Gubici na obe strane

EU i Rusija su prirodni, komplementarni partneri i jednom će morati da obnove trgovinu. Kako god da se rat završi, američki ciljevi u Evropi su već ostvareni

„Dovešćemo rusku ekonomiju do kolapsa“, najavio je francuski ministar finansija Bruno le Mer novi paket sankcija, koji onemogućava pristup evropskim tržištima kapitala, kao i prodaju proizvoda, usluga i tehnologije u petrohemiji i vazduhoplovstvu, a ključne banke suspenduje iz SWIFT-a. Sankcije obuhvataju 53 kompanije i 702 oligarha.

U pitanju je bio treći paket sankcija, od 1. marta 2022. godine. Godinu dana kasnije, na snazi je deveti paket sankcija. Sa oko tri hiljade odredaba uoči rata, na snagu ih je stupilo još oko deset, što, u trenutku pisanja ovog teksta, broji preko 13.500 važećih sankcija.

Ministar je omanuo – Rusija još uvek stoji. Tokom 2022. stabilni izvozni prilivi doneli su suficit tekućeg računa od 227 milijardi dolara. Vrednost rublje je čvrstom kontrolom kapitala očuvana, a pad privrede od 2,2 odsto manji je od šest, koliko je MMF isprva prognozirao. Nezaposlenost je na teorijski idealnom nivou ispod četiri odsto. Takvo stanje se ne može nazvati kolapsom.

EKONOMSKA BASTILJA

Rusija se pripremala za eskalaciju sankcija. Još od onih prvih 2014. godine, ograničen je uvoz hrane i sirovina iz zapadnih zemalja i pojačana akumulacija zlata. Kada je 2015. Zapad otežao uvoz određenih komponenti višeg tehnološkog stepena, Rusija je pojačala supstituciju uvoza. Iste godine, oko četvrtina preduzeća je uvozne mašine ili opremu zamenjivala domaćim.

Udeo uvoza u prehrambenoj industriji je danas manji, dok je u poslednjih osam godina zemlja utrostručila zlatne rezerve, na oko 600 mlrd. dolara. Prema podacima Banke Rusije, ukupne rezerve pokrivaju 18 meseci uvoza, dok je spoljni dug u poslednjih godinu dana smanjen za sto milijardi dolara.

Ekonomista Slaviša Tasić navodi da su sankcije, u kratkom roku, podbacile.
„Previše se očekivalo. Rusija ima velike prirodne resurse i zato je pogrešno očekivati propast njene privrede. Ali, to ne znači ni fijasko. Zbog njih, Rusija umesto rasta ima privredni pad“, istakao je Tasić.

I u Kremlju znaju da nije vreme za kazačok. Suficit u ratu ne znači sam po sebi uspeh. Naprotiv, ukazuje na jaz između neporemećenog izvoza sirovina i poremećenog uvoza proizvoda.

Prema kontrafaktualnoj analizi koju su sproveli istraživači londonskog Centra za istraživanje ekonomske politike (CEPR), u prvih pola godine rata ukupni ruski uvoz bio je niži za 40% od onog koji bi se ostvario da do rata nije došlo. Smanjeni uvoz se odnosi i na komponente za (vojnu) industriju. Zbog toga je proizvodnja automobila u 2022. bila 67% niža nego 2021. Paradoksalno, supstituciju uvoza ugrožavaju upravo uvozne sankcije.

Na primer, domaći „Elbrus“ procesori se dizajniraju kod kuće, ali se proizvode na Tajvanu, odakle proizvođač TSMC poručuje da od isporuke nema ništa. Tamo ostaju i druge moderne komponente, telekomunikaciona i navigaciona oprema, laseri, senzori itd. Ovo je problem, jer Rusija nema pogone za neke proizvode iz tih kategorija.

„Nešto od toga nadoknađuje uvozom iz Kine. Kao i kod izvoza, alternative se mogu naći, ali sve to više košta“, objašnjava Tasić.

To zamagljuje perspektivu jedanaeste ekonomije sveta. Međutim, prema mišljenju Dejana Šoškića, profesora na Ekonomskom fakultetu i nekadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije, uprkos velikom gubitku potencijalnog BDP-a, stvar nije tragična.

„Imajmo u vidu da ruska privreda, sa vrednošću od bezmalo pet hiljada milijardi međunarodnih dolara, proizvodi i izvozi ključne inpute, dok je javni dug na nivou od svega 17% BDP-a“, kaže on. U trenutnim uslovima, to je važan oslonac. Uvoz naprednijih proizvoda delimično se može improvizovati dok se ne razviju sopstveni kapaciteti no, kako naglašava, i tu su važni inputi.

