Globalni biznis možete da napravite i iz Beograda

Patrik Mekginis (Patrick McGinnis) je investitor i konsultant za kompanije u ranom razvoju, savetnik Svetske banke za finansiranje startapa, autor podkasta sa milionskim auditorijumom. Poznat je i po tome što je skovao termin FOMO, skraćeno za „strah od propuštanja”, koji označava anksioznost koja nastaje ako razmišljamo kako drugi imaju bolja ili značajnija iskustva od nas. U Beograd je svratio nakon što je njegova istoimena knjiga prevedena na srpski. U razgovoru za Novu ekonomiju analizirao je domaći startap ekosistem, ali i upozorio na predstojeću krizu visokotehnoloških kompanija.

Da li ste imali priliku da se informišete o startap i preduzetničkoj sceni Srbije? Imate li grubu procenu stanja?

Još uvek učim o Srbiji na ovom proputovanju. Sve što se (u istočnoj Evropi) dešava je zapanjujuće. Shvatio sam da je količina inženjerskog talenta na ovom podneblju ogromna, da se u poslednjih deset godina razvijao autohtoni sistem rizičnog (VC) kapitala. I, ono što se na prvi pogled vidi, u ovom delu sveta ljudi umeju da naprave biznis koji podmiruje globalne potrebe.

Imate li primer?

Tokom prethodnog angažmana sam radio sa kompanijom koja otkupljuje mobilne aplikacije širom sveta i mnoge od najboljih su kreirane upravo na Balkanu. Glavni utisak mi je da preduzetnici u ovom delu sveta shvataju da startap kapital morate usmeriti na svetsku publiku. Izazov ovde je da, nakon što postignete ikakav uspeh, prikupite dodatno finansiranje.

RAST KAMATNIH STOPA OBEZVREĐUJE RIZIČNI KAPITAL I SADA SVE KOMPANIJE KOJE SU VREDELE MILIJARDE GUBE VREDNOST

Sada ste spomenuli projekat na kom radite, možete li da nam kažete o čemu je reč?

Ne mogu da otkrivam detalje, ali u suštini pokušavamo da shvatimo kako firma koja otpočne negde u regionu postaje „jednorog“ (IT firma tržišne kapitalizacije preko milijardu dolara). Trend je da najuspešnije firme iz, na primer, Poljske ili Rumunije sele svoje sedište u SAD ili London čim porastu, samo zato što se tamo nalazi novac. Pokušavamo da shvatimo kako države mogu da kreiraju ekosisteme zbog kojih se kompanije odluče da ostanu.

Da li je taj pristup akcije „odozgo“ adekvatan za inovativne kompanije koje posluju na internetu? Često vidimo državne intervencije i programe koji se najavljuju i sprovode godinama, a čiji efekti su upitni.

Kao prvo, ako pogledamo istoriju VC uspeha u SAD ili Izraelu – i oni su počeli od državne intervencije. Silicijumska dolina je izgrađena iz budžeta SAD, jer ako ne postoji tržište, neko mora da uskoči i da ga napravi. S druge strane, svaka država na planeti pokušava da napravi sopstvene startap ekosisteme, a najčešće postoje samo dva scenarija: ili ste napravili sjajan program ili protraćili mnogo novca.

U čemu je razlika između uspešnih i neuspešnih?

Ono po čemu se razlikuju jeste mogućnost za saradnju s drugim već uspešnim preduzetnicima, koji nude ili mentorstvo ili finansiranje. Ukratko, biznismeni koji reinvestiraju u ekosistem. Tako nastaje samoodrživ privatni sektor. Sada u Silicijumskoj dolini sav svež kapital dolazi od uspešnih pojedinaca.

U situaciji kada velike svetske korporacije otkupljuju naše uspešne firme, ipak postoji bojazan da ćemo bez sopstvenog brenda ostati samo podizvođač za druge. Zato je i pokrenuto više državnih projekata za njihovo pronalaženje…

Da, postoje prednosti specijalizacije, kreiranja komparativnih prednosti. Pitanje je kako da podržite vertikale u kojima je srpska ekonomija već uspešna. Na primer, u Argentini, gde je poljoprivreda ogroman sektor, agritehnologija je neverovatno perspektivna. Ili blokčejn tehnologije, jer je tamošnji pezos toliko nestabilan da svi koriste bitkoine. Tu su komparativne prednosti jasne.

