Još 76 preduzeća čeka kupca ili stečaj

Trideset godina se razvlači privatizacija nekadašnjih društvenih preduzeća i ne vidi joj se kraj. Sada je situacija ipak nešto bolja nego pre nekoliko godina, jer su neka od preduzeća prodata, makar i po bagatelnim cenama. Ova preostala nemaju velike šanse, vreme ih je pregazilo, preostali zaposleni čekaju penziju, a dugove nema ko da plati. Među njima su i nekad zvučna imena: Simpo, Jumko, Ikarbus, Petrohemija, Lasta, Trajal, MSK Kikinda, Tigar iz Pirota, Jugoslovensko rečno brodarstvo, PIM „Ivan Milutinović“…

Više od pet godina je prošlo od poslednjeg roka za završetak privatizacije. Kada je u avgustu 2014. godine donet Zakon o privatizaciji postavljen je cilj da se taj proces, započet još početkom 1990-ih godina, najzad privrede kraju. Da li će privatizacija ikada biti završena, ostaje da se vidi. U svakom slučaju barem formalno, postojanje društvenih preduzeća svedeno je na minimum, a skoro sva ona koja nisu prodata, postala su državna. U portfoliju Ministarstva privrede ostalo je još 76 firmi, a desetak njih su senke nekadašnjih socijalističkih giganata. Prema izjavama ljudi iz Ministarstva, za oko 30 preduzeća nema ni nade da mogu biti privatizovana i verovatno će završiti u stečaju.

Situacija je ipak kudikamo bolja u odnosu na recimo 2014. godinu, kada je donet Zakon o privatizaciji. Na državnim jaslama bilo je 565 preduzeća sa 93.000 zaposlenih koja su u toj godini prema proceni Svetske banke napravila gubitke od oko 690 miliona evra. Nisu plaćali poreze i doprinose, nisu plaćali gas i struju i gomilali su dugove do besvesti. Poverioci im nisu mogli ništa, jer su najveća preduzeća uglavnom bila u restrukturiranju, gde ih je zakon štitio. Država im nije smela ili nije htela ništa, jer su zapošljavali veliki broj ljudi, pa je bilo nepopularno gurati ih u stečaj. 

S druge strane, s vremena na vreme sa obrazloženjem kako ima zainteresovanih kupaca ili kako su ugovorili neke velike poslove, Vlada i opštinske vlasti su im opraštale dugove. Još pre, 2006. godine, iz Ustava su izbačena društvena preduzeća. Pa ipak, u godišnjem biltenu APR-a o poslovanju preduzeća u 2020. godini i dalje postoji 173 društvena preduzeća sa 234 zaposlena i imovinom vrednom 25 milijardi dinara i akumuliranim gubicima od 71 milijarde dinara. 

Na kraju prošle godine svi zajedno su napravili neto gubitak od oko 100 miliona dinara. Srećom, njihova uloga u ekonomiji postaje marginalna, za razliku od 2014. godine kada su napravili gubitke od 430 miliona evra. 

Za ovo je zaslužna prodaja najvećih preduzeća iz ovog korpusa. Pre svega, imovinu Železare Smederevo kupila je kineska kompanija HBIS za 46 miliona evra, dok je „školjka“ pod nazivom Železara Smederevo otišla u stečaj opterećena dugovima u visini od 65 milijardi dinara (555 miliona evra) i bez ikakve imovine. Drugi veliki posao je prodaja RTB-a Bor još jednoj kineskoj kompaniji, Ziđin, za 350 miliona evra.

Prethodno je UPPR-om država otpisala čak 900 miliona evra potraživanja. I u jednom i u drugom slučaju finansijska korist od privatizacije postoji. Železara je gubila 100 miliona evra godišnje koje je pokrivala država, a RTB je gomilao milionske dugove za struju i poreze. Međutim, kad se pogleda ekološki trošak uspešne proizvodnje ove dve fabrike, postavlja se pitanje prave cene koju građani i dalje plaćaju. 

Nekada najveća farmaceutska kompanija u Srbiji Galenika je našla vlasnika, brazilsku firmu EMS, 2017. godine za svega 16 miliona evra. I tu je država konvertovala dugove Galenike u kapital, a u stvari prosto otpisala 122 miliona evra. Još jedan nekadašnji gigant PKB prodat je arapskoj firmi Al Dahra za 121 milion evra. U stvari prodata je imovina preduzeća, 16.785 hektara poljoprivrednog zemljišta. Grad Beograd je 2013. godine otpisao dug PKB-u od 30 miliona evra. 

