FENOMENI: ŠTA SE DESI KAD SE MNOGO VOLI LESI

OTKUD TO DA SE DŽUKCIMA SKIDA KARIJES, KAD JE POLA SRPSKOG STANOVNIŠTVA BEZUBO? I OTKUD DA SE KUĆNI PSI VODE PO SALONIMA ZA ULEPŠAVANJE, DOK ČOPORI NAPUŠTENIH BESCILJNO LUTAJU? I KAKO TO DA U PET ŠOPOVIMA IMA VIŠE ARTIKALA NO U MAXIJU? ZAR NIJE BILO DOSTA DA SE OPSEDNUTOST NJIMA ISKAZUJE KROZ RAZGOVORE PO PSEĆIM PARKOVIMA, DOSADNIJE I OD ONIH ŠTO SE RAZVIJAJU PO DOMOVIMA ZDRAVLJA MEĐU DOKONIM PENZOSIMA

Količina psećeg izmeta po beogradskim ulicama jasno govori o tome gde smo dospeli kao društvo.  Toliko smo postali otuđeni zbog previše posla, koristoljubivosti, rijalitija, društvenih mreža.., da bliskost tražimo od kućnih ljubimaca. Sve to smo valjda povukli sa „naprednijeg“ Zapada, ali ne i naviku da tu kaku uklonimo pre no što u nju ugaca neki naš sugrađanin.

Doduše, bilo je pokušaja da se ta oblast javnog života uredi: na opštini Stari grad deljene su kesice za skupljanje te vrste pogani, a Dorćolom krstarila Eko-patrola sa mobilnim usisivačima, što je samo nakratko izmenilo sliku velegrada. Jer, predsednik tog centralnog gradskog područja je smenjen (pod sumnjivim okolnostima), a s njim je nestala i usluga čiji su ciljevi bili higijenski, estetski i edukativni. Tvrdnje pojedinih žitelja najužeg centra da „patroldžije“ i danas ponekad obiđu teren mogu se svrstati u urbane legende. Šta se dešava sa kučećim fekalijama u Beogradu na vodi nije mi poznato. Možda se dezitengrišu po nekom volšebnom leks specijalisu.

Na višem političkom nivou od opštinskog uvedene su kazne od 10.000 dinara po gomilici dreka (kako izmet zovu Hrvati), s tim što policajci mogu da udare po džepu samo ako vlasnika, tj. njegovog psa uhvate na delu. Pa i tad se nesumnjivi krivci svađaju sa komunalcima čije je ovo jedino zaduženje od opšte koristi. Ne bi oni mogli tako u Tel Avivu, gde se radi DNK analiza ostavljenih psećih ekskremenata, a svi ljubimci čipuju.

E, da sam ja neko ovde od sile i vlasti, primorala bih neodgovorne gazde da tu kaku pojedu. I tako zaštitila nedužne žrtve „nagaznih mina“, sprečivši i eho efekat – razmazivanje sluzave i smrdljive nečisti po ivičnjacima. Brutalno? Možda, ali mi ova zamišljena slika pruža neopisivo zadovoljstvo, jer tako bih te zaluđenike kaznila i za druge vidove nastranog ponašanja.

Recimo, otkud to da se džukcima skida karijes, kad je pola srpskog stanovništva bezubo? I otkud da se kućni psi vode po salonima za ulepšavanje, dok čopori napuštenih besciljno lutaju? I kako to da u pet šopovima ima više artikala no u Maxiju? Zar nije bilo dosta da se opsednutost njima iskazuje kroz razgovore po psećim parkovima, dosadnije i od onih što se razvijaju po domovima zdravlja među dokonim penzosima.

Jer, sve se ovde svodi na hvalisanje, pretvoreno u nevino „moj Milutin voli ovo ili ono“, „mom Đuri smeta nešto drugo“.., što povlači još jednu primedbu: danas je „in“ psima davati ljudska imena, jer ih ljudima njihovi vlasnici i smatraju. Štaviše, oni su njihovi avatari, pa ih i tako vaspitavaju (u skladu sa sopstvenim poremećajima). Dođe mi da žalim za vremenima kad su u opticaju bila imena Lesi i Džeki, i kad je između ljudi i pasa vladala neka druga vrsta ravnoteže.

