Jačanje mehanizama zaštite potrošača kroz bolju politiku konkurencije

U savremenim tržišnim uslovima, interesi potrošača i principi zdrave tržišne konkurencije često su neraskidivo povezani, iako ih pravni okvir i institucionalna nadležnost tretiraju kao odvojene oblasti. Potrošači su suočeni sa svakodnevnim problemima u nabavci roba i korišćenju usluga, koji ukazuju na slabosti postojećeg sistema – nedovoljnu zaštitu potrošača, slab institucionalni odgovor na povrede njihovih prava i neefikasne mehanizme kontrole konkurencije.

Pravila zaštite potrošača i zaštite konkurencije u potpunosti su rezultat procesa harmonizacije sa pravom Evropske unije, i u tom smislu su ove oblasti podeljene u pregovaračka poglavlja 8 (Politika konkurencije) i 28 (Zaštita prava potrošača i zaštita zdravlja).

Posledično, ove dve celine se često u zakonodavnom i institucionalnom smislu posmatraju posebno, bez uočavanja poveznica koje bitno utiču na međusobnu uslovljenost prilika na tržištu, a koje se istovremeno oslikavaju na položaj i prava potrošača – i na moguće povrede konkurencije.

Tržište predstavlja složen sistem uzajamnog delovanja različitih aktera u cilju sučeljavanja ponude i tražnje, a ponašanje tih aktera (među koje spadaju i trgovci i krajnji korisnici ili kupci u maloprodaji), ne može se posmatrati samo iz ugla funkcionisanja tržišta i stanja konkurencije – ili isključivo iz ugla položaja i interesa potrošača.

Kako bi se postigao bolji stvarni položaj potrošača, veći nivo zaštite prava u realnim okolnostima tržišta, u formulu mehanizama zaštite potrošača neophodno je uključiti i funkcionalni sistem zaštite konkurencije na (is)tom tržištu.

Centar za evropske politike (CEP) je nedavno sproveo istraživanje nivoa informisanosti građana i njihovog viđenja ove problematike, putem građanskih konsultacija organizovanih u Nišu i Beogradu.

U diskusiji su konstatovani primeri u kojima povrede konkurencije i prava potrošača neretko predstavljaju dve strane iste medalje. Nepoštene poslovne prakse, ograničavanje izbora i kartelizacija imaju direktne posledice na položaj potrošača – kako kroz više cene, tako i kroz niži kvalitet usluga i proizvoda.

Karakterističan primer je slučaj mobilnih operatera koji su istovremeno povećali cene svojih usluga, što je ukazivalo na postojanje restriktivnog sporazuma. Inicijativa CEP-a za ispitivanje ovog slučaja iz marta 2024. godine nije rezultirala pokretanjem postupka od strane Komisije za zaštitu konkurencije, iako je ubrzo nakon te inicijative u Crnoj Gori postupak pokrenut, a krajem godine i doneta odluka o postojanju restriktivnog sporazuma tamošnjih mobilnih operatera, kod gotovo istovetnih okolnosti i činjenica.

Ovaj slučaj je dodatno izazvao nepoverenje u postupanje i nezavisnost Komisije za zaštitu konkurencije, naročito kad su u slučaj uključeni akteri iza kojih stoji državni kapital i politička podrška.

Glavni problemi koji su konstatovani u ovoj diskusiji, u oblasti konkurencije su kartelsko dogovaranje cena i uslova prodaje, monopolsko ponašanje državnih i lokalnih komunalnih preduzeća, kao i nedovoljan kapacitet nadzora koji sprovode nadležni organi i inspekcijske službe. Kod potrošačkih prava, posebno su istaknuti problemi sa reklamacijama, nejasni ugovorni uslovi kod telekomunikacija, slaba informisanost, nedovoljna podrška starijim građanima u digitalnom okruženju i nedefinisana institucionalna odgovornost.

