Inženjer detinjstva iz mašte

Da bih se bavila pisanjem, moram malo da ukradem od sna, ali ne bunim se, to je samo trenutno tako, a pisanje je nešto što na snove i pridodaje

Kada završi smenu na poslu, Natalija Trnavac uzme olovku i zapiše sve što joj se toga dana u glavi „krčkalo”. A krčkaju se priče za najmlađe, koje služe da pokrenu maštu najbitnijima – poštovanoj deci. Iako radi u kontroli letenja kao inženjer u vazduhoplovnoj operativnoj tehnici, u odeljenju za telekomunikacije, ona je i pisac za decu.

Oni koji je poznaju, kako kaže, ne pitaju je otkud ti u kreativnim vodama, već otkud u inženjerskim, jer je oduvek pripadala grupi kreativaca. Kaže i da je odmalena znala da će se baviti pisanjem.

Njene priče prvo je čitala sestra koja joj je, kako kaže, bila prva publika i koja je ponekad slušala kako improvizuje na licu mesta. Za Novu ekonomiju, prisetila se kada je napisala svoju prvu priču.

„Čini mi se da sam prvu priču napisala kada sam rodila prvo dete, što verovatno i nije toliko neobična činjenica. Sa decom ponovo proživljavamo detinjstvo i, ako smo pametni, uradićemo to na pravi način. Mi koji volimo da pišemo, to ćemo i dokumentovati.”

Kada je napisala prvu priču „Kako je nastala pričopesma“, odlučila je da je, posle sestrine, pošalje i na još jednu adresu – Prvog programa Radio Beograda, u redakciju za decu i mlade.

„Kada sam dobila nagradu za najbolji tekst monodrame za decu, znala sam da sam na pravom putu i da treba da nastavim dalje. I tada sam prvi put pisala dečjoj redakciji Radio Beograda sa predlogom za saradnju”.

Da se usudi na taj korak i pošalje svoje delo redakciji koja decenijama budi decu svako jutro najlepšim pričama velikih pisaca, prethodila je nagrada koja je Nataliji dodeljena godinu dana ranije, na Zmajevim dečjim igrama. Svakako, veliko iznenađenje usledilo je kada su je obavestili sa Radija da će njena priča biti emitovana.

„Bila je sreda, mart mesec, 2017. godina. Bila sam mnogo srećna i ustala sam tog jutra pre sedam da pustim radio jer su me obavestili da će moja priča biti u etru. Mnogo je lepo kada nešto što je u početku bilo samo ideja, zamisao, čujete u nekoj drugoj formi, mimo vaše glave i papira.”

Za nju, pisanje nije popunjavanje slobodnog vremena, već nešto čemu je posvećena više nego što to bilo koji hobi zahteva. Tome u prilog govore i nagrade za priče koje je dobila, a posebno ona za najbolju kratku koju dodeljuje redakcija za decu i mlade Radio Beograda 1.

„Mnogo me je obradovala, posebno što sam ’Prstohvat priče’ pisala namenski za taj konkurs i kada sam je poslala, imala sam neki dobar osećaj. Napisala sam je u dahu. Bilo mi je mnogo žao što nisam bila u Beogradu tog juna 2019. da lično primim nagradu. Oni koji me znaju iz perioda pre nego što sam postala inženjer i koji su uvek govorili da treba da budem pisac, posebno su se obradovali.“

Kolege iz kontrole leta znaju da Natalija piše, kažu joj i kada njene priče slušaju na radiju, u kolima na putu do posla. Nekima ih je slala u audio formatu da ih puštaju deci pred spavanje.

Natalija je mama troje dece, koje uspavljuje i svojim pričama, a s obzirom na to da joj je dan pretrpan obavezama, stiže i da uzme olovku, ali tek kada svi ukućani zaspe.

„Vreme za pisanje je u stvari tek pred spavanje, kada se sve ostalo završi. Ali, moram da kažem da sam najbolje priče napisala baš onda kada sam imala najmanje vremena, kada su nekom rasli zubi, kada je neko odbijao da spava, kada sam i sama najmanje spavala. Kada imate ograničeno vreme za nešto što vam je važno, to vreme mnogo pametnije koristite. Bar ja tako funkcionišem. Da bih se bavila pisanjem, moram malo da ukradem od sna, ali ne bunim se, to je samo trenutno tako, a pisanje je nešto što na snove i pridodaje.”