Inače, reč „dresura“ u tom svetu je prosto zabranjena. Nailazeći na opšti prezir, ona biva zamenjena izrazom „sa njim ili njom sam mnogo radio/la“. U najboljem slučaju to znači da pas više ne naskače na decu, al’ i dalje ume da se desi da zareži na starca sa štapom ili babu s kolicima za pijac, što se tumači kao „odbrana teritorije“. Nešto teže je odučiti ga od alavosti, oličene u piljenju u tuđi tanjir, iritantnom cviljenju, pa čak i samoposluživanju sa čovečije trpeze. Da se razumemo – nisam gadljiva, ali me ta proždrljivost pasa silno živcira. Kao i linjanje, i balavljenje, i samozadovoljavanje na nozi nekog njima atraktivnog ljudskog bića koje ih je samo usrdnije pomazilo.

Da je reč o pomodarstvu govori to što se većinske pasmine temporalno smenjuju. Oni koji se smatraju plemenitim, biraju avlijanere, dok drugi što drže do sebe poseduju maltezere, hrtove, buldoge, džek rasele… U tome se najčešće ugledaju na neku slavnu ličnost (a potom na komšiju ili prijateljicu), ili na Diznijeve crtaće, pa jedno vreme nisi mogao da živiš od dalmatinaca, dok je kod nas „Vuk samotnjak“ izazvao trend posedovanja vučjaka.

Zadnje doba donelo je i modu da po kući često ima i više od jednog kučeta, a to je izrodilo novo zanimanje – uslužni šetač pasa. Njihova nadnica je skromna (od 300 do 500 dinara po satu), al’ uz to dobijaju i „priliku da se sa nekim (iz ljudskog roda) upoznaju“, kako je mene namamio moj privremeni poslodavac. Osim toga, šetač pasa je na „dobitku“ što MORA da izađe i kad mu se nigde ne ide, te stiče „odgovornost“ i „dobre socijalne navike“. I uvek mu se „neko iskreno poraduje“. Naravno, niko od tih prezauzetih gazda ne otkriva koliku žrtvu taj honorarni posao zahteva.

Kučkari su i neka vrsta zadušnih baba, u stanju da satima elaboriraju loš tretman prema psu od strane nesavesnog vlasnika. Takav „ološ“ svom keru „ne briše šape posle izlaska“, dozvoljava da ide okolo „sav u čičkovima“, pušta da predugo samuje, „ne vodi računa o pravilnoj ishrani“ (o čemu sudi po boji govana). Bolest pasa takođe je popularna tema, pa se razglaba, kako opet o izmetu, tako o stručnosti i posvećenosti veterinara, ali i tome ko se kako poneo kad se njegov ljubimac razboleo. Jedini „pravi“ ljubitelj je onaj koji bi dao poslednji dinar samo da se njegov mezimac izleči ili se socijalno rehabilituje uz pomoć proteza kakvih nema u ponudi humanih pomagala.

Vratimo se društvenim mrežama: najviše lajkova dobijaju postovi sa fotografijama kučića. „Kako su slatki“, pretežan je i krajnje nemaštovit komentar pojedinaca sa sličnom opsesijom. Netom se vrte kratki filmovi o psećim akrobacijama i „simpatičnim“ nestašlucima. Postoje i specijalizovane grupe na društvenim mrežama na kojima se razmenjuju saveti i priskače u pomoć kad se neko – bilo pas il’ gazda – nađe u nevolji. Ni psi nisu lišeni svog Fejsbuka, bar prema opaskama na račun njuškanja hormona u psećoj mokraći po zidovima, banderama, ogradama.., što se smatra njihovim „jedinim izvorom informacija“.

Ima tu još dosta toga da se primeti, ali se ne usuđujem. Kako bih se zaštitila od odijuma koji mi sigurno sledi nakon objavljivanja ovog teksta, moram da naglasim da sam ja suštinski – mačkarka, što me abolira od greha kritike kučkara. Jer, ta podela je striktna, ma kako se suprotno tvrdilo, i bazirana na zagovaranju odanosti mezimca versus njegove slobode i nezavisnosti.

