Gorka slika monarhije
Onore Domije, francuski slikar i karikaturista
Onore Domije, francuski slikar i karikaturista je kritičar društvenog sistema, njegovih bolesti, odsustva pravde i empatije, on je dokumentarista koji je na svetlost dana izveo teme aktuelne i dan-danas...
Onore Domije rođen je na jugu Francuske, u Marselju, 26. februara 1808. godine kao sin stakloresca i pesnika Žan-Baptista Luisa Domijea i Sesil Katrin Filip. Kada je Onore imao sedam godina, njegov otac odlazi u Pariz želeći da oproba svoju sreću kao pesnik. Za njim godinu dana kasnije u Grad svetlosti dolazi cela porodica.
Sredinom oktobra 1816. Žan-Baptist predstavlja svoje pesme kralju, a dve godine kasnije objavljuje dramu „Filip II“.
Prinuđen na to zbog očeve bolesti, trinaestogodišnji dečak se zapošljava kao pomoćni momak kod sudskog izvršitelja, a kasnije kao pomoćnik u knjižari na Palas rojalu. Oštro oko i talenat za kritiku još u tom dobu omogućili su Onoreu da pronalazi i pamti likove koje će kasnije ugraditi u svoje karikature. Osećaj za pravdu i potreba da progovori istinu učestvovali su u stvaranju riznice ljudskih tipova koju je obogaćivao radeći u Parizu. Njih je docnije koristio u litografijama, ali i na slikama. Za njega je Bodler rekao da je imao neverovatno, gotovo božansko pamćenje, te je crtanje po sećanju ponekad zamenjivalo modele. Tako su se još od detinjstva u kreativni i kritički prostor dečaka urezivali pohlepni advokati, uobražena elita, sebični bogataši, surevnjivi doktori. Svi su oni prolazili ulicama Pariza dok ih je Domije pratio pogledom i pamtio.
Godine 1821. Domije započinje svoju umetničku avanturu prvim crtežima. Otac nije podržao njegovo interesovanje za umetnost i trudio se da ga od umetnosti odvrati. U tome nije uspeo, pa kad je na kraju uvideo jalovost svojih nastojanja, predao se i sinu dozvolio umetničko školovanje. Žan-Batist je imao vrlo dobre kontakte u Parizu, a jedan od njegovih prijatelja bio je i glavni arheolog i kustos Luvra. On je crtanju podučavao talentovanog dečaka i otvorio mu vrata velikog muzeja, gde je Onore posebnu pažnju pokazao za antičke skulpture.
Domije upisuje Akademiju i kopira dela velikih majstora. Iako je učio slikanje i kod Ežena Budena, Domije je uglavnom bio samouk. Zato je razvio vrlo specifičan stil u kom su boje bile slabo zastupljene. Njegova je paleta štura, a crna i bela bile su osnovne boje kojima je opisivao svet na svojim kritičkim crtežima. I na platnima on zadržava stil koji je umnogome ličio na crtanje olovkom ili ugljem. Snažne konture čine sva njegova dela izuzetno ekspresivnim. Uz teme koje je obrađivao, a koje su emotivno jake, crno-beli prikazi života „malog čoveka“ imaju još veći naboj.
Kao deo tehnike pronicljivog karikaturiste i smelog satiričara može da se izdvoji odnos prema svetlosti. On je osvetljavao ono na šta želi da nam skrene pažnju. Kao i crtež, njegovo je svetlo oštro, ono doprinosi ekspresivnosti slike.
Domije je bio inovativan u pogledu perspektive. Umesto linearne ili vazdušne perspektive, on gradi sliku u planovima. Za to možemo da pogledamo sliku „Vagon treće klase” (jedno od najpoznatijih njegovih dela). U prvom planu su dve umorne žene i usnula deca, dok su u drugom muškarci njima (i nama) okrenuti leđima. Iz trećeg plana proviruju lica ponovo okrenuta ka nama.
Prve litografije objavio je 1829. u časopisu Siluet, a od 1830. svoje satirične radove objavljuje u listovima Karikatura i Šarivari. Časopis Karikatura osnovao je Onoreov prijatelj Šarl Filipon. On je smelo spojio novinarstvo i karikaturu.
Veliki kritičar sistema i vlasti, Domije je slobodno izražavao svoj stav… (Ceo tekst možete čitati u dugitalnom izdanju).
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs