„Dva ambara“ prkose iseljavanju

Uz redovni posao u Elektrodistribuciji u Kuršumliji, odlazio sam i sekao svoju šumu, prodavao drva i obezbeđivao pare da krenemo sa restoranom.  Pored svoje šume, kupovao sam i neke zabrane, izvlačio drva i prodavao.  Danima, mesecima…

Кada od Кuršumlije krenete ka Đavoljoj varoši, na kilometar i po pre cilja, u selu Zebice, nalazi se Etno krčma „Dva ambara“. Otvaranjem ovog objekta u netaknutoj prirodi, tu negde usred nedođije, jer sve manje žitelja ima u ovom kraju, bračni par Saša i Desanka Radoičić postali su pioniri turizma. 

„Dva Ambara“ postoje već osam godina i pružaju pravo hedonističko iskustvo za sve putnike namernike i brojne turiste iz zemlje i sveta koji obilaze naš prirodni spomenik Đavolju varoš, koju retki fenomeni  zemljanih figura sa teškim kamenim kapama i dva izuzetno kisela izvora, čine pravim planetarnim čudom. Poslovno čudo je da su se Radoičići odlučili na investiranje u vremenu kada ne samo da sela u kuršumlijskoj opštini ostaju pusta, već se katanci na brave stavljaju i na kuće u samoj Kuršumliji, nakon što je industrija u tranziciji 2000-tih nestala, a sa njom i radna mesta i mladi.

„Imamo troje dece i ona će uskoro odabrati svoj put. Nadamo se da će neko ostati da radi ovde u svom domu i razvija posao koji smo porodično započeli sa Etno krčmom „Dva bunara“. Možda u nekom novom ruhu jednog dana, sa bungalovima za prenoćište. Ne znam šta da vam kažem, malo strahujem kada pogledam ne samo opustela sela, već i samu Kuršumliju, ali se nadam…“ kaže u intervjuu za „Novu ekonomiju“ Saša Radoičić (53), koji je sve stekao ne stajući sa radom po 24 sata. Interesantno je da zasluge za čitav preduzetnički poduhvat i poslovni uspeh kao redak džentlmen naš sagovornik sa Radan planine pripisuje svojoj supruzi Desanki. Na nju se i vodi restoran „Dva ambara“ koji podseća na mali etnografski muzej.

Kako ste rešili da započnete privatni posao u ovoj divljini?

Te 2008. godine smo počeli da krčimo teren, napravili smo objekat koji smo avgusta te godine svečano otvorili. Sve ovo što vidite ja sam osmislio i realizovao i danas su gosti oduševljeni. Konsultanti su bili svi moji ukućani, supruga i troje dece, i očito da se našim gostima dopada i eksterijer i enterijer, kao i hrana u „Dva ambara“. Ranije je ovaj lokalitet bio prilično slabo posećen, oko 3.000 poseta godišnje, a otkad je postao kandidat za 7 svetskih čuda prirode, dogodila se prava ekspanzija turista iz raznih krajeva, tako da od tog perioda beleži preko 80.000 poseta. U samoj Đavoljoj varoši takođe postoji restorančić koji posluje u okviru preduzeća „Planinka“, koje i gazduje ovim lokalitetom, a vlasnik je i Prolom banje, Prolom vode, Lukovske banje, a sada su kupili i Kuršumlijsku banju. Mi smo pored tog turističko – hotelijersko – ugostiteljskog giganta jedini preduzetnici koji smo shvatili da ovde može od turizma skromno da se zaradi i živi. Turistička sezona zavisi od vremenskih uslova. Ako je proleće lepo, posao počinje oko 1. maja i sezonu okončavamo polovinom oktobra. Tada se selimo u kuću u Kuršumliju.

Vaša porodica je dakle pionir u ugostiteljskoj i turističkoj ponudi u ovom kraju?

Očito, jer smo na vreme prepoznali mogućnosti i potencijal Đavolje varoši. Ovo je jedini restoran od Kuršumlije do Đavolje varoši, na čitavoj toj turističkoj trasi. 

Jeste li imali neku pomoć države, neka podsticajna sredstva za razvoj seoskog turizma, pomoć preduzetnicima, posebno ženama i to bez posla…?

Nikada ništa. Sve samo uradili iz sopstvenih sredstava, bez kredita i bez ikakve pomoći države, a toliko se oduvek priča o pomoći opstanku sela i ljudi u njemu. Ono što smo jedino dočekali da država pomogne, jeste most koji je prošle godine napravljen i najzad više nemamo poplave koje smo imali sa improvizovanim cevima kojima je do tada bio premošćen ovaj potok. Uz redovni posao u Elektrodistribuciji u Kuršumliji, odlazio sam i sekao svoju šumu, prodavao drva i obezbeđivao pare da krenemo sa restoranom.  Pored svoje šume, kupovao sam i neke zabrane, izvlačio drva i prodavao.  Danima, mesecima… Nimalo lako, ali smo znali šta hoćemo i šta gradimo da bismo sebi stvorili normalne uslove za egzistenciju i školovanje dece. Pritom, iskreno rečeno, niko nas nije uputio ni da postoje programi i podsticajna sredstva, jer mi je supruga bila nezaposlena i ovo je bio njen ulazak u preduzetničke vode. Supruga je naime nekada bila zaposlena u Podujevu, ali je nakon bombardovanja izgubila posao i ostala na ulici. Zbog nje smo najviše u ovu priču i ušli, jer je i ona videla svoju budućnost u ugostiteljstvu.