Javne kuće i bordeli po „socijalnoj karti“

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Pedantni korisnici ljubavnih usluga beležili su u svojim tefterima – „na kurve dao 10 banki“. Oni sramežljiviji  zapisivali su „na oštrenje sablje dao 20 dinara“

Da li je moguća istorijska knjiga o istočnoj Srbiji, preciznije o Timočkoj Krajini a da se u njoj, npr. pri pomenu imena Hajduk Veljka ne citira „glavu dajem Krajinu ne dajem“, ne beleži njegovo junaštvo i bitke u kojima je učestvovao? Nego se samo beleži od kada u Zaječaru, na primer, postoji ulica s njegovim imenom (koje, pritom, nije menjano). I još zanimljivije, da poglavlje o varoškoj modi od početka 19. veka nadalje, započinje nabrajanjem delova muške odeće, a da je „model“ upravo Veljko Petrović.

Moguća je i takva knjiga, poslednjih godina ima ih sve više – ako se bave ratovima, onda istražuju kakav je porodični, društveni život bio pre njih, a šta se sa običnim ljudima desilo posle njih, kako su živeli, gde su bežali i odakle su se doseljavali…

Jedna od takvih je zanimljiva, odlično opremljena monografija „Nogu pred nogu kroz varoš Zaječar“ koleginice, novinarke i knjižarke Irene Jović Stanojević. (Urađena na matrici istoimene popularne tv-emisije.) Panorama privrednog, društvenog, kulturnog, sportskog, naposle zabave i kafanskog života od početka pretprošlog veka daje prostor i istoriji uživanja duvana, kafe, pa i tabuizirane  „plaćene ljubavi“. I, baš taj deo glavna je tema potonjih redova:

„Prva javna kuća u Zaječaru otvorena je 1895. godine, a vlasnik je bila izvesna Jelena Kofa. Inače statut o prostituciji predviđao je da javnu radnju može držati samo udata žena ili udovica preko 40 godina, da prostitutke moraju biti starije od 17 godina i da u radnji kao sobarice, čistačice i služavke mogu biti zaposlene  samo žene sa preko 35 godina, a one ispod 35 imaju se smatrati ’bludkinjama’.“

Dvadeseti vek Zaječarci su dočekali sa četiri  javne kuće: „Lido“ koja se smatrala najotmenijom, „Tacko“, „Prestolonaslednik“ i „Jugoslavija“ koje su više bile burdelji. Ali su sve jednako potpadale pod obavezu lekarskih pregleda zaposlenih „noćnih dama“, pod budnim okom policijskih službenika.

Koliko je to  bilo u isto vreme i skaredno i  normalno potvrđuju hroničari koji beleže da se o tome i govorilo i ćutalo „spram prilike“. Pedantni korisnici ljubavnih usluga beležili su u svojim tefterima – „na kurve dao 10 banki“. Oni sramežljiviji  zapisivali su „na oštrenje sablje dao 20 dinara“.

Ceo tekst pročitajte u septembarskom izdanju Nove ekonomije.