Fenomeni: Psovke

Za psovanje psiholozi kažu da je sublimacija agresije. To znači da  jedna psovka sprečava da bes pokulja u pravcu fizičkog obračuna, ali i da se tom nekom gnev sakupljao, da ga je sabijao, našavši najzad kakav-takav način da ga ispolji i olakša sebi dušu

Postupak je ovakav, sofisticirano govoreći: u odnosu na meru afekta, ali i stepen maštovitosti i pronicljivosti, targetira se slaba tačka adresiranog i poteže majka, otac, ‘lebac, u najrazličitijim seksualnim kontekstima. Valjda se polazi od toga da je i sam seks sramota, a kamoli njegovi nosioci, lišeni moći ako se nazovu vagina i penis.

Pisac Milovan Danojlić za psovanje kaže da je to „čin rasterećenja modernog sveta od psihičke napetosti“, ali i „izraz nemoćnog, metafizičkog besa protiv sudbine“.  Stoga su psovke često apsurdne, „to su parčići smisla koji prenose emociju, ali sami po sebi ne znače ništa“, kako zapaža profesor Predrag Krstić sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i autor knjige O čemu govorimo kada govorimo o psovanju.

Moralne norme restriktivne su prema psovkama, već deci se brani da psuju, ma kako to glupo bilo u ovom svetu prepunom nasilja. Psovka je iz usta dama – blasfemična radnja, pa se u tom pravcu vaspitavaju devojčice koje su, ako ne odole presijama, docnije pomalo smešne kada izgovore „idi u peršun“. I još se optužuju da su „nevešte kao francuske sobarice“, apriori prikriveno nemoralne.

Iako u svakodnevnom govoru izrečene po ko zna koliko puta, u javnom štivu, a posebno pristojnim medijima, psovke se cenzurišu sa tri tačke na spornim mestima. Čak ih i u rijalitijima (čini mi se), kamufliraju iritantnim zvucima, dok se ostalo pušta bez ikakve zabrane. Zato taj prostor realno vulgarnog deluje kao inkriminišući prema „ružnim rečima“ sa metaforičkim i magijskim značenjima i većom težinom i od samih (f)akata.

Rečnik SANU oskudeva u psovačkim pojmovima, premda pokriva i narodni jezik, pa se nametnula potreba za sastavljanjem Rečnika opscenih reči i izraza našeg poznatog lingviste Danka Šipke. Za predmet Šipkinog istraživanja kaže se u preporuci za kupovinu knjige da je „bure bez dna“, ali i „terra incognita u globalnim razmerama“, budući da im nijedno civilizovano društvo nije posebno naklonjeno.

Štaviše, Rusija je početkom veka uvela zakon kojim se dirty talk prohibira, dok je i kod nas bilo pokušaja uvođenja lingvističkog reda, i to predlogom da se na „Jarčevu obratnicu“ Henrija Milera primeni Krivični zakonik. S druge strane, u nekim evropskim zemljama uspostavljena je neka vrsta S.O.S. telefona, gde se psuje do mile volje, ili do isteka propisane minutaže po svima dostupnim tarifama. Jedino što potencijalni psovač mora da bude uporan, s obzirom na to  da su ovakve linije vazda zauzete.

Mi Srbi za sebe mislimo da smo najkreativniji i najbrutalniji u smišljanju nepristojnosti, što je tek delimično tačno. Možda prednjačimo nad Slovencima, koji se kad zatreba, prešaltaju na italijanski ili srpski i hrvatski, ali nas Mađari „šišaju“, suspregnuti sećanjem na austrougarske manire, koji im nisu bili u krvi.

Zato lingvista Nedeljko Bogdanović veli da snaga psovke nekad „čini mnogo više od bilo koje druge verbalne mogućnosti“. Simptomatično je i to što one često više ne predstavljaju samo uvredu, već njihov smisao zavisi od intonacije. Tako forma „ne s..i“, može biti naredbodavna, preteća, ali i naprosto začuđujuća. Slično je i sa „p…a li mu materina“, koja zvuči krajnje prijateljski, izgovorena u slučaju kad sretnete nekog posle mnogo vremena i pitate ga „gde si“.

Reč k…ac još je interesantnija, sklona mnogobrojnim metamorfozama u odnosu na sufikse, prefikse i slične bliže odrednice. Najrasprostranjenija njena forma, uz dodatak „pušenje“ nudi široku lepezu tumačenja i može čak da dovede do sudskih procesa.

Naime, bar kako kaže Vedrana Rudan u nekom tekstu, jednoj se ženi smučio život sa bračnim drugom, pa mu je ogorčeno odbrusila da puši – znate već šta. On je tu „uvredu“ snimio i obratio se policiji, a ova sudu, pa je izluđena gospođa dobila kaznu od 45 dana zatvora, i to uslovno. Ona se  navodno ogrešila o Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, a konkretno član koji tretira zlostavljanje u braku. Spisateljica se nadalje sprda sa raznim tumačenjima spornog naziva za muško spolovilo oko koga kao da se ceo svet okreće.

