Džek Trbosek slikarstva

• Drugi svetski rat za Evropu je bio istinski pakao. Iz tog pakla svi koji su mogli bežali su glavom bez obzira. Među velikim brojem izbeglica koji su spas potražili u Americi bilo je mnogo slikara. Oni su iz Evrope, koja je bila centar (zapadne) umetnosti, svoj umetnički kapital preneli na novi kontinent. Sredinom XX veka nije više Pariz bio stecište slikara, to je postao Njujork.
• Ipak, iako su došli u novu sredinu, ovi su umetnici nastavljali svoj rad i tako učinili da se američka umetnost „evropeizira“. Uticaji su se mešali, ali u osnovi, slikarstvo tih burnih godina prošlog veka bilo je nastavak evropske tradicije. Prvi veliki američki slikar koji je svom kontinentu darovao nov, čisto američki stil bio je umnogome problematični momak iz države Vajomi.
• Bio je veoma agresivan, depresivan, od rane mladosti ozbiljan alkoholičar, slikar koga je pratio glas da ne ume da crta, ali to je bio umetnik koji je, za ugledni časopis „Lajf“, pre svoje četrdesete godine postao najveći živi slikar i čija je slika „Br. 5“, prodata za 140 miliona dolara, dugo držala rekord najskuplje prodate slike svih vremena

• Oni koji su negodovali protiv Polokove tehnike i smatrali ga za lošeg (ako ikakvog) umetnika, nazvali su ga „Jack The Dripper“ (Džek Kapač), prema poznatom serijskom ubici iz 19. veka Džeku Trboseku („Jack The Ripper“), jasno aludirajući na to da on ubija umetnost, ili posmatrača.

Džekson Polok rođen je 28. januara 1912. godine u Kodiju, u državi Vajomi. Bio je peti sin Liroja Mekoja Poloka i Stele Meklur. Sa 16 godina upisao je umetničku školu u Los Anđelesu, ali je odatle izbačen zbog agresivnog ponašanja, koje će ispoljavati celog života. Već tada, kao tinejdžer, imao je ozbiljnih problema sa porokom koji mu je nepunih trideset godina kasnije došao glave, a koji je tada njegov nezgodan karakter činio još problematičnijim. Neukrotivi mladić odlazi da školovanje nastavi u prestonici umetnosti, u Njujorku.

Kako su dvojica njegove braće već bila u umetničkoj školi kod Tomasa Harda Bentona, Džekson odlučuje da im se pridruži. Međutim, realizam koji je vrednovao novi učitelj, mladom umetniku nije odgovarao. Polok je imao jaku averziju prema figuraciji, a zli jezici govore da ga je takav stil odbijao jer nije ni bio u stanju da ga prihvati, te da nikako nije umeo da crta. Zato se budući otac novog umetničkog pravca okreće nadrealistima. Veliki uticaj na Poloka ostavili su meksički muralisti, a delo koje ga je posebno privuklo bila je Pikasova „Gernika“.

Slikara nemirnog duha ne drži mesto. Džekson mnogo putuje i pritom se jako opija. Upada u teške krize i depresiju. Iako na početku svog traganja za stilom koji će odgovarati njegovoj prirodi, mogućnostima i umetničkom senzibilitetu nije bio prepoznat kao donosilac novina u američko slikarstvo i kao umetnik vredan pažnje, imao je sreće da upozna slikarku Li Krasner. Ona se zainteresovala za dekadentnog, svakako autentičnog, pomalo problematičnog kolegu i odlučila da ga zavede. Veoma je verovala u njega i zdušno ga podržavala. Par se venčao 1939. godine.

Bračni život u početku je odgovarao Poloku i on skoro da prestaje da pije, a karijera ide uzlaznom putanjom. Još jedna okolnost ide mu naruku. U Ameriku, sa talasom izbeglica, stiže Pegi Gugenhajm. Sa Džeksonom ona 1942. sklapa ugovor na pet godina. Počinju da se nižu izložbe, dobre kritike, prodaja slika. Dela Džeksona Poloka postaju tražena, žele ih i otkupljuju najpoznatiji svetski muzeji.

