Gde je Srbija na mapi sveta: U ćorsokaku

„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“, glasi drevna srpska mudrost. Jedino što je se ovdašnja vlast ne drži. Kratka pamet. I loša namera.

Nije aktuelni predsednik Srbije autor teorije o četiri stuba srpske spoljne politike. Ta čast pripada onim što su Srbijom vladali pre četvrt veka i deceniju docnije. Ali je on doterao do potpunog bezizlaza. I bezizlaza i besmisla. Kao kad Paja Patak, u Diznijevom stripu, sam sebe zarobi farbajući sobni pod od ulaznih vrata ka suprotnom zidu i na kraju se nađe u mrtvom uglu. Paja Patak, prikladno poređenje. Priznaćeš, poštovani čitaoče.

Šalu na stranu.

Kako stvari sa internacionalnog stanovišta uistinu stoje? Gde se Srbija nalazi i kako je u takvu situaciju zabasala? Ima li izbavljenja? Zelene grane? Spasa?

Uzrok je očevidan. Neznanje, predrasude i verolomstvo onog što se ovde pita za sve. Onog što samovoljno i samostalno vodi našu spoljnu politiku već duže od deset godina. A on je za tu ulogu i nedorastao, i nespreman i nedovoljno inteligentan. Pritom mu je i ispravnost veoma upitna. Jer, mudar i čestit čovek predviđa budući razvoj događaja. Što tačnije, to bolje. I što uzdržanije, preporučljivo je. U interesu naroda i države. Istinskom interesu. Bez egocentričnosti i kaćiperstva. A kad se ključna odluka donese i izabere kurs, onda se te odluke čvrsto drži. Neodlučnost i lutanja su u spoljnoj politici pogubna rabota. A laž i podvala su najgore.

Kad mali Đokica uzme vlast u ruke, spasavaj se ko može. Još kad uobrazi da se u međunarodne odnose razume, da je vrhunski ekspert za svetsku politiku, samo se katastrofa može očekivati. Pretencioznost je rđav saveznik.

Upravo se to Srbiji desilo.

Nemojmo se zavaravati. Od poznih devedesetih tzv. teritorijalna celovitost, to jest status Kosova, uslovljava našu međunarodnu poziciju. Svi drugi prioriteti Srbije su tom cilju bili i ostali žrtvovani. Ne podređeni, nego žrtvovani.

Uz tu nacionalnu opsesiju, ide i poneko zrno ideološkog slepila. Vlast u Srbiji, njen kolovođa naročito, vole autoritarnost. Dive se autokratijama. I autokratama. Zato toliko idolopoklonstva belosvetskim samodršcima i diktatorima.

Ali, Kosovo je neprikosnoveno. Uprkos realnom stanju stvari. Uprkos stvarnosti. Uprkos uzastopnim porazima. Kosovo na internacionalnoj sceni jeste najpouzdanija zaloga unutrašnje kategoričnosti. Svako ko opominje i ukazuje na istinu, izdajnik je i strani plaćenik. Stara i izlizana priča.

A svi znaju da je Kosovo, nažalost, izgubljeno pogibeljnom politikom Beograda u više režima. Od Brozovog do ovog sadašnjeg. Svi znaju, ama niko neće da prizna. Jedni iz sebične računice, drugi iz političke manipulativnosti. Nažalost, ponavljam.

Iz tog kosovskog kvaziargumenta proisteklo je oslanjanje na Rusiju. Putinovu Rusiju. Od Miloševića do danas. Preciznije, na rusko protivljenje prijemu Kosova u Ujedinjene nacije, što bi, u interpretaciji većine, i vlastodržačke i opšte, predstavljalo krunski dokaz kosovske državnosti. Mantra koja decenijama daje rezultat. Štetan rezultat. Otud se bezdušno eksploatiše. Kao adut jači od svih aduta.

Čitava priča o Kosovu je bezočna prevara. Neiskrena podmetačina. Amoralna manipulacija. Nijedan od protagonista i glasnogovornika nikad u nju nije verovao. Znam i jamčim.

Simpatija za samovlašće i oduševljenje Vladimirom Vladimirovičem se savršeno uklapaju u ovu  sumornu sliku. Neistine o vekovnom rusofilstvu, bajke o srpsko-ruskom bratstvu, fabrikovana podela na istok i zapad… Čitav arsenal laži plasiranih ovom neukom narodu.