Za Srbiju bi dobra strategija bila da prvo „pretrese” svoje slabosti i mane. Ja vas vidim kao čvorište ili „hab”, ne samo zbog geografije. Drugo, treba da imate jasan način za procenu uspeha bez upliva politike. Ta procena mora da se zasniva na transparentnosti, ne željama i snovima. Mnogo investicija se neće isplatiti preko noći, ili neće uopšte. Morate biti strpljivi. Političari obično žele da javnosti prikažu brze uspehe. U ovom poslu to ne može da se desi. Prosečnom američkom startapu treba sedam godina od prve investicije do izlaska na berzu.

Kako vidite globalno tržište? Praktično svi delovi sveta se suočavaju sa ekonomskim problemima. To utiče i na startape, toliko zavisne od svežeg kapitala. Kakva je njihova budućnost u naredne dve-tri godine?

Ovo su najteže okolnosti za pokretanje startapa u proteklih 20 godina. Čak i u SAD, gde ste mogli da isfinansirate blesav projekat sa 10 miliona u roku od godinu dana, to je sada teško. Ironija je i paradoks da sada imate više VC novca nego ikada u istoriji. Ogroman novac, a niko ne investira.

Zašto?

Rast kamatnih stopa obezvređuje rizični kapital i sada sve kompanije koje su vredele milijarde gube vrednost. Mnoge firme neće doći do dodatnog finansiranja. Nestaće, ako ne uspeju da smanje troškove i dokažu profitabilnost.

Još nismo doživeli pravi bol. Ja sam bio beba-investitor 2000. godine, kada je tehnološki mehur pukao. Ljudi nemaju pojma koliko gadno može da postane.

NIKO MLAĐI OD 40 GODINA NIKADA NIJE VIDEO SILAZNO TRŽIŠTE U TEHNOLOŠKOM SEKTORU

Da li će „bol” potrajati i duže od aktuelne ekonomske krize? Pojedinci u finansijskom sektoru govore o nestanku startapa kao koncepta. Da je vreme kada je jedna dobra ideja mogla da zaradi stotine miliona prošlo.

Voleo bih da su u pravu, ali se uopšte ne slažem sa njima. U 2000. godini smo imali pucanje mehura, ali tada nije postojao prihod od internet projekata. Sve je bila špekulacija.

Kao bitkoin?

Bitkon bi mogao da bude savremeni primer toga. Možda postoji budućnost u kriptoproizvodima, ali meni osnove toga nemaju smisla, osim što su odličan način za transfer novca. Za razliku od 2000. godine, sada imamo odlične kompanije, koje su samo precenjene. Problem je što niko mlađi od 40 godina nikada nije video silazno tržište u tehnološkom sektoru. Ljudi ne mogu ni da zamisle šta bi moglo da se desi ako krene nizbrdo.

Da li će predstojeće nedaće značiti novo rezanje troškova i autsorsing u, na primer, firme sa Zapadnog Balkana?

Očekujem kratak period masovnog smanjenja troškova, što će mnogo koristiti državama koje nisu SAD. Upravo tako ćemo dobiti novu generaciju preduzetnika koji će se u početku baviti autsorsingom u ovom delu sveta. Tu je ogromna prilika, ali i sporiji način da kreirate sopstveni ekosistem. Super je učiti osnove poslovanja tuđim novcem.

Kada govorite o talentu, šta biste savetovali budućim preduzetnicima u Srbiji?

Pre deset godina rekao bih vam da samo treba da pratite šta se dešava na „Zapadu” i da to kopirate. To više nije slučaj, jer možete globalni biznis da napravite i iz Beograda. Nemojte se bojati da pokrenete firmu koja pokriva region ili svet. Već imate prednost u ceni ljudskog kapitala, a i ogroman broj stručnjaka.