Lično mačke više volim jer se s njima lakše snađeš kad negde odeš, budući da ne iziskuju ništa do ne tako česte hrane i vode, dok im je maženje bonus u kućnoj varijanti egzistencije. Smatra se da su one više vezane za mesto nego za vlasnika, što ih takođe diferencira od pasa. Mačka uvek radi šta joj se hoće i teže ju je „vaspitati“, čemu je bila dokaz moja Razumenka, prefrigana sijamka.  A one su nešto između te dve porodice sisara, kako tvrde poznavaoci.

Razumenka je volela mene daleko više od svih ukućana, iako je znala da me ogrebe ili ujede iz čiste strasti, pa je i ta konstatacija upitna. Nasrtala je i na goste, a posebno decu, te su je se svi plašili. Kad bi bila u teranju, a to je bilo na svaka dva meseca, ona bi urlikala do (naše) besvesti. Tada si mogao da je gaziš, a ona bi se podatno guzila, što i nije bio neki bajan prizor, već bi izazivao mučninu.

Da sebi, ali i njoj skratimo muke, vodili smo je na parenje mnogo puta, a i švaleri su joj dolazili, ali joj je porod, kao i nama, donosio samo kratkotrajan smiraj. Potomstvu bi se posvetila do prvih znakova samostalnosti, a onda sve opet Jovo nanovo. Preporučena sterilizacija tek ju je neznatno pripitomila, dok joj je promenu naravi doneo tek sledeći događaj.

Naime, preselila sam se u kuću sa dvorištem kad je moja Razumenka prvi put iskusila prirodu, dotad zatočena u pedesetak spratnih kvadrata. Zaneta, ona je odlutala i nije znala da se vrati. Zbog toga nisam preskočila odmor na moru, računajući da će se snaći u skladu sa verovanjem u njenih devet života. Ali, sijamska je posebna sorta mačaka, te se ispostavilo da se zavukla u neki

komšijski podrum, odbijajući da jede ono što su joj ti susedi donosili. Kad su mi je vratili, sasvim iznemoglu, kako su jedino i mogli da je uhvate, bila je to sasvim druga mačka, mirna i mazna, ali i prepuna strahova. Više nije smela da hoda po podu već je skakala sa stola na frižider, odatle na šporet, pa na stolicu… Svakodnevno je izvodila tu cirkusku predstavu. Potom je zahvatila demencija, pa je urinirala gde god da joj se prohte – pa čak i iz vazduha, dok je neko pridržava ispod „pazuha“.

Skončala je ne uspevši da odvoji kandže od presvlake fotelje, sa punih 20 godina. Sahranila sam je u obližnjem parkiću, bez ceremonije, i bez suza, karakterističnih za većinu drugih vlasnika u takvoj situaciji. I nisam tulila nad faktom što ovde nema specijalizovanih grobalja, niti mi je palo na pamet da je smestim u urnu. Ja ipak znam granicu između čoveka i životinje.

Međutim, o Razumenku sam se emotivno ogrešila još za njenog života, praktično joj skuvavši mače iz jednog od brojnijih legla. Naime, u tom prvom stanu imala sam običaj da pod svakodnevno ribam ultravrelom vodom, iz kofe sa tad tek otkrivenim džogerom (dotad sam koristila krpu i sistem klečanja, verujući da se tako čisti najtemeljnije). I to mačence, staro jedva mesec dana (bele dlake, sa crnpurastom njuškicom, ušima i šapicama), poslovično radoznalo, popelo se u deo gde se cedi umetak alatke. Umesto da već tada reagujem, ja sam ga pustila da se igra, te je upalo u kofu sa vrućom tekućinom. Tek tad zaitih po prevrućem sadržaju pokušavajući da ga izvadim, ali mi iz prvih nekoliko puta to nije uspelo. Konačno izvučeno na suvo, nije previše obećavalo u smislu preživljavanja.

Veterinar u blizini se celu noć trudio da ga reanimira. Zalud, (tek) ujutru je izdahnulo.