Polok izlaže tri platna na XXV Venecijanskom bijenalu u američkom paviljonu 1950. godine. Iako nije odneo pobedu, bio je primećen. Za njega se zna i u Evropi. Rekli bismo: Zvezda je rođena! Ali, ta zvezda nije mogla dugo da sija ni pored svih udobnosti: podrške supruge i Pegi, novca u kome nije oskudevao i slave koja je rasla. „Zvezda“ utopljena u alkohol kome se Polok vratio, pritisnuta depresijom, postala je ponovo agresivna. Dinamičan odnos koji je slikar imao sa svojom suprugom podrazumevao je i fizičko nasilje. Kada je postao previše agresivan, Li je odlučila da ga napusti.

Uz izlive besa, Krasner je trpela i muževljeve avanture. U baru gde je provodio dane uz alkohol, Polok je upoznao Rut Kligman. Ova devojka koja je volela da se druži sa umetnicima, ubrzo mu je postala ljubavnica. Njihov je zajednički život bio skoro javan u slikarevom ateljeu koji je Rut doživljavala kao svoj dom. Ona je očekivala da će se njen ljubavnik razvesti i oženiti njome, dok je on bio zainteresovan uglavnom za pijančenje.

Jedne avgustovske noći 1956, sada već svetski slavan slikar, pijan je seo u automobil zajedno sa svojom ljubavnicom i njenom prijateljicom Edit Mecger. U stilu američke dekadentne filmske dive Džemsa Dina pohrlio je tako u smrt i poveo prijateljicu sa sobom. Poginuo je u svojoj 44. godini, sletevši sa puta i udarivši u drvo.

Rut je bila povređena i nakon udesa bila je smeštena u bolnicu. Želela je da prisustvuje sahrani svog ljubavnika, ali joj lekari nisu dozvolili. Zatražila je od svoje sestre bliznakinje da na pogreb ode umesto nje, međutim ona se plašila susreta sa Li.

Li Krasner je, iako je saznala za okolnosti pod kojima je suprug stradao, organizovala ispraćaj. Odlaskom iz traumatičnog odnosa i posle Džeksonove smrti, ona je povratila energiju i ponovo se posvetila umetnosti. Nakon godina koje je provela sa Polokom i tokom kojih nije radila, ponovo je počela da slika. Li je umrla 1984. i sahranjena je pored Džeksona u Springsu. Godinu dana nakon njene smrti, osnovana je Fondacija Polok-Krasner, koja pomaže talentovanim slikarima.

Džekson Polok se smatra osnivačem sasvim novog autentično američkog slikarskog stila apstraktnog ekspresionizma: akcionog slikarstva. Driping je tehnika koju je lansirao. Bio je protivnik „štafelajnog slikarstva“. Slobodu koju je želeo da oseti u procesu stvaranja mogao je da ima samo radeći na podu. Svoja ogromna platna postavljao je tako da sa svih strana može da ih obilazi i tako slika. U rukama je imao kante sa bojom i slikao je vodeći mlazeve boje sa neverovatnom preciznošću kuda je želeo, stvarajući jedinstvene sugestivne slike.

Shvatio je da kad boja kapne na platno ona ima svoj život i, slobodno se šireći, daje slici poseban doprinos. Slikao je celim telom, što je predstavljalo akt slobode umetnika, umetnosti i boje. Zbog toga što se klonio realizma i bio neuspešan crtač, mnogi su ga smatrali šarlatanom i prevarantom. Ipak, njegovi radovi ne mogu ostaviti posmatrača ravnodušnim. U svoj toj gužvi, kakofoniji boja, na njegovim platnima postignuta je neverovatna harmonija (haosa).