Rijeka je izabrana za evropsku prestonicu kulture za 2020. godinu. Tim svečanim povodom jadranski lučki grad se ambiciozno ulepšava, pravi planove kako da izgleda što atraktivnije pred budućim gostima. Na spisku za doterivanje našao se i brod „Galeb”, reprezentativna jahta bivšeg jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Riječani su od Evropske unije dobili pare za glancanje 117 metara duge maršalove jahte, a zamislili su da je pretvore u muzej. Oponenti restauracije optužuju ih za revizionizam i oživljavanje kulta ličnosti. Tito je bio diktator, vrište, i lišio je života mnoge svoje protivnike.
Bilo kako bilo, projekat Galeb 2020. ima čvrste pristalice. Jahta sa burnom prošlošću, sa Fijatovim motorom, a iz Musolinijeve flote koja je nekada prevozila banane iz Afrike u Italiju, pa plovila pod nemačkom zastavom, pa su je sledstveno tome potopili saveznici u Drugom svetskom ratu, pa bila školski brod Jugoslovenske mornarice, pa ponos i dika Jugoslavije, simbol luksuza socijalizma, koja je ugostila holivudske zvezde i mnoge lidere nesvrstanog pokreta, ponovo će zasjati punim sjajem.
Tito u Istri i na Kvarneru ne prestaje da živi, što se može zapaziti i nevinom šetnjom po krajoliku. Neki ga optužuju za egzodus Italijana kad je na tekovinama Narodnooslobodilačke borbe pripojio Rijeku koju zovu Fiume i Istru tadašnjoj Jugoslaviji. Italijani su od straha od mlade vlasti pobegli u matičnu domovinu. S druge strane, hroničari beleže, a narod se seća, da su desetine hiljada Istrana 1918. godine prebegle u Hrvatsku kad su Italijani okupirali i anektirali njihovo poluostrvo.
Čitava ova priča može da liči na dosadne stranice istorije, bilo nekada, pa se zaboravilo, ali ne dajte se zavarati.
Tito je u Rijeci, a specijalno u Istri, kultna ličnost. Da njega nije bilo, danas bi bili hrvatska manjina i tačka, kaže jedan moj drug. Ja o tome nisam tako razmišljala jer nikada nisam bila u Istri, sve do ovog leta. Sve računa čovek, ići ću i na ta mesta na 600 kilometara od Beograda, ali hajde da obiđem daleke svetove pre nego što me duboka starost snađe, a eto, desilo se da me put naveo na bliski Zapad nekako preko reda.
Dakle, pripadnost Titovoj ideji vraćanja otetih teritorija i iskrena ushićenost njegovim činom ogleda se u spomeničkom opusu (i nazivima ulica). Nema mesta a da u njemu neoštećen ne (po)stoji neki vajarski objekat zahvalnosti NOB-u i njenim herojima. Izrazito grandiozan monument nalazi se i u centru Rovinja. Blizu pijace. I ta tržnica je još jedna crvena nit koja spaja staru Jugoslaviju. Pijacu drže mahom Albanci, sa Kosova, a vlasnici su i mnogih renomiranih kafana u gradu. Rado zapodenu razgovor sa gostima iz Beograda kojeg se rado sećaju i imaju mnogo prijatelja u njemu.
U Rovinju smo se igrali igrice saznavanja čija je jahta upravo uplovila u luku. Zabavljali su se na isti način i muškarci svih uzrasta u Crnoj Gori, čula sam tu nedavno. S tim što su od nas na našem sajtu dok smo merkali lađe u Rovinju, tražili da uplatimo 20 američkih dolara ako želimo da saznamo ko su putnici i posada. Informacije su skupa roba. Nismo se upecali, šta nas briga ko se vozi, sigurno mu je super u toj jahti koja kako uključi motor, potroši stotine dolara, guta gorivo ko luda.
Ona crvena zemlja valjda čini mirise rastinja još intenzivnijim i volim da gledam u sinje more dok vetar njiše palme i nosi pomešane mirise četinara, ruzmarina, smilja i bosilja. Možda sam je drugačije zamišljala jer podlegneš mitovima i legendama Beograđana koji decenijama odlaze u Istru. Mislila sam da je gola, ispoštena. Nije, zelena je, puca od zdravlja. Naselja su smestili u visine, u brda tako da pirati koji drže do sebe (kako ih je okarakterisao moj drug Sale) nisu hteli da se mlate po čukama da bi oteli kilo krompira, kesu fuža, crne tartufe, dve koze i magarca. Mesta nose neobična imena. Zapamtila sam Svetog Petra u šumi, što me podseti na još jedan letošnji jadranski suvenir – naziv najuže ulice u Splitu „Pusti me proć”. Navodno, u Pragu ima još uža ulica, tako tesna da semaforom regulišu saobraćaj. Nisam se provlačila. A splitskom jesam.
Varošica Svetvinčenat transformisala se u srednjevekovni grad, građani su se obukli u odeću iz epohe i podno Grimani tvrđave priredili vašar sa viteškim turnirom, za sebe i radoznale turiste. U Pekicama smo kupovali, tvrde, najbolju lavandu. Sa prostrane terase restorana jedne Marije u čuvenom Grožnjanu zaneto smo posmatrali avgustovski krajolik i Motovun na susednom brdu.
Nastavak teksta možete pročitati u 44. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
