Pečurke nisu žabe i proizvodnja gljiva ne podrazumeva preveliku vlagu i zagušenje. To je čista manipulacija uslovima koji se dešavaju u prirodi, jer pečurke počinju da rastu pod stresom
Biolog Ivanka Milenković, generalni direktor Eko fungi, 32 godine proučava i gaji pečurke. Ovaj đak beogradskog i holandskog univerziteta bavi se organskom proizvodnjom šampinjona poštujući cikluse u prirodi i principe plave ekonomije. To znači da koristi isključivo obližnje lokalne sirovine, da ne troši silnu energiju, ne uništava prirodu, a otpad ponovo koristi u proizvodnji. U dvorištu njene kompanije u Padinskoj skeli, koju vodi sa Dušanom Mirkovićem, miriše brdo konjskog stajnjaka.
Iako je teško zamisliti da neko dolazi u Srbiju da bi od nas nešto naučio, ovo malo preduzeće već deset godina organizuje Eko fungi školu za uzgajanje pečuraka. Kroz Ivankine plastenike u „Padinjaku“ je prošlo na stotine ljudi iz 32 zemlje sveta. Među njima su korporativni bankari iz Tunisa, brojni IT-jevci, Parižani koji nameravaju da u kontejneru na krovu zgrade gaje šampinjone, ili mlada psihološkinja koja u pečurkama vidi priliku da razvije radnu terapiju za lečenje depresije.
Dok sedimo sa Ivankom u plasteniku u kojem se pravi supstrat za uzgajanje bukovače, u vidokrugu nam je i mlada Chido Govera iz Zimbabvea, osnivač poznate fondacije The Future of Hope koja promoviše uzgajanje pečuraka kao održivi izvor hrane i prihoda u siromašnim krajevima sveta. Ivanka u razgovoru za „Novu ekonomiju“ ne krije da je za Chido posebno vezana. Chido je siroče od 7. godine, kad joj je mama umrla od side, a ona preuzela na sebe brigu o porodici. Sa deset je odbila da se uda za 30 godina starijeg lokalca, sa 11 je bukvalno bosa ušla na afrički univerzitet kako bi naučila kako pečurke i nju i brojnu siročad mogu da spasu bede. U Padinsku skelu dolazi redovno već 10 godina da razmeni ideje sa ostalim poštovaocima održivog razvoja. Eko fungi je u regionu jedini član globalne Zeri fondacije koja promoviše plavu ekonomiju i jedino cirkularno preduzeće u ovom delu sveta, uključujući i Tursku.
Zašto ste prešli na proizvodnju organskih šampinjona?
Organska proizvodnja u Srbiji je odlična na papiru, ali kad počneš, bolje da skočiš u Dunav. Mi smo tipično malo preduzeće, radimo sve legalno, a kad radiš legalno ne možeš biti konkurentan. Naša proizvodna cena je veća od jednog evra. Mi smo shvatili da ne možemo da se takmičimo tržišno sa našom konkurencijom i ulaskom u organsku proizvodnju napravili smo veliku investiciju za ovako malo preduzeće. Investicija podrazumeva pogon za pravljenje komposta za uzgajanje šampiona i jedinicu za dehidrataciju povrća. Dakle, počeli smo da se bavimo organskom proizvodnjom zato što smo morali, da bismo preživeli.
Naše tržište organske hrane je jadno. U gradu imate oko 15 pravih organskih radnji.
Mi uporno nastojimo da naš proizvod prodajemo edukujući ljude da uzmu organsku pečurku jer je to njima obezbeđuje kvalitetan obrok.
Vi ste retko firma koja ima sertifikovanu organsku proizvodnju gljiva u Evropi. Šta je razlog?
Razlog je repromaterijal. Naša ideja je korišćenje repromaterijala za proizvodnju u krugu od 30 km. Sve duže od toga ne pije vodu i firma ne može da preživi. Dovozimo konjski stajnjak sa obližnjih ergela koji isključivo mikrobiološkom fermentacijom prolazi kroz proces fermentacije. To kompostiranje nije isto što i kompostiranje organskog otpada koji vi imate u kući. U proizvodnji komposta za uzgoj bukovače, koristimo obližnju slamu koju skupljamo, soc od kafe i bilo šta što sadrži celulozu.
Drugo, Eko gungi je oslobođen prevelikog korišćenja energije. Kad smo 2011. započeli projekat uzgajanja na otpadu „Vaste to taste“, gas je poskupeo četiri puta za šest meseci. U tom trenutku imali smo kredit kod Banke Inteza za izgradnju plastenika, za koji sam stavila hipoteku na svoj stan. Po toj računici gasa, kilogram naših bukovača bi koštao 1.000 dinara.
Zato smo napravili inovativni postupak za preradu slame za kompost, koji potpuno isključuje korišćenje energije. To je znanje koje prodajemo i izvor naših prihoda. I zato ljudi dolaze u našu školu jer je ta tehnologija promenila način razmišljanja u branši. Naravno, veliki proizvođači su skeptični, ali mi svakom ko dođe želimo da obezbedimo znanje.
Treće, naša proizvodnja je bazirana na niskoj investiciji, sve što je ovde napravljeno je napravljeno od dva projekta Inovacionog fonda, nekoliko kredita i prodaje znanja u svetu. A postižemo iste parametre proizvodnje kao i ostali.
Nastavak teksta možete pročitati u 65. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
