Nesigurnost nije prepreka već motivacija

Iza svakog studija stoji neka priča, pa tako i iza Teeny Studija. Naziv je dobio po mački, ali iza brenda stoji i osnivač Stefan Hadžović, sa godinama iskustva u frilens svetu. Put ga je vodio od Fiverra i Upworka, preko Estonije, pa nazad na domaći teren. Biti samostalni preduzetnik u Srbiji je jedna od hrabrijih stvari, neki bi rekli i luđih. Nestabilno tržište, porezi i pravila koja se menjaju iz godine u godinu a na sve to odsustvo podrške sistema, odnosno države. Realizacija bilo kakvog preduzetničkog poduhvata često izgleda nemoguće, međutim, za Teeny i Stefana to nije demotivacija jer, kako kaže, prepreke su očekivane i sastavni deo puta.

Kada si odlučio da je vreme da ,,kreneš sam“?

Profesionalno sam dizajnom počeo da se bavim 2017. kao frilenser, kroz platforme kao što su Fiverr i Upwork. Tri godine kasnije se prebacujem na rad u okviru studija i provodim nekoliko godina radeći sa različitim agencijama po Evropi. Selim se u Estoniju, gde dobijam priliku da radim u jednom od meni najdražih studija u to vreme.

Upravo ta godina je za mene bila prelomna i na privatnom i na poslovnom planu. Tada prvi put dobijam priliku da vodim ceo dizajn proces, od prvog razgovora sa klijentima, do dostavljanja finalnog materijala. To mi je dosta značilo da razumem ne samo kreativnu, već i poslovnom stranu rada u studiju. Vratio sam se u Srbiju 2023. i počeo sa radom u IT kompaniji gde sam naučio puno toga o radu u kompleksnom korporativnom sistemu.

I u tom momentu se rađa Teeny Studio?

Trebalo je vremena da se ideja formira. Prošle godine su se nekako sva ova iskustva posložila na svoje mesto i tada prvi put dobijam osećaj da znam tačno ko sam ja kao dizajner i kojim tipom posla želim da se bavim. Teeny je nastao iz želje da ujedinim strategiju, brending i dizajn proizvoda i klijentima pružim mogućnost da sve dobiju na jednom mestu.

Trenutno sam samo ja u studiju, što iskreno odgovara mom načinu rada. Kada projekti zahtevaju dodatnu pomoć, angažujem kolege, ali ovako mala struktura mi omogućava da budem blizu svakog projekta.

Da li si od starta znao da želiš da radiš kao paušalac i preduzetnik, ili je to došlo usput?

Definitivno je došlo usput, iz praktičnih razloga. Želeo sam da izbegnem sve moguće probleme za zakonom, ali i da imam mogućnost da radim sa kompanijama koje zahtevaju B2B ugovore, fakture i sve ostalo.

Kako danas najčešće dolaziš do klijenata?

Skoro svi klijenti sa kojima sam do sada sarađivao su bili iz Skandinavije, zapadne Evrope ili Amerike, tako da sam do njih dolazio preko portfolija ili društvenih mreža na kojima objavljujem radove. Ove godine mi je porastao broj domaćih klijenata, s tim da su oni do mene dolazili po preporuci.

Koliko je na domaćem tržištu teško objasniti vrednost dizajna?

Mislim da to nije problem domaćeg ili stranog tržišta, već toga u kom stadijumu poslovanja se nalazi kompanija. Većina klijenata sa kojima razgovaram razume značaj kvalitetnog brenda i dizajna. Međutim, izazovan je momenat kada se provlače rečenice poput ,,Potrebno je to samo malo srediti“ ili ,,Nije to ništa komplikovano, minimalizam neki“. Obično takve stvari dolaze iz straha od napumpanih cena. Ono što je iskustvo pokazalo jeste da je klijentima važno da razumeju na koji način je taj dizajn povezan sa njihovim ciljevima; bilo da je to dobijanje novih klijenta, povećanje cena ili isticanje na tržištu.

Onda je dizajn ipak pametna investicija za firme?

Tako je. Klijenti koji vide dizajn kao investiciju su upravo oni koji najviše profitiraju od njegove vrednosti. Do toga obično dođu nakon upoređivanja sa konkurencijom ili nakon nekog ne toliko uspešnog „uradi sam“ rešenja.

Da li su firme u Srbiji spremne da ulože u vizuelni identitet?

Rekao bih da interesovanje raste iz godine u godinu. Sve veći broj kompanija shvata da snažan brend i onlajn prisustvo utiču na uspeh njihovog poslovanja.

Interesantno je to da većina kompanija ne želi da se oslanja na eksterne dizajnere za svaku sitnicu koju naprave. Delimično je to zbog budžeta, ali je takođe i zbog osnaživanja svojih dizajnera. 

Upravo zbog toga se većina mojih projekata zasniva na izradi kvalitetnih osnova i praktičnih smernica za primenu. To mu na neki način dođe kao edukacija njihovih zaposlenih kako da primene novi vizuelni jezik na društvene mreže, sajt, proizvod i sve ostale medijume koje koriste. Time oni dobiju kvalitetan dizajn, a i dalje ostaju nezavisni.

Koja je najveća razlika između poslovanja sa domaćim naspram inostranih kompanija?

Rekao bih da inostrane kompanije planiraju budžete tako da usluge dizajna budu uračunate kao redovan deo poslovanja. S druge strane, domaćim kompanijama ulaganja u dizajn još uvek nisu toliko visoko na listi prioriteta.

Inostrane kompanije preferiraju procese, saradnju i veći broj sastanaka i iteracija. Oni obično vide vrednost u istraživanju većeg broja pravaca i prepravljanju stvari usputno. Domaće kompanije očekuju jednostavniju strukturu: predlog rešenja, fidbek i dostavljanje fajlova. Ne bih rekao da je jedno bolje od drugog, već su to samo različiti pristupi radu.

Prednost rada sa domaćim kompanijama je u tome što se stvari brže kreću i odluke se mnogo efikasnije donose. Mana je u tome što se time kompresuju procesi, što ne ostavlja puno prostora za istraživanje i prepravku različitih pravaca.

Da li imaš osećaj da se tržište menja nabolje ili stagnira?

Zavisi od toga kako posmatramo. U jednu ruku, dizajn je postao dosta pristupačniji prethodnih godina. Većina kompanija ima neki tip vizuelnog identiteta i to je zaista dobro za dizajnere kao što sam ja jer to samim tim znači da kompanije vide vrednost u tome.

Sada se susrećemo sa drugačijim tipom izazova iz razloga što se sve veći broj kompanija okreće veštačkoj inteligenciji kako bi generisali svoje identitete jer u tome vide neku prečicu ili način da uštede novac. Naravno, ovo ne utiče samo na dizajnere već na celu industriju, pa i na programere, stratege, kopirajtere i mnoge druge.

Trudim se da se ne stresiram oko toga previše. Iako AI postaje sve bolji u reprodukciji stilova i šablona, on i dalje samo koristi tuđ rad za generisanje njemu sličnih stvari. Jednostavno mu fali strateško razmišljanje koje dolazi od razumevanja kompanije, korisnika i celokupnog ekosistema u kojem data kompanija posluje.

Dizajnom se danas bavi ogroman broj ljudi, od profesionalaca do Canva dizajnera. Kako ti vidiš tu konkurenciju?

Nisam nikada na ljude gledao kao na konkurenciju. Svi smo tu sa istim ciljem. 

Mislim da u dizajnu ima mesta za sve, pre svega zato što klijenti imaju različite potrebe i budžete. Nekome ko tek počinje i nema novca da investira u dizajn, radije će se poslužiti Canvom i siguran sam da će im dosta pomoći u početku. Rastom tog istog biznisa je bitno da se skalira i strategija i dizajn jer će im upravo to pomoći da se izdvoje na tržištu.

Tržište je surovo i svedoci smo „dampinga cena“. Koliko to utiče na tvoj posao i da li si bio „žrtva“ smanjivanja cene prilikom ugovaranja posla?

Jesam i to nebrojeno puta. To je momenat kad dobiješ mejl koji je to naveo kao glavni razlog odustajanja od saradnje. Pre četiri, pet godina bi me to baš pogodilo i tada sam se trudio da budem što konkurentniji sa cenama, a da istovremeno preuzmem što veći broj projekata kako bi ukupna zarada bila okej. Danas je potpuno suprotno. Radim po jedan, maksimalno dva projekta mesečno.

Sa kojim problemima u sistemu se najčešće susrećeš kao paušalac u Srbiji?

Nesigurnost prihoda je definitivno najstresniji problem, s tim da je to isključivo do mene. 

Najveći problem sa kojim sam se susreo je taj što u momentu pokretanja preduzetničke radnje ni na jednom mestu nisam pronašao sve informacije koje su mi potrebne. 

Da nije bilo kolege Lazara sa kojim vodim Dizajn zajednicu, iskreno ne znam kako bih se snašao. U međuvremenu smo Lazar i ja uz pomoć Milana Trbojevića (Knjiški moljac) sastavili priručnik koji bi trebalo da pokrije (nadam se) sva pitanja sa kojima bi se neko ko otvara preduzetničku radnju iz oblasti dizajna susreo.

Da li je, po tebi, država saveznik ili prepreka malim kreativnim studijima?

Ne bih rekao da je saveznik. Nikada nisam imao nikakav benefit, podršku ili pomoć od države zbog toga što vodim mali biznis. Ono što jesam dobio jeste spisak pravila i ograničenja kojima moram da se vodim kako ne bih imao dodatnih poteškoća. S druge strane, imam malu prednost na tržištu jer su moje cene znatno niže od cena studija u Evropi ili Americi. 

Pored toga, lokalna Dizajn zajednica mi je mnogo značila i pomogla u razvoju ideja koje sam imao. Tako da, iako nema institucionalne podrške, bitno je reći da su ljudi i zajednica uvek tu da pomognu.

Uzimajući sve u obzir, imaš li ideju kako bi Srbija mogla da pomogne preduzetnicima? Pogotovo početnicima.

Pojednostavljivanje administrativnih procesa i birokratije bi bilo odlično, posebno u pogledu elektronskog potpisa. S tim sam se baš dosta namučio jer platforma za potpisivanje ne postoji na uređajima koje ja koristim. 

Umanjenje poreza u prvih par godina, dok se posao ne učvrsti, takođe bi bilo dosta značajno. Deluje mi da je trenutni sistem napravljen za ljude koji u njega ulaze sa već dogovorenim poslovima jer se praktično od nultog dana od mene očekuje da imam spremno četrdeset i kusur hiljada da platim porez za taj mesec. 

Ja iskreno ne razumem na koji način se koristi taj novac koji ja uplaćujem u svrhe poreza i ne vidim da to nekako dovodi do boljitka mog poslovanja. Voleo bih kada bismo imali mogućnost da kroz neke grantove ili subvencije dobijemo priliku da barem deo tog novca iskoristimo za usavršavanje kroz kurseve, konferencije, materijale ili čak alate za rad.

Koliko je teško planirati budućnost kad posluješ kao mali studio ili solo preduzetnik?

Za mene finansijska sigurnost kao takva realno ne postoji. Mislim da se ni u jednom trenutku nisam osećao kao da je to to i da sada mogu da prestanem sa radom i razmišljanjem o dizajnu i sledećim koracima za Teeny.

Uvek razmišljam o sledećim projektima, o tome gde i kako da nađem klijente, kako da ostanem konkurentan. Nije to baš stres, ali je bitno da budeš okej sa nesigurnošću i da je koristiš kao motivaciju, a ne kao prepreku.

Koji savet bi dao mladim dizajnerima koji danas razmišljaju da krenu sami?

Najbitnije je da shvatiš zašto želiš da pokreneš nešto svoje, da veoma jasno definišeš šta nudiš, koja je tvoja ekspertiza i na koji način ćeš doći do ljudi kojima je to potrebno.

Bitno je biti i realističan. Većina dobrih dizajnera ne bi bili tu gde jesu da nisu radili sa starijim i iskusnijim kolegama ranije u svojim karijerama. To je slučaj i sa mnom. Moji bivši mentori su bili tu da mi daju savete, povratne informacije, da me puste da probam nove stvari, da grešim i na kraju dana su me usmerili da se razvijam dalje.

Da li bi danas, sa ovim iskustvom, ponovo izabrao isti put?

Apsolutno. Krivo mi je što ranije nisam bio svestan nekih stvari i što nisam izvukao sav potencijal iz nekih iskustava. Stvarno sam veoma srećan i zahvalan za sve što mi se do sada desilo u karijeri.