I na Istok i na Zapad, kud ću ne znam

Slobodno možemo reći da je Vučićeva spoljna politika, posebno posle debakla sa Trampom, doživela krah; to jedino ne vide Ana Brnabić i Siniša Mali, koji Vučića nazivaju „svetskim državnikom od koga mnogo uče“. Ali nije samo njegova politika bila neuspešna; takva je bila i spoljna politika svih njegovih prethodnika, mada su Vučićevi promašaji posebno groteskni. Svaki pojedinačno

Nije Aleksandar Vučić donelo ništa novo u spoljnoj politici Srbije, mada se trudi da se tako prikaže. On je samo nastavio spoljnu politiku svih garnitura koje su vladale u Srbiji posle petog oktobra. Njihov zadatak je bio veoma nezahvalan, pošto je zemlja bila (pre)opterećena teškim nasleđem Miloševićeve politike i kosovskim pitanjem kao omčom oko vrata. Ti izazovi su premašili kapacitet naših lidera – niko od njih nije uspeo da ostvari bilo kakav ozbiljniji i trajniji uspeh već su, naprotiv, svi doživeli velika razočaranja i poraze. 

Da nabrojimo samo neke vrlo indikativne trenutke u kojima se nedvosmisleno pokazao neuspeh prozapadne orijentacije srpskih lidera: pismo koje Zoran Đinđić nekoliko meseci pre smrti šalje četvorici najmoćnijih zapadnih lidera i u kome izražava duboko nezadovoljstvo njihovim odnosom prema Srbiji povodom rešavanja kosovske krize; gest Zorana Živkovića kada je odbio da primi od Karle del Ponte haške naloge za hapšenje generala; Koštuničin bes posle proglašenja nezavisnosti „Kosova“ kada nije naložio ali ni sprečio paljenje američke ambasade; Tadićev fijasko sa posetom Angele Merkel i „verbalnim šamarima“ koje je od nje dobio pred novinarima u SIV-u. 

Radi približavanja Zapadu Srbija je činila ogromne ustupke, a da nije dobila iole opipljive koristi. Tako smo prihvatili da odustanemo od državnog kontinuiteta, izručimo Miloševića, a posle i oko 40 generala i visokih oficira, okončamo zajednicu sa Crnom Gorom pod spornim okolnostima, bledo reagujemo na proglašenje nezavisnosti KiM i postavimo nedovoljno oštro i jasno pitanje Međunarodnom sudu pravde, odustanemo od sopstvene rezolucije na GS UN i prihvatimo prebacivanje pregovora oko Kosova u EU, najzad da povučemo državne institucije sa severa KiM po Briselskim sporazumima.

Niko od srpskih vođa nije izvukao pouku iz grešaka prethodnika; naša državna politika je i dalje usmerena isključivo ka EU bez alternative. Mimikrija sa Tadićeva četiri stuba srpske spoljne politike ili Vučićevim tvrdnjama o najboljim odnosima sa Rusijom i Kinom ne dovode u pitanje gotovo slepu poslušnost prema EU i SAD i služe samo za zamajavanje dela birača koji su skeptični prema Zapadu. Da nema kosovskog problema, vrlo je verovatno da bi Srbija glasala na svim međunarodnim forumima kao i zapadne države, odnosno protiv i Rusije i Kine i raznih drugih država nepodobnih na Zapadu.

Usmerenje ka EU nije dovelo do nagrade u vidu punopravnog članstva, već se članstvo uopšte ne nazire u skorijoj budućnosti. Što je još gore, a uporno se skriva od javnosti, sredstva koja dobijamo iz pretpristupnih fondova EU svake godine se realno smanjuju (sa 200 miliona evra godišnje do 2013. godine smanjena su na 182 u periodu 2013-2020. godine). To se može objasniti samo time da sa druge strane ne postoji ni ozbiljna želja, ni prava namera da se Srbija prihvati kao članica EU, iako su verbalna uveravanja drugačija. 

Da podsetimo, čak su i Bugarska (koja je po mnogim parametrima i danas u lošijoj situaciji nego Srbija) i Rumunija primljene u EU još 2007. godine, dok su Srbiji tek 2009. godine ukinute ponižavajuće vize. Hrvatska je primljena u članstvo 2013. godine, a da nije rešila ono što se danas od Srbije traži (pored rešavanja kosovskog pitanja) pre članstva – granične sporove sa susedima, niti je obezbedila sitnice kao što su dvojezične table, a o vraćanju otetih stanarskih prava da ne govorimo.

Vučićeve iluzije sa „prijateljima“

I Aleksandar Vučić je krenuo istim putem ka Zapadu u iluziji da će svojim „posebnim sposobnostima“ rešiti probleme koje njegovi prethodnici  nisu uspeli. Tako je brže-bolje potpisao Briselske sporazume i  ukinuo skoro sve atribute srpske državnosti na severu KiM, iako se odmah videlo da albanska strana nema nikakvu nameru da formira „Zajednicu srpskih opština“ (njena jedina i veoma labava obaveza).

Posle tako (loše) odigranog uvodnog poteza, Vučić je računao da je obezbedio „prolaz“ kod ključnih zapadnih lidera. Međutim, tu nije ništa dugoročno postigao, iako je u početku delovalo da ima dobru komunikaciju sa Angelom Merkel (čak je njenog tadašnjeg spoljnopolitičkog savetnika Hojzgena nazivao „prijateljem“). Pored Hojzgena, u prvih nekoliko godina vlasti brojni zapadni političari su dobili takav „status“ (najzad je izgleda Vučić nešto naučio pa više ne naziva razne strane političare „prijateljima“). Od „prijatelja“ nije bilo puno koristi, a u poslednje vreme su se kontakti sa Merkelovom znatno proredili i Vučić je sve manje javno pominje (a i kad pominje, govori o tome da se ne slažu oko pitanja Kosova).