Ja hoću da ostanem ovde

Razumem one koji žele da odu, ali ja hoću da ostanem i hoću da se izborim da to gde ostajem valja. To mi je glavna inspiracija. Tužno mi je što na kraju svake godine, kod mene u školi koja je jedna od jačih, moja profesorka engleskog piše 40 preporuka za inostranstvo. Od ukupno 300 učenika, samo ona napiše toliko preporuka

Nova ekonomija je za svoj 100-ti broj odabrala ovog osamnaestogodišnjaka koji je svojim stavom i borbom povodom državne mature ustalasao javnost, kao predstavnika najboljih među nama, koji tek dolaze. Želeli smo da čujemo kako oni razmišljaju, kako se informišu, kako se bore i kako vide svoju budućnost u Srbiji.

Neformalno udruženje srednjoškolaca “I mi se pitamo” pobunilo se zbog koncepta državne mature na koji imaju brojne primedbe i pitanja. Predstavnik udruženja, osamnaestogodišnji Luka Babić za Novu ekonomiju govori o tome kako je podsetio ministra prosvete da to Ministarstvo postoji zbog njih, a da nije obrnuto i o tome da li su mladi zaista nezainteresovani šta se u društvu događa

Bili ste u situaciji da vam vlast poručuje da se “ništa ne pitate”, ali ste ipak došli do toga da vas pozovu na sastanak upravo da bi od vas čuli mišljenje i predloge. Kako se prelazi taj put i koji je recept za dolazak do cilja?

Participacija je kod nas na strašno lošem nivou. Postoji nezainteresovanost za učešće sa obe strane, sve dok se ne desi neki problem. Participacija se uopšte ne pruža građanima kao mogućnost, da učestvuju u bilo čemu, niti se oni informišu. Tako nismo bili informisani ni mi, ni profesori u srednjim školama, niti smo na početku pozvani da učestvujemo u donošenju odluka. Pozvani smo tek kada se privukla pažnja javnosti. To je ono na šta je vlast očigledno osetljiva.

Mada, ja to tada ne bih ni zvao participacija nego pranje ruku, jer se dešava tek kada to nešto bukne u javnosti. Prava participacija ne postoji, u smislu da se kreće u donošenje neke odluke, pa da se kroz javne rasprave, ili kroz koji god model, konsultuju građani, da se onda odluka sprema, pa usvaja. Tu nema participacije, nego tek kada je neka odluka pred usvajanjem, pa građani tek tada saznaju za to, pošto su neinformisani, kad izađu u javnost, naprave viku, dreku, onda se tek pozovu. I ukoliko u tom trenutku građani nisu napravili viku i dreku, oni će samo da nastave kako su naumili.

Ali hoće li i to uključivanje nešto da promeni? Imamo i taj stav „što bih uopšte izlazio, ništa se neće promeniti“ ili “biće galama, ali i to će proći, a ja sam potrošio snagu i vreme.” To počinje i od nekih najobičnijih stvari – rušenja parkića, čišćenja ispred zgrade…

Meni iskreno to kada neko kaže „ništa se neće promeniti“ teže pada nego kada neko nešto upropašćava. Ništa se neće promeniti baš zbog tog stava. Da mi imamo stav da će se nešto promeniti ukoliko nešto uradimo, onda bismo i promenili. Svi sede i viču – loše je, ali se ništa ne preduzima i naravno da se neće ništa promeniti.

Tada se prst uperi u mlade ljude i kaže se da njih ništa ne zanima, da ne čitaju vesti, ne učestvuju u politici, ne izlaze na izbore…

U javnosti se prvo svaljuje odgovornost na mlade, a onda kada se dese izbori, na starije. U suštini, odgovornost je svih nas. Ne može sada neko da kaže “evo mladi ne izlaze, pa neću ni ja” ili stari izlaze, pa glasaju pogrešno. To je samo svaljivanje odgovornosti na nekog drugog.

Nisam siguran u potpunosti da se mladi ne interesuju. Mislim da ih samo niko nije do sada animirao da oni nešto konkretno urade. Ljudi koji su moje godište, pošto smo još uvek srednja škola, ne prate svi u punom kapacitetu dešavanja u dnevnoj politici. Ali kada dnevna politika dođe na naša vrata, kao što se nama sada desilo, videli smo kako se mladi animiraju.

Mi smo došli, predstavili problem mladima i oni su izašli na ulicu. A što se tiče dnevne politike, niko im nije tu dnevnu politiku približio. To se sve vrti u nekim floskulama, u nekim nedodirljivim apstraktnim stvarima. Niko ne priča o onome što je naša svakodnevnica. Svi pričaju o Kosovu, Ustavu… To nije naša svakodnevnica. Naša svakodnevnica je grad koji se raspada, prevoz koji sam ja malopre na Slaviji čekao pola sata, iako je to glavna saobraćajnica u gradu. To je naša svakodnevnica, a to mladima niko ne približava i niko ih ne animira.

