Filip Rudić i Branko Čečen

Direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, Branko Čečen, svestan je da ima sve manje slobode medija i da su uslovi rada sve gori, ali kaže da istraživački novinari neće prestati da se bave svojim poslom. U razgovoru za „Novu ekonomiju“ Čečen kaže da predsednik Srbije Aleksandar Vučić kopira druge autoritarne lidere, ali je u problemu jer ne može da postigne relativan ekonomski uspeh. Misli da opozicija mora da preleži mnogo „dečjih bolesti“ pre nego što postane kredibilna alternativa, ali nema političke ambicije i mnogo više priča o nezavisnosti medija. Čečen pozdravlja to što međunarodne organizacije i Evropa, kako kaže, počinju da izražavaju stavove koji više odgovaraju pravom stanju stvari u Srbiji.

Sva ta istraživanja se gledaju metodološki. Po veličini uzorka, i tako dalje, određuje se koliko je jedno istraživanje adekvatno i duboko zalazi u predmet koji istražuje. Metodologija Fridom hausa je jedna od najboljih i najkompleksnijih na svetu, i neprekidno je poboljšavaju i razvijaju. Ima malo organizacija kojima je zaludnije spočitavati nekompetentnost od Fridom hausa. Isto stoji za Reportere bez granica, čija je metodologija drugačija i usmerena na druge stvari. 

Čini mi se da Fridom haus ima mnogo veće istraživanje koje se bavi pitanjem slobode, koje je vrlo komplikovano, ali se na polju društvenih nauka sasvim lepo može izmeriti. U tom istraživanju mi smo pali 14 mesta po pitanjima slobode! I prestali smo da budemo slobodna zemlja po tom istraživanju i ušli smo u kategoriju delimično slobodnih zemalja.

Fridom haus nije morao ništa da istražuje. Civilni sektor u ovoj zemlji već osam-devet godina vrišti, ne samo na temu slobode izražavanja i medija, nego raspada, osipanja i erozije onoga što smo imali od demokratije pre nego što je ovaj režim došao na vlast. S jedne strane mi je drago što su međunarodne organizacije, pa i Evropska komisija, počele da saopštavaju stavove koji su mnogo bliže onome što mi živimo ovde. Ali s druge strane pitanje je da li je kasno, da li se ova zemlja može oporaviti i da li ovde ikad može doći do slobode medija. Jer jednom kad se čovek navuče na taj truo ali alkoholan plod nedemokratije, vrlo se teško to pljune i prestane da se uzima. To je adiktivno.

Čitao sam sažetak jedne studije o tome kako savremene autokrate uče jedni od drugih, kako ponavljaju i rafiniraju i usklađuju poteze sa svojim okolnostima i mogućnostima. Sve uspešne savremene autokratije u Evropi počivaju na relativnom ekonomskom uspehu. To što je Putin zatekao kad je došao na vlast je bio pakao na zemlji, i Rusi mu nikad neće zaboraviti što ih je izvukao iz toga, i još dugo će biti spremni da plate visoku cenu za to. Radije će verovati u njega nego u nesreću svog komšije koji je izgubio stan, recimo. Ista je takva situacija sa Erdoganom i vrlo slična sa Orbanom.

Oni generalno ponavljaju svi iste poteze i to se vidi. Putin je prvo preuzeo medije i više od 120 novinara je platilo glavom taj potez. Najmanje 120 – to su oni za koje je dokazano da su ubijeni zbog posla, a ne nečeg drugog.

Sled poteza je potpuno isti i kod Orbana, i kod Vučića. To se doskora zvalo zarobljavanje države, a sad ja mislim da je novi izraz kooptiranje – preuzimanje institucija koje bi trebalo da budu nezavisne i da rade u interesu građana, a sad rade u interesu jedne stranke odnosno čoveka, i tako je kod svih njih. Ono što je razlika jeste što Vučić nema ekonomski uspeh. I zbog toga je on dospeo u krizu, inače nikad ne bi. Ni Milošević nije pao zato što smo ubili 8.000 ljudi u Srebrenici, nego zato što više nije imalo šta da se jede. Naravno tu je bio i veliki napor opozicije, Otpora… 

Da Vučić ima ekonomski uspeh bio bi nedodirljiv. Mogao bi da nas pogubljuje na Trgu republike u nedelju po podne i mi bismo u izveštaju Evropske komisije našli jednu zabrinutu rečenicu o tome. Međutim Vučić ima sličan problem kao Putin – toliko je korumpiran sistem koji je uspostavio, da uopšte ne može da stvori ekonomski uspeh. Isto se događa Erdoganu, on je bio veoma uspešan ekonomski, međutim kako je onemogućavao demokratske institucije tako je privreda prestala da bude efikasna. Korumpirani sistemi su privredno neefikasni. Polovina kompletnog budžeta Rusije dolazi samo od prodaje sirove nafte – ne energenata, samo sirove nafte. 

Vučić ima taj problem – on ima toliko korumpiran sistem da ovde privreda ne funkcioniše, ti više ne možeš da obaviš nikakav posao, ne možeš da napraviš malo hidroelektranu ako nisi njegov kum, i to njemu pravi problem. Taj „mehur“ koji on pravi u medijima o divnom životu u Srbiji, što su sad već postale neverovatno očigledne i patološke laži, sve je dalje od zemlje. I zbog toga on gazi po našim nezavisnim medijima po kojima u principu ne bi trebalo da gazi jer su oni sitni. Mi svi zajedno ne dopiremo do više od 200-300 hiljada ljudi jer smo proterani na internet ili na kabl.

Ali kad je tako daleko taj mehur, svaka rupica ti je problem jer svaka može da ga probuši. Između ostalog i zbog toga što on nema generičku podršku. Oni su svi tu zato što su se razmahali laktovima, ali im je svima jasno da tu nema kohezije, međusobne podrške i da tu nema mogućnosti u kojoj su svi bezbedni. Oni znaju da će sve to da se raspadne u jednom trenutku, ako se steknu uslovi, tako da će i jedni druge da napadaju.

Opozicija se probija kroz dečje bolesti. Mora da napravi sve one silne greške koje je Slobina opozicija pravila, to će da se sapliće, posrće, pada, sukobljava se, dok dođu do toga da uspostave sistem koji može da bude konkurencija Vučiću na unutrašnjem planu i kredibilan sagovornik za Zapad. To još ne postoji.

Nastavak teksta možete pročitati u 62. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.