Granice su majka

Teško je poverovati, ali ja sam do pre izvesnog vremena uživala u svojoj muci. Doduše, nisam ja to baš tako jasno percipirala, al’ sam se ponašala kao da pravog života nema bez neke vrste sr…nja  i posledičnog osećaja krivice i samosažaljenja. Ili besa

U tom pravcu sam birala muškarce, poslove za male plate, gradila odnose sa nadređenima, ali i sa prijateljima. Poturala sam grbaču i kad niko to od mene ne traži, tobože bez ikakvog ćara, a onda tražila namirenje u zahvalnosti. Kad bi mi ona izmakla, praznilo se mesto za već navedene emocije, a suštinu moje bivše ličnosti.

S tim u skladu, kukala sam svima redom, ne podnoseći da mi iko i natukne da možda ni ja nisam baš sasvim u pravu. Okuražena lažnom solidarnošću i uverena u težinu svog bremena, za sebe sam bila heroina nekog bizarnog filma. Ukratko, u svom sam se blatu sa guštom valjala.

I, onda, jednog jutra, sve to je nestalo.

Naravno, takvog ekspresnog rešenja nema i proces je tekao postepeno. Počev od raskida sa dugogodišnjim frajerom koji me je najurio iz stana koji sam ja plaćala! S ovom pameću, ne mogu da mu zamerim, jer nam je suživot već dugo bio nepodnošljiv, a jedina satisfakcija patološka potreba da jedno drugo kinjimo. Neko je morao da taj dert preseče, i to neko kome je stvarno bilo dozlogrdilo. Što se mene tiče, mogla sam takav pakao još i-ha-ha da podnesem.

Dugo mu nisam praštala čin prinudnog iseljenja, a posebno to što je nastavio svojim putem, kao da nisam ni postojala. Istina, paralelno je bilo i spoznaje blagodati samačkog života – slobode da upalim centralno svetlo, a ne samo neke škiljave lampe što stvaraju atmosferu kockarske jazbine. Ili, da usisavam kad mi se ćefne, da pustim glasno Foks krajm, da prilegnem kad mi se spava (bez straha da će kuća biti puna ili da će neko da bane iznenada)… 

Ipak mi je i dalje falio njegov brundav glas, ma kakvu glupost da je vazda izgovarao.

Da sam tad bila u stanju da razboritije gledam, shvatila bih da je to sa glasom čista navika. Kao i trpljenje čestih žurki, sa društvom po njegovom izboru, kada se svi ponapijaju/mo, a onda se nas dvoje svađamo do jutra, kad ja moram na posao, a on može da konjoše do poslepodneva. Da mi je bila ova pamet, spoznala bih da je pitanje navike i moj oreol mučenice, kao jedini dobitak iz te patološke veze.

Ali, u svojoj bivšoj inkarnaciji bila sam kao obezglavljena oduzimanjem titule žrtve. Oduzetog smisla bitka na ovoj planeti.

Vreme je donelo svoje, a još više tvrdnja psihijatra da ne umem da uspostavim granice. 

„Hm? Granice? Čemu one služe?“, u čudu sam se pitala. Jer, moj životni kredo bio je da granice ne treba da postoje, a posebno u ljubavi, zoni potpunog predavanja. Da l’ mi je tada moj sajko natukn’o da sam baš zato toliko i trpela (prvo s bivšim mužem, čitavih 20 godina, pa sa ovim drugim još sedam i po) ili sam to naknadno ukapirala, tek počela sam da ozbiljnije razmatram pojam međa.

Vrlo brzo je došlo do oštrog reza u prijateljstvu sa jednom zaista teškom osobom. U fazonu da u svemu vidi crno, da je posesivna, uvek nadrndana, hiperlogoreična… i veoma zahtevna. S druge strane, i zaista dobre duše, ali nagrižene crvom sopstvenog jada. I s njom su svađe bile žustre, uz nemogućnost da se razreše seksom, ali bi se ipak svaka nekako pregurala u ime međusobne naklonosti. Dok loše nije sasvim preteglo.

I taj „raskid“ mi je doneo dozu patnje, ali mnogo blaže, a nevažne spram olakšanja što više nikom ne moram da se pravdam. I sad se ponekad raznežim na njen spomen, dok se ne setim one stare „lakše konju bez samara“, empirijski dokazane mojim slučajem.