Da li se onda svako bori samo za svoje – studenti za cenu školarina, đaci za državnu maturu? I ustav je ipak važan.

Ali iz perspektive dvadesetogodišnjaka pred kojim je ceo život, to nije najvažnija stvar. U tom trenutku, iz moje perspektive, najvažnija stvar je to što nama škola fizički pada na glavu (prim.nov. urušavanje plafona).

Imamo i primer studenata koji su blokirali rektorat zbog doktorata Siniše Malog. Tako da nije da se bune samo za svoje, nego neko mora da izađe da ih animira. Ne mogu svi spontano da izađu… To se neće desiti. Mora neko da izađe, da im uslovno rečeno, objasni i da ih animira da izađu na ulicu, ako je ulica cilj uopšte.

Ko da ih animira?

Političari. Imamo i studentske parlamente, studente prodekane na svakom fakultete. I ne samo da se to svali na studente, tu su i akademski građani koji su sve ovo već prošli, koji su iskusniji, koji su obrazovaniji i koji bi mogli da animiraju mlade. Ne treba svaljivati krivicu samo na mlade, eto oni se ne interesuju…

Kako se vi osećate, da li vas vređa što akademski građani ponekad nisu dovoljno „bučni“ u odbrani nekih vrednosti ili struke?

Tu postoji neki splin među njima i to je nešto što mene buni. Ne samo kod fakulteta, nego generalno kod stručne javnosti. Kod nas u društvu vlada neki splin gde svi imaju neko mišljenje, ali ne žele da urade ništa povodom toga. Imaju mišljenje i zadrže ga za sebe. U svoja četiri zida misle. Tako i stručna javnost. Meni smeta to što neko, kada zna da je nešto pogrešno, ne kaže to i drugima.

U javnim nastupima ste nekoliko puta upozorili da na državnoj maturi postoji bojazan od prepisivanja jer se radi u školama i rad kontrolišu nastavnici koji vam i inače predaju. Postoji li dovoljno svesti o tome koliko je prepisivanje veliki problem?

Svest o tome ne postoji, jer ona nije građena na isti način kao negde na Zapadu. Oni su jedni drugima u toku školovanja predstavljeni kao konkurencija. Mi se kroz školovanje jedni drugima ne predstavljamo kao konkurencija, već kao zajednica. To je nešto na šta nas i profesori navode. Oni kod nas nisu stvorili taj osećaj da smo mi jedni drugima konkurencija, što ja mislim da je veoma dobro.

Ja znam da mi neko na državnoj maturi traži odgovor, ja bih mu dao odgovor, on je moj drug. Ali tu treba da budu ti profesori koji nas nadgledaju dok mi radimo testove i koji će to da spreče. Ne treba to da bude svaljeno na nas, na našu savest, pošto ja mislim da je dobro to što se mi osećamo kao prijatelji svi zajedno, nego treba da tu bude neko drugi koji će to da spreči zarad našeg dobra. Pravo je rešenje da to neko sprovede, da prepisivanje ne bude moguće.

Imamo i u izvršnoj vlasti ljude koji su prepisivali i nisu snosili nikakve posledice?

Po mom mišljenju je kod situacije Siniše Malog u suštini ponižena prosveta. Ako se na Senatu Univerziteta dva puta utvrdi da je on prepisao i onda dođe sud i kaže da su imali proceduralnu grešku, to je ponižavanje Univerziteta. To me podseća na nešto što mi gledamo svaki dan u školi kada dođe neki roditelj da reguliše ocenu. To je ponižavanje mojih profesora.

Svi imaju neko mišljenje, ali ne žele ništa da urade povodom toga. Imaju mišljenje i zadrže ga za sebe. U svoja četiri zida misle

Jeste li usamljeni u tom mišljenju u svom društvu?

Sigurno nisam usamljen. Neki bi reagovali na ličnom nivou – zašto njemu, a ne meni, a neki reaguju na tom nivou „da li je moguće da oni to rade profesorima“.

U svom predlogu koji ste predali Ministarstvu prosvete, konstatovali ste da ste predstavnici strane „zbog koje se matura planira i zbog koje celokupni prosvetni sistem uopšte postoji“. Kako tako lako izgubimo iz vida da prosveta postoji zbog učenika, zdravstvo postoji zbog pacijenata, a saobraćaj zbog onih koji ga koriste?

Čini mi se da se generalno svuda, ne samo kod nas, zanemare ljudi zbog kojih se nešto radi. Svi su izostavili iz vida da nema nas, ne bi postojala ni srednja škola, ni fakultet, ni ministarstvo. Oni svi postoje zbog nas. Da nas nema, džabe postoje, nemaju funkciju. To je nešto što se stalno zaboravlja. Kada država nešto odlučuje, zaboravi se da to radi zbog građana, ne zbog države, državnih firmi, zarade… Zanemaruje se suština postojanja institucije i razlog zbog kojeg treba da radi to što radi.

