Gerilac ili ceo pokret

Benksi brend najsnažnije je afirmisao uličnu umetnosti kao jedan novi talas koji se do njegove pojave smatrao vandalizmom. On je prvi opšteprihvaćeni ulični umetnik na globalnom nivou, koji je svoju popularnost stekao pre svega zahvaljujući internetu, ali i velu misterije kojim je obavijen njegov identitet

Benksi u Amsterdamu, to se ne sme propustiti. Koincidencija, oboje u istom gradu u isto vreme, kako zgodno, pomislih i krenuh da ga obiđem. U stvari, ja uopšte nemam predstavu ko je Benksi, mislim ko stoji iza pseudonima. Da živim u Engleskoj i to u izvesnim kulturnim epicentrima, sve bi odavno bilo jasno. Svet je globalno selo, krugovi u kojima gospodarimo presečeni su nekim drugim srklom i tako smo svi povezani, a najpre novinarska fela. Žurnalisti izvrte što ni milicija ne može, takav je to soj ljudi, njih tera neki unutrašnji svrab da nešto čačkaju dok ne izbuše, pa posle gledaju šta će sa informacijama. I na lakat bi progovorili kad bi im usta zapušili.  

Niko ne zna ko je Benksi, a svi znaju za njega. Ko je Benksi? Zagonetni neznanac s pedigreom, operisan od sujete? 

Britanski grafiti-velemajstor Benksi legenda je ulica, san kolekcionara. Magazin Tajm uvrstio ga je 2010. godine u sto najuticajnjih ljudi na svetu, rame uz rame sa Barakom Obamom, Stivom Džobsom, Ledi Gagom… Slikar, muzičar, pevač, filmski stvaralac, aktivista, provokator opšte prakse. Njegov dokumentarac „Izlaz kroz radnju za poklone” (Exit Through the Gift Shop), nominovan je za Oskara. 

 Kad su mu tajmovci zatražili portret, poslao im je sebe snimljenog do struka, sa papirnatom kesom na glavi i prekrštenim rukama. Na kesi nacrtani oči i kez – tanke usne cinično stisnute u crtu, sa škrgutavim zubima koji preteći izviruju sa leve strane. Ko da poručuje: grrr, nemate pojma šta ću da vam radim ako me iznervirate… Hm, i još mi nešto pade na istraživačku pamet. Nemojte da širite. Izgleda da je anonimni genije levoruk. I ja sam. Jednako kao on bih prekrstila ruke. Dešnjaci to drugačije rade, ovo naše im nije prirodno – leva preko desne. Hm, hm, enigma… al’ portret ga cinično „izdao“, ili ja previše gledam trilere. 

Junaci njegovih provokativnih grafita su pacovi, majmuni, vojnici, policajci, deca, stariji svet. Oštro se okomio na društvene nepravde, navrz’o se i na kraljicu Viktoriju, Elizabetu, na sve koji su od Hrista napravili besramni izvor zarade, ne mazi ni Čerčila – pank rokera sa zelenom čirokanom, proziva Lenjina, žigoše američku spoljnu politiku… Prošle godine, u Kaleu (Francuska), pored izbegličkog kampa pojavila se serija angažovanih slika. Jedna od najpoznatijih je „Sin migranta iz Sirije“ na kojoj je ovekovečen bivši prvi čovek Epla, Stiv Džobs kao azilant. 

Više od sto originalnih Benksijevih radova izloženo je od juna u galeriji Burs fan Berlahe, tj. staroj zgradi berze u centru Amsterdama, blizu Glavne stanice. Pred publikom će biti do 8. januara 2017. godine. 

Promotivni plakat za izložbu direktno provocira pitanjem ko je Benksi, a kratki dokumentarni film koji se vrti u prostoru Berze, nastavlja na tom intrigantnom talasu dilemom da li je on umenik ili kriminalac. Crta po zidovima u okrilju noći, a jedan od junaka dokumentarca, čovek iz duboke senke, sakriven kapuljačom, možda i Benksi lično, poručuje „najvažniji deo posla je da pobegnemo čim završimo”. Uhvati tutanj još dok se boja ne osuši. Pošto je reč o ilegalnom stvaralaštvu, umetnike sistematski proganjaju. Slikanje konzumira vreme, pa se Benksi odlučio za „stencil” (kako vole na „novosrpskom” da formulišu), a po starinski rečeno – za šablone. Na kartonu ili papiru ili nečem drugom iskroji zamišljenu rad, pa sprejom postavi na neku površinu. Odnedavno se, tvrde upućeni, sve više okreće platnu, instalacijama, skulpturama. Ili se ostarilo, a možda je gerilcu dojadilo igranje žmurke sa vlastima, ko bi ga znao…

Možda sam od kustosa očekivala više, ne količinski nego prezenterski. Za moj ukus, autorov nepokolebljivi stav, borbenost i zgusnute emocije nisu dovoljno eksponirani u postavci. Prestrogo je reći da su galeristi izložbu otaljali, ali mogli su strasnije da se unesu. Izabrali su ziherašku varijantu  – zid od cigle, svetlo, parket visokog sjaja u Berzi,  pa izvol’te, samo napred, zadovoljite čula. Hm, pošto su se u nekim odajama ipak razmahali (npr. razvukli konopce, štipaljkama zakačili fotografije mnogih radova koji nisu dospeli na izložbu, upriličili improvizovanu Benksijevu radionicu ) opravdano se može pretpostaviti da su radili u dve ruke… Neki član tima mu ga je dao po mašti, a većinski deo forsirao minimalizam gde mu mesto nije… A možda nisu imali para za izvedbu, udarila kriza i na Zapadu, pa i oni štede na kulturi…   

Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“