Iz informatike u oslikana zvona

 

Biti preduzetnik sa 32 godine i ostvariti svoj san o unikatnom proizvodu ostvarila je Ivana Novaković iz Šapca čija se zvona sa oznakom „made in Serbia“ prodaju u Beču, a kupci su učinili da zvone širom planete. Ova devojka potekla iz preduzetničke šabačke porodice završila je Višu poslovnu školu u Novom Sadu na smeru Preduzetništvo i upravljanje malim i srednjim preduzećima, a potom i specijalističke studije u oblasti marketing plana i analize tržišta. Posle tri godine rada u očevoj firmi za IT i remont računara i štampača shvatila je da u životu želi sopstveni biznis, a naučeno na studijama primenila u sopstvenom poslovanju stvarajući i plasirajući posebno zvono za bicikle s oznakom „made in Serbia“ i pečatom firme „Cin cin bells“. 

„Svako zvonce je unikat. Poenta je da imate neku svoju priču na biciklu. Ako darujete zvonce na poklon, darujete nešto korisno i kreativno, a ne nešto što će stajati na polici i sakupljati prašinu. Dosta ljudi ih kupuje na poklon. Neka zvonca mogu i da oslikam po porudžbine, radila sam i za svadbe, za jednog vaterpolistu, fotografe, za muzičke škole… Ljudi imaju radne ideje. Poenta je da to ne bude masovna proizvodnja već unikat, svako zvonce za sebe, jedinstveno na svoj način“, objašnjava u razgovoru za „Novu ekonomiju“ Ivana Novaković čiji je biznis prava „biciklistička bajka“.

Nova ekonomija: Očito da zvono za bicikl može da postane biznis, pitanje je kako?

Ivana Novaković: Od neke ideje, slučajnosti, do realizacije biznisa od kog može da se živi, bilo je potrebno šest meseci da se savlada tehnika. Sama razrada biznisa zavisi od sposobnosti onoga ko radi, ali i sreće. Dakle, bilo je potrebno godinu dana od ideje i početka posla, da se predstavim na tržištu i da ono prihvati moj proizvod.

NE: Čija je bila ideja „Cin cin bells“?

 

Ivana N: Moja. Kupila sam bicikl od prve plate i vozila sam se po Šapcu. Pošto su  to bile prve pare zarađene u životu, želela sam da bude baš posebno pa sam na bicikl svašta stavila, od torbica do žmigavaca, sve da bude šareno. Međutim, zvonce koje sam dobila na poklon nije bilo ništa posebno, tako da sam ga oslikala. Ljudi na ulici su počeli da reaguju na zvonce, da me zaustavljaju, zapitkuju… Pošto sam završila preduzetništvo, pomislila sam da kada ljudi već reaguju, to može da znači da od zvona za bicikl može da se napravi posao. Htela sam da napravim proizvod koji se već toliko sviđa ljudima i da pokušam da ga prodam.

NE: Šta su na to rekli roditelji, koji su i samo u privatnom biznisu?

Ivana N: Mama me ja odmah podržala, a tata je bio skeptik da oslikano zvono može postati biznis od koga se živi, zarađuje. Naime, nakon studija sam se vratila u Šabac. Pošto moja porodica ima firmu koja se bavi servisima računara, fiskalnih kasa, softverima, dakle svime što je  u vezi sa informatikom, vratila sam se da pomognem ocu da još malo napredujemo, da postanemo veći. U firmi „Kik elektronik“ je četvoro radnika, uz moju porodicu na okupu, oca Miroslava, brata Uroša, mamu Suzanu. Mama radi knjigovodstvo i zajedno sa tatom je vlasnica firme, brat je u prodaji. Ja sam radila u nabavci i u prodaji. Ideja o zvonima rodila se tri, četiri godine kasnije. I kao što rekoh, tata je bio malo skeptičan, ne u smislu da ne veruje u mene, već što ovo niko drugi nije radio i nije imao iskustva kako bi tržište reagovalo. A mama, kao i uvek, bila je puna podrške i navijala da probam. Moj supersavetnik oduvek je bila moja mama, koja mi je govorila da treba da pravim nešto drugačije i da se izdvojim. Bila je presrećna kada se to realizovalo. I mama je, kao i ja, vrlo kreativna. Ona voli da oslikava neke figurice. Roditelji su sada veoma ponosni što sam sama u ovome uspela.

Nastavak teksta možete pročitati u 64. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.