Gradsko saobraćajno preduzeće ne postoji zbog naplate karata, nego postoji zbog tih ljudi koji će ući taj autobus ili tramvaj. To je ono od čega smo krenuli sa ovom akcijom za državnu maturu.

Da li ste se susreli sa omalovažvanjem na osnovu godina tokom te borbe?

Da, ali ne od strane ministarstva ili nekog na zvaničnom nivou, nego kada su u pitanju komentari na društvenim mrežama i u javnosti. To osporavanje relevantnosti i kompetentnosti na tom nivou godina, potpuno je besmisleno.

Često se postavljaju pitanja o tome “šta mladi čitaju, o čemu razmišljaju, čemu se nadaju”, kao da se radi o “posebnoj vrsti o kojoj još ne znamo ništa”. Koliko se vi osećate daleko od ljudi koji imaju, na primer, više od 30 godina?

Ne bih rekao da smo toliko udaljeni. Oni koji su informisani nisu uopšte udaljeni, samo gledaju na stvari na neki drugačiji način od nekoga ko ima 35 godina, pre svega zato što je taj neko preživeo ono što mi nismo. Kod ovih neinformisanih, koje ništa ne zanima, za njih bi se moglo reći da se razlikuju, ali to nije većina. Za njih bi se moglo reći da su izolovani, ali ne bih rekao je njih izolovao ostatak društva, nego da su oni izolovali od ostatka društva i da će ih to samo sačekati u nekom trenutku.

Čini mi se da je ono što je drugačije kod nas u odnosu na druge generacije to što smo dosta podeljeni i ne možemo se generalizovati. Ima onih ekstremno informisanih i ekstremno neinformisanih. Ne mogu da generalizujem našu generaciju.

Gde se informišete?

Mislim da nikada u životu nisam upalio televizor da bih pratio informativni program. Pratim medije na tviteru i tu mi najbrže stignu informacije. Nikad nisam čekao da izađu štampane novine, pa da ih kupim.

Informišem se preko društvenih mreža i mislim da je to problem, jer je na društvenim mrežama sve nekontrolisano. Tu ima gomila nekih informacije i to jeste stvar koja realno otežava naš proces sazrevanja. Od gomile informacija ti ne znaš šta da probereš, pogotovo ako inače ne pratiš redovno.

Najveći problem su izlivi nacionalizma i ksenofobije, čega na društvenim mrežama ima mnogo. To je sve nekontrolisano, neartikulisano, a brzo „kupi“ mlade i ceo ostali spektar na društvenim mrežama bude zanemaren. Ne mogu da kažem da je to ispiranje mozga, ali se dešavaju sulude stvari. To ide dotle da su mural Ratka Mladića tri meseca, po snegu, čuvali momci koji su moje godište. Oni čuvaju mural Ratka Mladića koji je, kad su oni rođeni, 2005. godine, već davno završio sve što je radio.

Da li vam se čini da su oni politički aktivniji od liberalnijeg dela vaše generacije? Hoće li oni, primera radi, pre izaći na izbore?

Za izlazak na izbore sigurno ne. Ako je crtanje grafita i uzvikivanje Milanu Nediću politička aktivnost, onda jesu, ali ja to ne smatram političkom aktivnošću. Oni su samo vidljiviji zato što su agresivniji. Ovi koji su liberalniji nisu agresivni, pa nisu toliko ni vidljivi.

Kakvi su vaši lični planovi, a koji vaše neformalne organizacije?

Naša organizacija će se baviti državnom maturom, a da li ćemo da širimo temu, ne znam, videćemo. Ono što je glavna motivacija nas par koji vodimo organizaciju je da mi hoćemo da ostanemo ovde. Hoćemo da ostanemo u Srbiji i hoćemo da se izborimo za to da taj ostanak u Srbiji bude dobar.

Ima i onih koji neće da ostanu i ja ih razumem. Oni su suočeni sa time da nam se sve škole raspadaju, toaleti su nam kao u zatvoru, padaju plafoni, kada je pao sneg, sve škole su bile kao bazeni… Oni su suočeni sa time i rekli su “neću ja uopšte da budem u ovome” tako da ne mogu da kažem da ih ne razumem.

Ali ja hoću da ostanem ovde i hoću da se izborim da to gde ostanem valja. To mi je glavna inspiracija. Tužno mi je što na kraju svake godine, kod mene u školi koja je jedna od jačih škola, moja profesorka engleskog piše 40 preporuka za inostranstvo. Od ukupno 300 učenika, samo ona napiše toliko preporuka. Zamislite koliko nas onda ode odavde.