To bi bio nesrećan slučaj, da se slično nije ponovilo, kako sam postala masovni ubica mačaka. Prihvatila sam da čuvam mešanku jedne moje drugarice tokom njenog višemesečnog boravka u inostranstvu. „Taman da proverim jesam li u stanju da se brinem o nekom“, razmišljala sam, netom se rastavši od lika koga sam uspešno siterovala sedam i po godina. I Ljubica je bila divlja, poput moje Razumenke, ali daleko hrabrija. Od svega je najviše volela da preko terase šmugne na krov moje zgrade od šest spratova, i da me provokativno gleda u oči dok po ogradi balansira. Prvo sam se tresla od straha, a onda okretala glavu u takvim prilikama – punih sedam dana, koliko je kod mene opstala.

Šta sve nisam radila da je pronađem: zavlačila se u svaku rupu na krovu, oblepila čitav kraj oglasima, prijavila se na pomenutu FB grupu solidarnosti, trčala na svaki lažni trag njenog pojavljivanja, makar to bilo i po par kilometara daleko od moje adrese… Iskreno, najviše sam strepela od reakcije te moje prijateljice. A ona se nadala, nadala, nadala.., što je u meni intenziviralo grižu savesti.

Dva meseca docnije, u ponovljenoj akciji lepljenja oglasa, prišla mi je neka devojka i saopštila da je „baš takvu macu našla“ u vrlo jadnom stanju, tik ispod mog prozora (tačnije – terase). Odmah ju je odnela kod veterinara, koji se poneo kao i ranije pomenuti. Ali i Ljubica se ugasila sledećeg jutra. Njenoj vlasnici nikad neću zaboraviti što me je svake krivice oslobodila i što je ona mene tešila, umesto obrnuto.

Iz sada očitog mačkoljublja (versus adoracije pasa) meni nije degutantno kad neko kopa po kontejneru kako bi prehranio čopore uličnih mačaka, pa ni kad se svega lišava da bi za te „sirotice“ kupio „malo džigerice“. S druge strane, nisu mi jasni oni što za iste potrebe izdvajaju „150 evra mesečno“, pa mi je dolazilo da im uvalim hendikepiranu mačad iz komšijskih nakota koji su gravitirali našem dvorištu, ćuteći da sam bolećiva.

Nije mi jasno ni kad neko ko drži po pet-šest mužjaka neće da ih kastrira „jer to nije prirodno“. A jeste da im kuća vonja na mačje hormone kojim privlače ženke. Ja sam jajca seckala i komšijskim macanima, a jednom prilikom na tom podvigu i zaradila. Tog mačka sam s prijateljicom ponela u Batajnicu gde se kastracija radila za svega 20 evra, preko nekog NVO projekta. Tačnu adresu nisam znala, pa sam drugarici preko koje sam saznala za ovu „akciju“ telefonirala uzastopno, bez odgovora. Da se kući vraćam s tim smrdljivkom, nije dolazilo u obzir, što je dovelo do njegovog izbacivanja na neku mnogoljudnu batajničku džadu, gde je imao uslova za opstanak. Za ušteđenu novčanicu kupila sam prelepo ogledalo, na buvljaku, gde smo svratile na povratku.

Deo otuđenog naroda drži i papagaje, takođe sklone beganju. Oni mi smetaju jer mnogo prljaju. Zebe su mi bezvezne, kao i kanarinci, dok su ribice za mene mrtva priroda koju moraš da neguješ čišćenjem akvarijuma. O zmijama, bubama, gušterima kao mezimcima ne bih sad da raspredam, jer bojim se da će iz mene pokuljati nešto moralno još neprihvatljivije sa stanovišta „ljubitelja životinja“.

Jasno vam je da ova priča nije o kućnim ljubimcima, već o njihovim vlasnicima, ogrezlim u različite vrste dekadencije. Ako sam bila morbidna, za to postoji razlog, a to je poruka: dragi ljudi, volite se međusobno i ne tražite spas od pasa, mačaka, hrčaka… Brinite jedni o drugima, izvan familijarnog kruga. Za to ne tražite zahvalnost, ni odanost, nagrada će stići u vidu boljeg društva, gde će posvećenost doktora biti ravna predanosti veterinara.