Fasciniran sam uspešnim ljudima

Za mene su gradovi fascinantni, oni su ogledalo dosega civilizacije i društva. Nigde se jedno društvo ne vidi tako jasno kao u gradovima. Oni su zaostavština svih ljudi koji u njemu žive. Grad je onoliko lep koliko su pametni i dobri ljudi koji su u njemu živeli i koji sada žive

Ciklus „Uzbudljivi gradovi” pančevačkog slikara Vuka Vučkovića izazvao je veliku pažnju široke publike, a printovi sa motivima metropola putuju svetom promovišući ne samo njegovo slikarstvo jakih boja, već i umetnika novog doba, onog koga ne vidimo samo za štafelajem, od koga mnogo možemo da učimo o ostvarenju cilja „korak po korak”. Odlučan da uspe u naumu da ostane nezavisan i sam sebi obezbedi dovoljno sredstava da ostvari ambiciju i svoj život posveti slikarstvu, Vuk je osnovao mali porodični biznis. U menadžerskoj sferi je uspešan koliko i u umetničkom radu. Dobitnik je velikog broja nagrada, a jednu je nagradu i sam pokrenuo kako bi pomogao mladim umetnicima. Iza sebe ima izložbe o kojima se govori, a pred sobom karijeru slikara bogate mašte, odličnog crteža i raskošne palete. Sa njim razgovaramo o umetnosti, ali i o drugim temama.

Kako se postaje umetnik? Da li ste od detinjstva bili zainteresovani za crtanje?

Još moja baka je imala želju da upiše akademiju, majka se i dalje rekreativno bavi slikanjem, a jedno vreme je i prodavala svoje radove. Uvek sam imao talenta za to i bio samouveren, siguran da znam dobro da crtam. Jedna od omiljenih zanimacija u detinjstvu mi je bila igra sa flomasterima i papirom. U petom razredu osnovne škole dobio sam nagradu na Dečjem oktobarskom salonu. Međutim, u isto vreme sam počeo da dajem značajnije rezultate u sportu. Bio sam plivač od svoje sedme godine, a trenirao sam još triatlon i atletiku. Bio sam deo reprezentacije deset godina. Dugo nisam ništa slikao. Upisao sam u gimnaziji matematički smer, ali više sam crtao na časovima nego što sam radio matematiku. Odlučio sam da studiram Fakultet likovnih umetnosti. Osećao sam veliki zaostatak zato što nisam upisao neku umetničku srednju školu. Morao sam mnogo da radim da bih to nadoknadio. Srećom, zbog uspeha u sportu, mogao sam da odsustvujem dva časa dnevno kako bih stigao da treniram. Odsustvo iz škole sam koristio da bih se spremao za upis na fakultet. Uspeo sam da na svoj rad prenesem naučeno iz sporta ‒ upornost, disciplinu, energiju.

Kao vrlo mladi odlučili ste da posetite centar svetske umetnosti. Kakva iskustva nosite iz Njujorka?

To je bio prelomni trenutak u mom životu. U Njujork sam otišao sa 23 godine. Prvi put sam se odvojio na duže od roditelja i iskusio potpuno osamostaljenje. Ovakvo iskustvo bih preporučio svakome ko se u završnim godinama fakulteta zapita šta će da radi kad studentski dani prođu. Otišao sam da okušam svoju sreću i vidim ovaj grad. Boravak u njemu mi je plaćala plivačka veština. Danju sam radio kao čuvar na plaži, noću izlazio, neradnim danima i vikendom obilazio muzeje i galerije. Dobio sam mnogo na samopouzdanju. Vratio sam se u Srbiju da završim fakultet i postanem profesionalni umetnik. Znao sam da će biti težak period dok ne uspem u tome. A znao sam i ovo: umetnik ili ništa drugo. 

Imali ste niz izložbi na kojima smo mogli da vidimo mladog čoveka koji sebi postavlja pitanja o društvu u kom živi. „Uzbudljivi gradovi” drugačiji su od vaših prethodnih radova. Kako je došlo do promene?   

Aktivno sam razmišljao o promeni. Sa radovima koje sam radio, nije išlo dalje, iako su naišli na dobar odziv u umetničkim krugovima, ušli u neke kolekcije, dobili neke nagrade. Kao i svakog samostalnog umetnika, izluđivala me je neizvesnost i neredovnost prihoda. Osmislio sam seriju koja može da se prevede u digitalne printove. To su „Uzbudljivi gradovi”. Naslikam veliku sliku na koju potrošim mnogo vremena, ali to kasnije može da se primeni na mnoge druge proizvode da bih mogao sebe da oslobodim razmišljanja o finansijama.

Tema grada zastupljena je u vašem radu više od jedne decenije. Kako je sve počelo?

Godine 2007. naslikao sam sliku Beograda na zahtev druga koji je organizovao trku triatlona. Bila je to skica za pano iza pobedničkog postolja. Onda je 2008. nastao veliki kolaž Pančeva, a zatim 2009. slika Pančeva, po dimenzijama, tehnici, stilu nalik „Uzbudljivim gradovima”. Nijedan od ovih radova nije bio ni blizu sadašnje tehnike, iako su naišli na dobre reakcije publike.