Prodati su i nekadašnji giganti IMT i IMR i to za male pare. IMT je kupila indijska firma Tafe za nešto iznad pola miliona evra 2018. godine, dok je IMR kupljen iz stečaja za 9,3 miliona evra i to ne zbog njegovog biznisa, već zbog 75.000 kvadrata u beogradskoj opštini Rakovica. 

Spisak preduzeća koja više nisu na ovaj ili onaj način zakačena za poreske obveznike je mnogo duži, ali najvećim delom ona nisu mogla da nađu kupca i završila su u stečaju. Ipak i među onima koji su ostali, ima i dalje nekada zvučnih imena, koji mahom i dalje gomilaju gubitke. Na listi preduzeća koja su ostala za privatizaciju nalaze se Simpo, Jumko, Ikarbus, Petrohemija, Lasta, Trajal, MSK Kikinda, Tigar iz Pirota, Jugoslovensko rečno brodarstvo, PIM „Ivan Milutinović“, Fabrika reznog alata Čačak…

Prema izjavama zvaničnika Ministarstva privrede, u ovih sedamdesetak preduzeća zaposleno je oko 28.000 ljudi i to uglavnom u tzv. strateškim preduzećima. Neka od njih posluju pozitivno, ali većina je 2019. godinu, pošto nisu još objavljeni finansijski izveštaji za 2020, završila u minusu.

Kada pogledamo rezultate poslovanja ovih preduzeća poslednjih godina, samo nekoliko njih je imalo dobit. Tu je pre svega Lasta, koja  je 2019. godinu završila sa dobiti od 7,2 miliona evra i ukupnim prihodima od 65 miliona evra. Zapošljava oko 2.060 ljudi i poslednjih mesec dana u medijima je objavljeno da je za kupovinu firme čija je vrednost, pre pandemije, procenjena na 73 miliona evra zainteresovana ruska kompanija Sinara – Transportne mašine i da bi tender trebalo da bude raspisan do kraja juna. 

U istom paketu bi trebalo da ide u pančevačka Petrohemija, nakon vesti da su opet pregovarali predstavnici Srbije i Gaspromnjefta. Naime, Petrohemija zavisi od snabdevanja sirovim benzinom od strane NIS-a i zato je upravo ta kompanija jedini mogući kupac. Pregovori se odvijaju već godinama, a pre tri godine NIS je konverzijom dugova Petrohemije postao vlasnik 20,86 odsto ovog pančevačkog giganta. Ova fabrika je 2019. imala prihode od 251 milion evra, ali je imala i gubitak od 19 miliona evra. Petrohemija izlazi iz UPPR-a u kome joj je 2017. godine otpisano polovina duga od 77 milijardi dinara. Ova kompanija zapošljava 1.215 ljudi. 

Među prvim kompanijama za koje bi ove godine mogao biti raspisan javni poziv za prodaju, mogli bi biti preduzeće za hidrogradnju PIM „Ivan Milutinović“ i Jugoslovensko rečno brodarstvo. PIM je 2019. godinu završio sa dobiti od čak 33 miliona evra, ali ne zbog dobrog poslovanja, već zato što mu je država otpisala dug te godine.  

U grupi nekada velikih preduzeća nalaze se i dalje Jumko i Simpo, kojima su takođe otpisivani dugovi, a Simpo je čak poznat po čuvenoj odluci Vlade iz 2010. godine da se oslobodi plaćanja poreza dok se ne privatizuje, da bi se onda iz tih prihoda navodno isplatili dugovi. Jumku je lokalna vlast u Vranju početkom ove godine otpisala milijardu dinara duga. 

Za ukupno 21 preduzeće postoji mogućnost objavljivanja javnog poziva u 2021. godini, a za jedno, možda i jedino od njih za koje ne postoji potpuno uverenje da ga treba prodati, raspisan je poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti 21. maja. Radi se o Institutu „Jaroslav Černi“, jedinom institutu za vodoprivredu u Srbiji. U javnosti se dovodi u vezu prodaja ovog instituta koji daje saglasnosti na gradnju projekata u vezi sa vodom, sa potencijalnom gradnjom na Makiškom polju, a takođe se spekuliše i da je institut „namenjen“ građevinskoj kompaniji Milenijum tim, poznatoj po učešću na velikim projektima sponzorisanim od strane države, kao što je Beograd na vodi. 

Milorad Filipović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da privatizacija velikih sistema ne samo da je spora i sporna, već su u nju upleteni i razni interesi.

„Umešani su različiti interesi, državni i privatni, i svako traži svoj. Zato ceo proces i traje 30 godina i ne vidi mu se kraj. Osim toga, ima ona anegdota kada lekar kaže ’svaki izlečeni pacijent je izgubljen klijent’. Tako i ovde, kada se preduzeće jednom proda, više iz njega ne može ništa da se izvuče“, ističe naš sagovornik, dodajući da baš zato i ne vidi kraj privatizaciji.