„Rusija poseduje kadrovsku bazu za visoku tehnologiju u vojnom sektoru i kosmonautici, što se, u srednjem roku, može preliti na civilni sektor ekonomije. Ako na to dodamo unutrašnje tržište od preko 140 miliona stanovnika i gravitirajuća tržišta Azije, Afrike i Latinske Amerike, mislim da je sankcije kolektivnog Zapada, na srednji i dugi rok, ne mogu bitno ugroziti“, smatra Šoškić.

Prema mišljenju njegovog kolege Predraga Bjelića, profesora i šefa Katedre za međunarodne ekonomske odnose, u srednjem roku, Evropska unija je u većem gubitku.

„Svoju konkurentnost je zasnivala na jeftinim ruskim inputima, što više neće biti u potpunosti moguće. Što duže kriza traje, saradnja će se smanjivati, ali trgovina će jednom morati da se obnovi. Radi se o prirodnim, komplementarnim partnerima i samo je pitanje pod kojim će se uslovima obnoviti. Dugoročno će, ipak, Rusija trpeti velike posledice“, navodi Bjelić.

Rusija jeste samostalnija, veliki je izvoznik sirovina i poluproizvoda i lako nalazi nova tržišta ali, smatra on, to nije dovoljno u smislu novododate vrednosti.

Na problem jednolične izvozne strukture ukazuje i indeks ekonomske složenosti. Taj indeks, razvijen na Harvardu, procenjuje razvojni potencijal na osnovu tehnološke složenosti izvoza i, po tom kriterijumu, Rusija je tek 43. na svetu, šest mesta iza Srbije. Ona još uvek izvozi i zarađuje od izvoza nafte i gasa, ali, upozorava Tasić, značajno manje nego što bi bez sankcija.

„Ne zaboravimo da su evropske sankcije na naftu i otklon od ruskog gasa bili postepeni tokom 2022. i da će se puni efekti tek videti“, navodi Bjelić.

SANKCIJAMA ĆEŠ ME, SANKCIJAMA ĆU TE

Sankcije su suboptimalne i narušavaju ekonomske veze, što boli i Evropu. Ukupan uvoz ruskih energenata, prema „Evrostatu“, bio je gotovo sto milijardi evra u 2021. a udeo Rusije u ukupnom uvozu EU je rastao.

Nakon invazije, pomenuti je udeo sa 9,5 odsto pao na oko pet već do jeseni. To se u prvom redu odnosi na ugalj, prirodni gas, čelik, gvožđe i đubriva. Tokom 2022, dotok kroz ruske gasovode u Evropsku uniju je sa 40 odsto ukupnog uvoza gasa, spao na manje od deset. Zabrane i plafoniranje cene nafte, prema skorijim procenama, Rusiju koštaju oko 160 miliona evra dnevno, a pad njenog udela u izvozu EU još je veći: sa četiri na ispod dva procenta.

Sled je jednostavan: pad uvoza energenata i druge robe iz Rusije podigao im je cenu i doprineo opštoj inflaciji na kontinentu. Inflacija, koja je u decembru u EU iznosila 10,4% (od 5,6% u Španiji do 25% u Mađarskoj) smanjila je kupovnu moć tj. agregatnu tražnju. To je delom posledica ruskih mera, kao što je obaveza plaćanja u rubljama i delimičan prekid snabdevanja kroz gasovod „Jamal“.

Iako je minulu zimu Evropska unija pregurala sa postojećim zalihama, njihovo dopunjavanje biće izazov, zbog ruskog preusmeravanja i rastućih potreba Indije i Kine, koje čeka rast BDP-a od 6,1 i 5,2 odsto (procene MMF-a). Azija će zahtevati puno energenata koje Rusija ima, a Evropa neće. Ona će morati da ispuni plan s početka avgusta, da do kraja marta smanji tražnju za prirodnim gasom za 15 odsto.

Restriktivne mere, koje važe do kraja jula ove godine, naštetile su privredi i milionima domaćinstava. Radi njihovog ublažavanja države EU su, prema istraživanju Blumberga, potrošile 525 milijardi evra. Ukupna vrednost pomoći za Ukrajinu iznosi, prema podacima Evropske komisije, oko 50 milijardi evra.

Ipak, zbog disperzije troškova usled brojnijeg (i imućnijeg) stanovništva, posledice nisu katastrofalne. Prema istraživanju CEPR-a, urađenom na osnovu savremenih modela procene efekata embarga, trgovinske sankcije prosečnog građanina Evropske unije koštaju 230 evra godišnje. Na makro nivou, pak, sankcije će Rusiju koštati oko 13 puta više nego Evropsku uniju.

ZABRANJENA LJUBAV

Da oduševljenje sankcijama nije bilo jednoglasno, vidi se po tome što je čak 19 zemalja EU u 2022. uvezlo iz Rusije više nego tokom 2021 – počev od porasta uvoza Italije, Francuske i Nemačke od 113, 83 i 34 odsto. Na to su uticali postepenost sankcija na energente i njihovo poskupljenje.

