisija je nedavno glasala o obavezujućim kriterijumima za građevinske materijale, koji podrazumevaju strože ekološke zahteve. Iako je verovatno prerano da Srbija sledi taj primer, ni to ne treba potpuno odbaciti, posebno kada Srbija uspostavi sopstvenu internu šemu trgovanja emisijama (ETS).

Jednostavno rečeno, obavezujući kriterijumi za građevinske materijale u kombinaciji sa sopstvenim ETS-om u Srbiji bi podsticali proizvođače da dekarbonizuju svoje proizvode, što bi imalo sinergetski efekat. Time bi se povećao promet i dostupnost zelenog građevinskog materijala na srpskom tržištu.