Ne bih se složila sa gđom Rudan kad kaže da je mizogino pripisati ženi koja „k…c davno nije videla“ da je histerična, jer nemanje seksa zbilja pravi nervozu. S druge strane, saglasna sam sa njenom konstatacijom da je stvar bila obrnuta, da muž ne bi bio proglašen krivim zato što je i tamošnje društvo osetljivo na međusobno pušenje među muškarcima.

Hrvatsku književnicu podržavam i glede konstrukcije „pun mi je k…c svega“, kao ekvivalenta stanju svesti te supruge što se odlučila za psovanje muža. Isti izraz može biti i oslobađajući, jer shvataš da si punjenjem k… dosegao gornju granicu trpljenja, nakon čega postaješ apsolutno ravnodušan. Te možeš reći i „j..e mi se“, iako to deluje pasivnije i ne bi dovelo do sudskog okršaja.

Ostanemo li još malo kod k…a, primetićemo potencijal ove reči da nepobitno odrekne nečije učešće u nekoj situaciji, kad se lepo kaže „hoću, k…c“. U suprotnom, uz reč „neću“, k…c simboliše prkos ili inat. „Koji si ti ku…?“ podriva autoritete, „koji će ti ku…“ poziva na fokusiranje na ono stvarno potrebno, i odricanje od suvišnog. „Koji ti je ku…“ izražava čuđenje nad nečijim ponašanjem, dok je „boli me ku…“ u neku ruku slično izrazu „dokur..ti“, pomenutom „pun mi k…ac svega“, ali i lakonskoj „k…obolji“. Za nešto što te ič ne zanima, slobodno možeš da kažeš i „boli me pi…“, ma kom polu i rodu da pripadaš.

U našem narodu, glagolski oblik „j… ga“, izgovoren u cugu, koristi se kao magična reč kojom se opravdava svaka neuspešna aktivnost. On je pečat na kašnjenje, kvarenje nečeg vrednog (od torte do aparata) i objašnjava mnoge prilike gde se nisu stekli uslovi za povoljan razvoj situacije. Na „j… ga“ nema pogovora, jer se maltene poziva na božju promisao.

Feministkinje tvrde da su naše psovke seksističke i ukazuju na dominaciju patrijarhata, gde udaramo na sveta mesta – majku, sestru i njihove organe za reprodukciju. Diskriminacija se odnosi i na nazive za one s „lakim moralom“, kada bivaju kurve, fufe, fukse, drolje, droce, radodajke, dok se muškarcima istih osobina malo toga verbalno pripisuje.

Sve to nisam znala, ili nisam bila svesna kad sam počela da psujem. Koju godinu kasnije, negde u sedmom osnovne, već sam bila osvestila da mi ovo pomaže da budem „u fazonu“, odnosno, da stvorim svoje mesto u okviru vršnjačke grupe. Dakle, instinktivno sam primenila relaksirajuću funkciju psovanja i njegovu ulogu u socijalizaciji.

Posle je bilo kasno da svoju naviku revidiram – navukla sam se na psovanje, zauvek ostajući odana mejnstrim formulacijama. Ovo bi značilo da su mi dovoljni k…c, pi…, jeb… i pušenje da bilo šta izrazim. I naravno nezaobilazno „j… ga“, koje mogu i ovde da primenim u smislu odricanja od odgovornosti za navedeni sled događaja.

Svoje partnere nisam vređala psovkama, već ih omalovažavala na prefinjenije načine i tako samo produžavala agoniju. Ravnopravan odnos po ovom pitanju formirala sam sa bivšom pastorkom, tada u predškolskom uzrastu. I dok su se njeni rođeni nadali da će prestati sa psovanjem, ja sam je bodrila da nastavi, praktično joj ukazujući na finese vulgarnih izraza, primetivši njen vanredni talenat za lingvistiku. Ipak me je bilo sramota kada krene rafalno da sve čega se seti nabraja u tramvaju ili prodavnici, na skandalizovanje prisutnih. Izgleda da je nisam naučila da su psovke zapravo intiman vid komunikacije.

To je sama shvatila, pa danas kaže da u svemu treba imati meru, koja se u jeziku odnosi na „80 odsto kvalitetnih, promišljenih reči“, a ostatak na leksičke „začine“, kakve su i psovke i poštapalice. „Bez psovki, jezik je siromašniji“, danas zaključuje moja bivša pastorka.

Za kraj moram da naglasim da mi strašno smeta kad neko psuje Boga, premda je i ovo vezano za patrijarhat, gde se udara na vrhovne autoritete, bar kako kažu stručnjaci. I nimalo me ne teši kada to vinovnik pravda nesvesnom interpolacijom u rečenice, dakle – kao poštapalicu. Jezivi su mi i izrazi koji uključuju „krv“ i „grob“. Drugim rečima, i ja kao ekstremno tolerantna za opscene izraze, imam neke granice za koje lobiram. Zato nije čudno što se moje eks-pastorče (i duhovno čedo) zadržalo na eksploataciji onog što je meni blisko.