To se uveliko menja i odslikava na prognozirani pad proizvodnje evropskih ekonomija u 2023. Kada je reč o „voljnim“ aktivnostima, prema navodima novinarske mreže „Investigate Europe“, uprkos embargu iz 2014. godine, deset evropskih zemalja sa Francuskom na čelu, nastavilo je da Rusiji izvozi oružje i vojnu opremu još punih osam godina. Kroz rupe u regulaciji inkasirano je preko 340 miliona evra.

To bi se i moglo videti kao zaostali „refleks“, da se radi o izuzetku, ali ne radi se: nedavno su holandski mediji objavili da milioni čipova tamošnjih proizvođača, preko posrednika iz Kine koja nije pod sankcijama, dospevaju u Rusiju.

U tu svrhu, kako se čini iz „UN Comtrade“ baze podataka, služi i povećani izvoz Holandije u Jermeniju, Kazahstan i Kirgistan, odakle se tehnološka roba preprodaje Rusiji. U tom „sportu“ šampion je Turska, koja je za godinu dana izvoz u Rusiju, u kategoriji elektronskih kola i poluprovodnika, sa ispod 300.000  podigla na 86 miliona dolara.

U novembru je „Politiko“ objavio da su evropske zemlje, smanjivši uvoz prirodnog gasa iz Rusije, nastavile da uvoze njen tečni gas: do septembra 2022. obim uvoza bio je veći za 46% u odnosu na isti period 2021. Ekonomski značaj ovih „improvizacija“ možda nije veliki, ali simbolički jeste jer sugeriše da su dve strane, ipak, jedna drugoj potrebne.

IZA HORIZONTA

Dok je Kremlj u magli, SAD kao prva ekonomija sveta sa dvoprocentnim rastom u 2022, na rat u Evropi gledaju bez mnogo „kože u igri“. Od deset najvećih trgovinskih partnera, samo je Nemačka iz EU, a udeo Rusije je statistička greška – tek 0,8 odsto u 2021. Gubici gotovo 900 američkih korporacija koje su napustile Rusiju nisu mali, ali su individualni, pa nisu od primarne važnosti. Nešto drugo bi, ipak, moglo da bude.

„SAD su, još pre sukoba, definisale geopolitičke ciljeve u Evropi“, ističe Aleksandar Mitić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. „Jedan se ticao urušavanja projekta ’Severni tok 2’ i odvajanja EU od ruskih energenata. Takođe, trebalo je stvoriti transatlantsko jedinstvo po pitanju sankcionisanja Rusije i ojačati NATO u Evropi, prvenstveno kroz veća izdvajanja za odbranu. Svi ciljevi bili su vezani za nanošenje štete Moskvi i disciplinovanje država EU, posebno Nemačke koja je ’iskakala’ po ovim pitanjima“, kaže on. Iz te perspektive, utisak je da ratni ishod ne može mnogo da promeni i da su pomenuti trendovi preokrenuti.

„Kako god da se sukob završi, američki ciljevi u Evropi su u velikoj meri već ostvareni, što je važan geopolitički dobitak“, kaže Mitić.

Ipak, to što Rusija uspeva da deo sankcija „zaobiđe“, ukazuje na određeni jaz između Zapada i ostatka sveta, na šta se Mitić takođe osvrnuo.

„Tri četvrtine sveta je odbilo da uvede sankcije, uprkos velikim pritiscima. To je za Zapad, ipak, diplomatski poraz i dokaz da više ne može bez posledica da širi sopstvene interese nauštrb drugih sila“, smatra on.

Svetska privreda se, prema mišljenju Bjelića, udaljava od globalizacije.
„Sve više se kreće ka nekoj vrsti blokovske podele, što, prema procenama, dovodi do gubitka od četiri odsto svetskog BDP-a“, smatra on.

Razumno je, konačno, zapitati se kakav svet se iza horizonta valja. To što unipolarnog sveta kakav je bio nakon Hladnog rata više nema, ne znači da je poredak već multipolaran.

„Nalazimo se u tranziciji. Multipolaran svet ne znači da će svi polovi biti jednako moćni. SAD će nastaviti da budu najmoćnije na svetu, međutim, Kina uz pomoć svojih globalnih inicijativa, nezadrživo ide napred. Rusija je pokazala da će ostati nezaobilazni faktor, kao najveća energetska i nuklearna sila. Indija će postati najmnogoljudnija na svetu, dok Saudijska Arabija jača vođenjem politike ’omnisvrstavanja’, tj. razvijanjem veza i sa Zapadom i sa Istokom. Ne treba zanemariti ni ambicije i sve veću ulogu Brazila jer se radi o zemlji koja, posle SAD, ima najveću armiju u zapadnoj hemisferi“, zaključuje Mitić.