Bodovni sistem penzijskog osiguranja podrazumeva čvrstu finansijsku
vezu između uplaćenih doprinosa tokom radnog veka i penzijskih naknada
tokom starosti. Da bi se ona uspostavila, ključna su dva mehanizma – da
se visina penzije određuje u skladu sa visinom primanja i dužinom radnog
veka osiguranika i da se visina penzije koriguje u odnosu na očekivani
broj godina tokom kojih će osiguranik primati penziju.
Nije u današnje vreme lako biti penzioner. Nizak standard je gotovo
zagarantovan, kao i jed zbog činjenice da su današnji penzioneri,
uglavnom, pošteno odradili svoj radni vek i zaradili penziju, a sada im
se svakog dana govori da ovaj broj zaposlenih ne može da zaradi za
ovoliki broj penzija.
Jedino je gore „budućim” penzionerima. Demografski i finansijski
pokazatelji nagoveštavaju da im standard neće biti veći, kao i da se
današnji radnici ne mogu nadati berićetnim penzijama. Reformske mere
koje se najavljuju „pucaće krupnom sačmom” po budućim „trećepozivcima”.
Budu li se danas zamrzla penzionerska primanja, to će značiti i niža
primanja u budućnosti.
To što je moguće učiniti, jeste da se uspostavi sistem koji će biti
održiv i obezbediti makar kakvu egzistenciju starijima. Skromne državne
penzije, sa druge strane, mogle bi se nadomestiti životnom štednjom,
ulaganjem u privatne penzione fondove, ili nekim drugim investicijama
tokom radnog doba.
PREVAZIĆI PUPS
Pre početka bilo kakve reforme srpska politička scena treba da
„prevaziđe” partiju koja u ovoj podeli ima bitan takozvani „koalicioni
kapacitet”. PUPS se dosad oštro suprotstavljao reformama, „na blanko”.
Uz njih, ni socijalisti koji i dalje daju premijera vlade, nisu se
preterano odlučno izjašnjavali o potrebi reforme penzijskog sistema.
Penzioneri ne žele da se izjednači starosna granica za muškarce i žene,
posebno ne da se ona podigne na 67 godina. Njihovi argumenti su da žena
ima više poslova (i oko kuće i dece), te da mladi danas teško da mogu da
računaju da će se pre kraja treće decenije zaposliti, što govori da o
penziji teško da mogu da razmišljaju pre „duboke” starosti.
Političke prepreke, iako možda izgleda jednostavno da se prevaziđu,
jer bi reformu, bar prema onom što im je u programima, podržale i
pojedine trenutno opozicione partije, nisu beznačajne. Krupne promene
nisu nešto na šta su političari spremni da se odluče, jer mogu značajno
da utiču na njihovu popularnost, što u vreme kad se sve više pominju
vanredni izbori može da dovede u pitanje najave da će reforme penzijskog
sistema biti među prvim krupnim izmenama domaćeg ekonomskog ambijenta.
Svako odlaganje je, međutim, pogubno. Statistika pokazuje da je
Srbija, prema izdvajanju za penzije, regionalni lider. Više od 13 odsto
BDP-a, odnosno oko 3,5 milijardi evra ogroman je teg oko nogu
slabašne srpske ekonomije. Opet, ne može se, sa druge strane,
zanemariti ni da stotine hiljada penzionera svojim primanjima već
balansiraju na ivici egzistencije i da ih svaka naredna „ušteda” može
pogurati preko te granice.
Do ove situacije se stiglo jer Srbija svoj penzioni sistem godinama
nije usklađivala sa aktuelnim društvenim i demografskim procesima i
mogućnostima privrede. Štaviše, „socijalna” politika koja je vođena
devedesetih dodatno ga je devastirala. Penzioneri u Srbiji su „mladi”.
Oko 70 odsto muškaraca trenutno se penzioniše pre regularne starosne
dobi od 65 godina, odnosno polovina žena se penzioniše pre regularne
starosne dobi za žene od 60 godina. Analiza Svetske banke iz 2009.
pokazala je da je, na primer, da je razlika između regularne i
minimalne starosne dobi za penzionisanje za muškarce, u proseku, 12
godina. Ostale evropske zemlje, uključujući i mediteranske, prema
ovom pokazatelju daleko su bolje od Srbije (najbliže su Italija i
Portugalija – 10 godina).
Na ovaj način se, smatraju stručnjaci, stvaraju unutargeneracijske
nepravičnosti, jer teret darežljivosti penzijskog sistema prema
osiguranicima koji se prevremeno penzionišu – snose radnici koji idu u
penziju tokom ili nakon regularne starosne dobi. Statistika nakon
pooštravanja kriterijuma odlaska u invalidsku penziju pokazuje koliko
je prevremeno penzionisanje oštetilo sistem. Broj invalidskih penzionera
je u osiguranju zaposlenih padao godišnje po stopi od 2–3 odsto, a
učešće invalidskih penzionera je sa 31 odsto u ukupnom broju penzionera u
2002. palo na jednu petinu.
Pred reformatorima je, dakle, da uspostave finansijski održiv penzioni
sistem koji će istovremeno omogućiti i adekvatne prihode i pristojan
životni standard starijima.
KORAK NAPRED, NATRAG DVA
Penziona reforma započeta 2002. godine nije do kraja dovršena. Penzijski sistem Srbije je temeljno reformisan
2002. godine po ugledu na reformu koju je 1992. godine sprovela
Nemačka. Penzijskom reformom iz 2002. godine, kao i dodatnim zakonskim
izmenama iz 2005. i 2010. godine, regularna starosna dob za
penzionisanje je povećana za pet godina (65 godina za muškarce i 60
godina za žene), pooštreni su uslovi za sticanje invalidske penzije
(koje su bile predmet masovnih zloupotreba tokom devedesetih godina) i
uveden je bodovni sistem određivanja i usklađivanja penzija. Bodovni
sistem penzijskog osiguranja podrazumeva čvrstu finansijsku vezu
između uplaćenih doprinosa tokom radnog veka i penzijskih naknada
tokom starosti. Da bi se adekvatno uspostavila ova finansijska veza,
ključna su dva mehanizma: da se visina penzije određuje u skladu sa
visinom primanja i dužinom radnog veka osiguranika i da se visina
penzije koriguje u odnosu na očekivani broj godina tokom kojih će
osiguranik primati penziju.
Nažalost, penzijskom reformom iz 2002. godine uspostavljen je samo
prvi od ova dva mehanizma. Drugi mehanizam, tzv. sistem aktuarskih
faktora nije ustanovljen iako je ovaj sistem integralni deo penzijskih
sistema širom sveta, uključujući i nemački sistem koji je bio uzor pri
koncipiranju srpske reforme.
Uz to, penzije su u dva navrata tokom 2008. vanredno povećane. Ukupan
efekat povećanja penzija bio je realni međugodišnji rast prosečnog
iznosa penzije od čak 21 odsto u periodu od oktobra 2007. do oktobra
2008, te rast udela troškova za penzije na 15 odsto u 2009. To je bila
injekcija koja je malo relaksirala penzionersku svakodnevicu, ali i šok
od kog se javne finansije i dalje oporavljaju.
Deklarativno preovlađuje makroekonomski pristup uz stalne
kompenzacije. Sistemski se razmišlja makroekonomski, a onda slede
vanredna povećanja.
Nastavak teksta možete pročitati u četvrtom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
