Film može da menja svet

Neke od aspiranata na buduća zlatna odličja, „lavove“ i „palme“ videće i publika 48. Festa, koji se u Beogradu dešava od 28. februara do 8. marta pod sloganom „Skupljači emocija“, kojim se odaje počast velikanu našeg glumišta Bekimu Fehmiuu

Ana Maria Rossi: Beograd je, otkad  znam za sebe, voleo film. Dugo se radilo, još od kraja Drugog svetskog rata, na afirmaciji filma kao umetnosti koja u najvećoj meri komunicira sa svim slojevima, grupama i profilima ljudi

Jugoslav Pantelić: U ovim izuzetno jakim autorskim filmovima ne dominira optimizam, no i ukoliko ga je moguće osetiti, proizvod je neosnovanih nadanja i vere u to da na kraju uvek sve bude dobro. Junaci filmova Glavnog programa 48. Festa jesu ljudi najčešće čudnih i u manjoj meri čudesnih sudbina čija budućnost tek donekle zavisi od njih samih

Igor Toholj: Pravi uzrok povećanog interesovanja za dokumentarce leži i u činjenici da su dokumentaristi veoma  vitalni i kreativni stvaraoci, jedni od poslednjih socijalno relevantnih umetnika današnjice koji u umetničkoj formi artikulišu  svoj odgovor i na najaktuelnija društvena pitanja u najkraćem roku

Opet je zima i opet je Fest i opet masovno hrlimo u bioskop. Dobitnici Oskara već su promovisani početkom februara, ali novi favoriti za sledeće izvlačenje vlasnika zlatne statue istrčavaju na javnu scenu. U trci za kandidate su i učesnici Berlinskog festivala (20. februar – 1. mart), a slede Kan, San Sebastjan, Karlove Vari, Sarajevo, Venecija… Ne tim redom, al’ ko će ih sve nabrojati i urediti, primarno je da je utakmica počela. Neke od aspiranata na buduća zlatna odličja, „lavove“ i „palme“ videće i publika 48. Festa, koji se u Beogradu dešava od 28. februara do 8. marta pod sloganom „Skupljači emocija“ kojim se odaje počast velikanu našeg glumišta Bekimu Fehmiuu (1936-2010). 

Gužva na blagajnama već se stvorila, za neke od ostvarenja traži se karta više, sve je skoro pa ko nekad kad su se u Beogradu pojavili divovi sedme umetnosti lično – Robert de Niro, Marčelo Mastrojani, Harvi Kajtel, Liv Ulman, Bernardo Bertoluči, Sofija Loren, Antonioni, Džoni Dep, Miloš Forman, Katrin Danev, Vim Venders, Abaz Kjarostami, Hana Šigula … spisak je impozantan i dug, al’ da ne preskočimo i neke od najvećih reditelja današnjice kao što su Teo Angelopulos, Bob Rafelson, Volker Šlendorf, Dejvid Kronenberg, Ken Rasel, Kišlovski, Hercog… Na zatvaranje ove godine stiže veličanstveni Džon Malkovič, mlađoj al’ i ostaloj publici poznat i kao sjajni Sorentinov „Novi papa“ sa aktuelne HBO zavodljive ponude. 

O Festu, pokretnim slikama, publici, filmskim temama i dilemama za NE govore Ana Maria Rossi, rediteljka, Jugoslav Pantelić, umetnički direktor Festa, Igor Toholj, umetnički direktor festivala DOK i Lor Vermeš (Laure Vermeersch), francuski filmski autor, član  Udruženja za promociju mladog nezavisnog filma (ACID).

Zašto Beograd voli film?

„Beograd je, otkad  znam za sebe, voleo film. Dugo se radilo, još od kraja Drugog svetskog rata, na afirmaciji filma kao umetnosti koja u najvećoj meri komunicira sa svim slojevima, grupama i profilima ljudi. To je ono što se današnjim rečnikom zove targetiranje ciljne grupe“, kaže Ana Maria Rossi, autorka filma „Ajvar“ koji se sa velikim uspehom prikazuje u Srbiji, a trenutno osvaja svet.  

„Kad je o filmu reč, raslo se od Festa do Pule, od Herceg Novog do Niša… Gledaoce su radovale posete velikih zvezda, i voleli su da budu svedocima rađanja nekih novih, u čijim su usponima i slavi kasnije uživali. Sa svim promenama i krizama  kroz koje je prolazio, Beograd je uspeo da sačuva Fest, tu Beograđanima omiljenu filmsku manifestaciju. Mislim da je još značajniji povratak gledalaca u bioskope, čemu svedočimo poslednjih nekoliko godina. Pretilo je da dve velike kompanije, Netflix i HBO, masovnom produkcijom i kvalitetom gotovo izbrišu bioskopske gledaoce, makar u ovoj zemlji. Srećom, desilo se nešto što je i mene iznenadilo. Gledaoci su rekli – i Netflix pred spavanje i kokice u bioskopskom mraku. I to nama, koji i dalje mislimo da ima razloga baviti se ovim poslom, daje neku nadu.“ 

Šta je danas filmski trend u svetu, trend kao tema, trend kao žanr, ako trenda ima?

„Cela prethodna filmska godina je svedočila direktnom razračunavanju sa liberalnim kapitalizmom, ili kako se god već zove taj sistem u kome živimo. I ’Džoker’ i ’Parazit’ i ’Jadnici’ i ’Mladi Ahmed’…  I mene iskreno raduje to direktno i ponekad agresivno suočavanje gledalaca sa svetom u kome žive. Jer ja još uvek, verovatno naivno i bez pokrića, mislim da film može da menja svet. Ili da ga bar malo učini boljim. Da ga tera da misli i kad to boli. Da ga navede da preispituje sopstvene vrednosti i smisao. I zato mislim da je 2019. bila filmski značajna godina. S druge strane, postoje filmovi koji su pravljeni iz drugih potreba, i volela bih da su ove godine, bar neke potvrde svojih kvaliteta dobili i Skorcezeov ’Irac’ i Tarantinov ’Bilo jednom u Holivudu’.“

Nastavak teksta možete pročitati u 68. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.