Građani još veruju u laži i obmane

Sudeći po rezultatima nedavno završenih izbora za Skupštinu grada Beograda, izgleda da je narodni heroj Jugoslavije, akademik i publicista Vladimir Dedijer, imao pravo kada je, krajem šezdesetih godina prošloga vijeka, odgovarajući na pitanje legendarne novinarke londonskog Tajmsa, gospođe Dese Trevisan, hoće li u SFRJ konačno biti organizovani višestranački izbori, kazao da jugoslovenskim narodima nikad nije ni bilo mnogo stalo do višepartizma.

„Mi nećemo pluralizam, kako ne razumete?!“, čudio se Dedijer. „Nama je nekomforno to stalno preletanje iz opozicije u stranku na vlasti. Ovako, jedna partija… Što je sigurno, sigurno je!“

U to vrijeme „jedna partija“ bila je Savez komunista Jugoslavije (SKJ); danas je to Srpska napredna stranka (SNS) Aleksandra Vučića, koja je na izborima u Beogradu osvojila čak četrdeset i pet procenata glasova građana izašlih na birališta.

„U Srbiji danas postoji više od stotinu registrovanih stranaka, tako da, makar formalno, ne možemo govoriti o jednopartijskom sistemu. Istovremeno, sudeći po dominaciji i uticaju jedne stranke, odnosno jednog čoveka, ovo zaista liči na jednopatizam“, kaže predsjednik Nove stranke Zoran Živković.  „Za razliku od opozicije, Aleksandar Vučić je i za beogradske izbore uspeo da sve svoje birače izvede na birališta.“

Zašto to vama nije uspjelo?

Prvo, od početka višestranačja, Srbija je podeljena na dve grupe: na liberalnu i na konzervativnu. Ne verujem da onaj ko je devedesetih godina glasao za Demokratsku stranku danas podržava Aleksandra Vučića…

Ne vjerujete?! A Goran Vesić, Nebojša Krstić…

Da, da, imate pravo… Ti preletači ipak su malobrojni. Isto tako, verujem da je veoma malo nekadašnjih glasača Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja koji danas podržavaju DS. Ako smo, dakle, decenijama ukopani u iste rovove – a jesmo – pitanje svih izbora je ko će uspeti da izvede više glasača na birališta. Ko ih izvede više, taj je pobednik.

Pitala sam vas zašto opozicija ne uspijeva da izvede dovoljan broj birača i da tako pobijedi stranku predsjednika Vučića.

Očito da opozicija radi loše, tj. da joj ne polazi za rukom da u dovoljnoj meri motiviše svoje glasače. Doduše, naše političko delovanje ozbiljno otežava činjenica da nam je, ukidanjem prava na objektivno informisanje javnosti, uskraćena mogućnost da javno iznesemo svoj program, svoje planove i stavove koje zastupamo. Kontrolisani mediji neprekidno vode najprimitivniju, najbrutalniju kampanju protiv opozicije i njenih lidera. Neki će reći – da, ali tako je bilo i devedesetih. Nije!

Kako nije?

Prvo, devedesetih su građani imali dobro mišljenje o opoziciji; verovali su nam uprkos režimskoj propagandi. U međuvremenu, napravljene su mnoge greške, povučeni su brojni pogrešni potezi; neki od tadašnjih opozicionih političara ušli su čak i u kriminal… Kada na sve dodate hajku koju Vučićeva vlast konstantno vodi protiv nas i kada onda čujete „argument“ – ma, svi su isti, dobijate rezultat koji smo dobili 4. marta 2018. Nije tajna da se u društvu oseća opravdana apatija, beznadežnost. Ljudi misle da njihov glas ne može ništa da promeni. A može! Na kraju, moram da kažem i to da se bojim da se iza odluke o bojkotu glasanja krije i izvesna neodgovornost građana, koji očito veruju da na taj način kažnjavaju Vučića, Đilasa, mene… Ne, oni tako kažnjavaju sebe; ne utiču na našu, već na svoju sudbinu i na sudbinu svoje dece.

Mislite da sve što ste rekli u dovoljnoj mjeri objašnjava poražavajuću činjenicu da je koalicija stranaka koje predvode bivši predsjednik Srbije u dva mandata, nekadašnji premijer, kao i bivši ministar odbrane, u Beogradu osvojila svega 2,2 procenta podrške?

Taj rezultat je zaista teško objasniti. Lično, nisam mogao ni da pretpostavim da će u Beogradu naša koalicija ostati ispod cenzusa. Pre izbora smo razgovarali, pokušali da predvidimo rezultate i dobro se sećam da sam rekao da bi za naš politički savez sve ispod deset procenata bilo loše i neočekivano. A opet… Možda ljudi nisu mogli da razumeju nešto što je u neku ruku zaista delovalo nespojivo.

Nastavak teksta možete pročitati u 49. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.