Zatim se nadalje ređaju predrasude.

Sjedinjene Američke Države – omražena zemlja kapitalizma, imperijalizma i neoliberalizma. Emanacija zla. Američko bombardovanje 1999. Ono višestruko iz 1944. smo zaboravili iako je bilo znatno strašnije od ovog poslednjeg. I pored toga, međutim, aktuelna vlast je pomislila da će u Donaldu Trampu naći istomišljenika i štitnika. Bila je spremna da mu pokloni što god predsednik SAD poželi ne bi li ga odobrovoljila. I pridobila. S njim je onomad potpisan onaj imbecilan dokument u Vašingtonu. S njim bi naš dični predsednik da bude u društvu i ljubi mu skute. A ovaj nedostojni stanovnik Bele kuće, izgleda, ne haje. Ne daje ni pet para. Ni za trun ga ne zarezuje. Kakva tragedija! Da mu je dat Dobrovićev generalštab gde bi nam kraj bio! Ti prokleti studenti-blokaderi. Opet pokvariše posao stoleća. Sky is the limit.

Ni Kina nam više nije ono što je bila. Od brata Si Đinpinga, megalomanskih projekata i čeličnog prijateljstva do udaljavanja i zahlađenja. I Kinezi su shvatili o kome se radi. Pad novosadske nadstrešnice – jezivo svedočanstvo tog zloslutnog ortakluka. Predsednikovo slugeranjstvo moćnicima nema granica. Kinezi su van domašaja srpske pravde.

Najzad, Evropa. Nejaka da se suprotstavi, široke ruke da da pare. I tako godinama. Doskora. I Evropljanima je, na koncu konaca, prekipelo. I njima je dosta ovdašnje samovolje, kršenja ljudskih prava, gaženja građanskih sloboda, medijskog antievropejstva. Počele su packe po prstima. Biće, kako se čini, i po turu.

Evropa je pobedila u Mađarskoj. Nadjačala je i Ameriku i Rusiju. Njen je kandidat trijumfovao na nedavnim parlamentarnim izborima. Zaista trijumfovao. Do nogu je porazio dotad neprikosnovenog Viktora Orbana, izrazitog populistu sklonog svakojakim zloupotrebama i raznoraznim potkupljivanjima.

I ovaj Orbanov sledbenik u Beogradu broji poslednje dane na vlasti. Dozlogrdio je i poslovično najstrpljivijim Evropljanima. I najtrpeljivijim. Nema više popuštanja. Ni gledanja kroz prste. Ni tapšanja po ramenu. Nailazi evropsko vreme zahteva i uslovljavanja. Dok god se režim u Srbiji ne promeni. U suprotnom će, izvesno, Evropa od Srbije definitivno odustati. Pustiti je niz vodu. Daleko bilo.

Nekad, pre stotinu godina, legendarni ministar inostranih dela i predsednik srpske vlade u doba kraljevine, Milovan Đ. Milovanović, pariski doktor prava, rekao je ovo:

„Mi treba svoj mali srpski čamac da vežemo za veliki evropski brod.“

Još tad nam je bilo jasno kojim putem. Još tad smo izabrali Evropu. I to onu zapadnu, demokratsku, emancipovanu.

Kasnije smo zalutali. Izgubili pravac. Podlegli zabludama. Odrekli se nasleđa. I amaneta dalekovidih predaka. Danas plaćamo cenu. Paprenu.

Zahvaljujući prvom vlastodršcu Srbije, evo nas na bespuću. Iznutra truli, spolja samotni. Svi su prozreli njegovu igru podilaženja i slatkorečivosti. Jeftinih trikova i neispunjenih obećanja. Svi.

Silnici su, zahvaljujući njemu, očerupali Srbiju. I očerupali i oskrnavili. I potom ga ostavili na cedilu.

Na koga se sad Srbija može osloniti? Sad kad nema ni savetnika, ni prijatelja, ni pokrovitelja? Sad kad su je svi napustili. Otresli je se.

Prestigoše nas i Crnogorci i Albanci. Ostali s Balkana odavno su miljama ispred nas. Opredeli su se odmah. Kad je trebalo. Izabrali Evropu od početka. Znali šta hoće i kako do toga stići. I stigli su.

A mi ostadosmo na ledini sopstvenih predubeđenja. Predubeđenja koja su nam servirana. Ubrizgana. Podmetnuta.

Naseli smo. Prihvatili, prigrlili, poverovali. Zagrizli otrovnu jabuku.

Pogrešnost košta. U slučaju država, košta i u novcu i u ugledu. Košta poštovanja i uvažavanja.

Ko u ovom današnjem svetu iskreno i bez koristi ceni Srbiju? Smatra je za pristojnu i uređenu zemlju?

Kako da nas cene kad su kod nas izbori ruglo, studenti se prebijaju, građani proganjaju, drugačiji glasovi ućutkuju? Kad je pravosuđe verni sluga vlasti, policija režimska garda, huliganstvo pod vlastodržačkom zaštitom.

Naš je izbor morao biti Evropa. Iz hiljadu i jednog razloga. Toliko očiglednih da je bespotrebno nabrajati. Ko ne vidi, slep je kod očiju. Ili zlonameran.

U Evropskoj uniji bi svi Srbi živeli pod istim krovom i u jedinstvenom sistemu. I svi Hrvati, Bošnjaci, Albanci… Evropska unija donosi red, slobodu, blagostanje. I blagostanje i blagoutroblje.

Da je Srbija punopravna članica Evropske unije ne bi se kopanje litijuma ni pominjalo. Branili bi je evropski propisi. I evropski kriterijumi. Ovo primera radi.

A mogla je biti. Odavno je mogla biti.

Nije, i zato staje zaglibljena u vlastitom mulju. U mulju i muljanju. I vlastitim prikazama. Ophrvana opsenarima i opsenarstvom. Ispranog mozga. Sama i izolovana.

Nikom, na ovoj Zemljinoj kugli, Srbija nije dobra. Ni dobra, ni potrebna. Osim za izrabljivanje. Gorka istina.

Gubimo, uludo, dragoceno vreme. I dalje podnosimo vlast koja nas nikud ne vodi osim u propast. U provaliju. U ambis. Čekamo li da konačno tresnemo o dno? Da nam sve ode dođavola? I ovo malo što nam je preteklo.

Ili smo odlučni da Srbiju menjamo iz temelja. Da menjamo sebe, svoje navike, predubeđenja, merila vrednosti?

Unutrašnja promena će proizvesti spoljašnju. Spoljna politika je uvek odblesak unutrašnje.

Moramo, kao narod, doneti neke teške odluke. Ali odluke koje u budućnosti nagoveštavaju dobrobit. Opštu dobrobit. Trebalo je preseći ranije. Mnogo ranije. Danas nam je potrebna vizija, evropska vizija, i vera u tu viziju. Izlaz iz ćorsokaka. Spasonosan. Robovanje fiksacijama nikad ne daje željen ishod. Skučen vidik i nerazumevanje trenutka takođe. Srbija pod Miloševićem nije htela da prepozna tektonski potres u istočnoj Evropi, raspad Sovjetskog Saveza, nestanak Varšavskog pakta i kraj realnog socijalizma. Nije prepoznala ni neumitno umiranje Jugoslavije. Nije se spremala za novo doba.

I sad je dezorijentisana. Izgubljena u vremenu i prostoru. I sad sanja o „trećem putu“, u nesporazumu sa svim svojim susedima. U neshvatanju svog suštinskog nacionalnog interesa. Suštinskog, ne formalnog.

Demokratskoj Srbiji bi mesto bilo u Evropskoj uniji. Forsirano. Nedemokratska Srbija partnere traži među autoritarnim državama. Opet forsirano.

Promena vlasti bi ishodovala zaokret na internacionalnom planu. Da li će se obe stvari obistiniti ili će ostati po starom, saznaćemo uskoro.

Mogućno je, kao u periodu posle 5. oktobra 2000, da promena bude nedorečena. Ili, tačnije, dozirana odozgo. Daj Bože da smo lekciju naučili.

Nama je neophodan preobražaj načina mišljenja. Preokret pogleda na svet. Vrednosno resetovanje. Bez toga, nemamo se čemu nadati. Ni iznutra, ni spolja.

Naposletku, jedno bitno naravoučenije:

Uzaludno je voditi izgubljene bitke. Ma koliko bolno bilo. Ne vredi. Pogubno je srljati iz poraza u poraz.

„Treba nam hrabrosti, još hrabrosti i zauvek hrabrosti“, uzviknuo je Danton ushićen francuskom revolucionarnom pobunom pre bezmalo dva i po veka.

Čujemo li ga?