S druge strane, identifikovane su i određene javne politike u cilju unapređenja mehanizama sprovođenja pravila zaštite potrošača i zaštite konkurencije:

Proširenje nadležnosti Komisije za zaštitu konkurencije – predlaže se da Komisija, pored nadzora nad konkurencijom, preuzme i nadležnost nad kolektivnim pravima potrošača.

Time bi se omogućilo uvođenje mehanizama za kažnjavanje nepoštenih poslovnih praksi i nepravičnih ugovornih odredaba. Sankcije bi mogle uključivati novčane kazne, slično postojećim merama u oblasti konkurencije. Dodatni prihodi od kazni mogli bi finansirati rad potrošačkih organizacija putem posebnog budžetskog fonda.

Uvođenje Zaštitnika prava potrošača – predlaže se osnivanje nezavisnog tela ombudsmanskog tipa zaštite prava građana, po ugledu na institucije kao što su Zaštitnik građana ili Poverenik za informacije. Potrošački ombudsman bi primao prijave građana, davao preporuke i pratio sprovođenje propisa u oblasti zaštite potrošača. Iako mu ne bi pripadala ovlašćenja za kažnjavanje, imao bi važnu savetodavnu, edukativnu i nadzornu ulogu, s visokim stepenom poverenja građana, ali i autoritetom u odnosu na trgovce.

Jačanje potrošačkih organizacija – postojeće stanje potrošačkih organizacija je da su slabo razvijene i finansijski ograničene. Predlaže se širenje izvora finansiranja, uključujući lokalne samouprave i osnivanje posebnog budžetskog fonda (npr. „potrošački dinar“), kao i obezbeđenje višegodišnjeg finansiranja kako bi se omogućio kontinuitet rada. Takođe, predlaže se veća institucionalna uloga ovih organizacija, uključujući mogućnost pokretanja postupka i učešća u ispitnim postupcima pred Komisijom za konkurenciju.

Potrošačka arbitraža – inicijativa se odnosi na jačanje pravne zaštite potrošača uvođenjem efikasnog sistema vansudskog rešavanja potrošačkih sporova, s obzirom da je postojeći sistem medijacije ocenjen kao neefikasan. Potrošačka arbitraža bila bi institucionalizovani oblik brzog, jeftinog i obavezujućeg rešavanja sporova između potrošača i trgovaca, posebno kod sporova male vrednosti.

Članstvo trgovca, naročito velikih trgovačkih lanaca, u Potrošačkoj arbitraži bi predstavljalo značajan element njihove reputacije i ulivalo bi poverenje kod potrošača.

Kolektivna potrošačka tužba – predlaže se uvođenje ovog instituta u pravni sistem Srbije, kako bi se efikasno rešavali sporovi koji pogađaju veći broj potrošača u istoj situaciji. Uvođenje ovog mehanizma predviđeno je i Direktivom EU 2020/1828, čija je transpozicija obavezna u procesu pristupanja EU.
Navedene opcije su usmerene pre svega na jačanje institucionalnog kapaciteta zaštite prava potrošača, ali u realnom tržišnom okruženju i poštujući okvire domaćeg pravnog poretka.

Zajednički imenitelj jeste promena perspektive zaštite potrošača – umesto posmatranja problema kroz prizmu pojedinačnih slučajeva i oslanjanja na neizvesnu ili gotovo nesprovodivu sudsku zaštitu u potrošačkim sporovima, potrebno je obezbediti mehanizme kolektivne zaštite i snažniji institucionalni okvir.

Takav pristup omogućava sagledavanje šireg konteksta tržišta, a naročito eventualnih povreda konkurencije koje često potiču od istih subjekata odgovornih za masovna kršenja prava potrošača.

*Ovaj tekst je objavljen u okviru projekta „Unapređenje položaja potrošača kroz jačanje politike konkurencije“, koji sprovodi Centar za evropske politike uz podršku Beogradske otvorene škole, u sklopu programa EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji, a uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izneti u tekstu pripadaju autoru i isključiva odgovornost za njegov sadržaj leži na Centru za evropske politike.