On podseća i da smo mi u privatizaciju krenuli 1989. godine za vreme Ante Markovića kada su preduzeća privatizovali radnici. 

„Sada je 2021. godina i taj proces još traje. Od toga da se preduzeća privatizuju kako bismo mi hteli, nema ništa. A opet predstavlja se kao ogroman uspeh kada stranci uzmu neko preduzeće za džabe. S druge strane, dok ta preduzeća i imovina čekaju privatizaciju, imovina i oprema propadaju, nema radnih mesta, nema plata i doprinosa, nema prihoda za lokalne samouprave“, ukazuje Filipović.

Dok su druge istočnoevropske zemlje 1990-ih prolazile kroz svoju tranziciju, Filipović objašnjava da je veliki kapital sa Zapada bio na raspolaganju.

„I mi smo početkom 2000-ih krenuli lepo, doduše uz afere, ali je naišla svetska ekonomska kriza koja je presekla sve. Najbolje je tamo gde je privatizacija sprovedena organizovano, transparentno i brzo“, zaključuje on.

Od ovoga što je ostalo na spisku Ministarstva Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ne vidi puno dobrih fabrika, a čak je i za njih teško naći kupce. 

„To su preduzeća koja su izraubovana i teško je pokrenuti ozbiljnu proizvodnju u njima. Jedini interes može biti da se kupi neka pojedinačna oprema ili neka lokacija ako je atraktivna. Sva ona su bila nuđena više puta na prodaju i to neuspešno. U međuvremenu slabo su šta radila, tehnološki su davno izgubila trku. Ostali su neki radnici koji nisu imali gde da odu. To je situacija u kojoj nije realno da se ekonomski pokrenu. Većina njih je prošla kroz stečaj i ništa se nije desilo“, objašnjava on. 

Prema njegovim rečima, od preduzeća koja su ostala Petrohemija je velika kompanija. „To je državni projekat. Objavljena je vest da su blizu dogovora, ali nije to prvi put. Kada je povoljna cena sirovine, primarnog benzina, mogu i da prave dobit. Mislim da im je ovo poslednja šansa. Tu je i MSK, dobra fabrika, ali nema interesa za privatizaciju. Rešili su i pitanje viška radnika. Kada je niska cena gasa koji im je sirovina, tada i mogu da funkcionišu. Ali pošto je kolebljiva cena na berzama, onda prave i gubitke. Sa njima u grupi je bila i Azotara, ali je otišla u stečaj. I Srpska fabrika stakla je otišla u stečaj odavno. Ali svi oni imaju ogromne istorijske gubitke”, napominje Savić.

Tokom sada već decenija država je pokušavala nešto da uradi sa njima, otpisivala dugove, štitila od poverilaca, tražila kupce, ali je to ostajalo na obećanjima.

„Samo da se podsetimo koliko je bilo najava kako će Mercedes da proizvodi u Ikarbusu, pa da će Sisu da  kupi FAP, pa ništa”, kaže Savić. „Što se tiče završetka privatizacije, neće to lako ići. Posebno je teško završiti to u pandemiji. Pogotovo što je kod nas sve politika. Kada idu u stečaj onda se kritikuje, kada ne idu onda se kritikuje što gomilaju dugove i tako već dve decenije”, zaključuje Savić.

Državna preduzeća i dalje duguju za gas i struju

Jedan od najvećih problema pre šest, sedam godina bili su ogromni dugovi koje su društvena preduzeća  pravila ne samo za porez, već i za struju i gas. To je jedan od važnih razloga zašto je država oprostila Srbijagasu dug od 1,2 milijarde evra. Iako se ovo smanjilo, nije prestalo. Prema podacima Srbijagasa o najvećim dužnicima s kraja prošle godine, na spisku se i dalje nalaze neka od ovih preduzeća. MSK Kikinda kome je gas sirovina, imao je dospelog duga 1,58 milijardi dinara. Ako ne računamo javna preduzeća koja su druga tema, na spisku je i društveno preduzeće Novi Sad Gas sa dugom od 568 miliona dinara, Srpska fabrika stakla, Energetika iz Kragujevca itd. 

Kada se radi o dugu za struju, najviše duguje Železara Smederevo u stečaju, čak 4,66 milijardi dinara (blizu 40 miliona evra) što verovatno nikada neće biti naplaćeno. JP PEU Resavica duguje 3,1 milijardu dinara ili 26,5 miliona evra. Energetika Kragujevac dve milijarde, Srpska fabrika stakla u stečaju milijardu, Jumko 730 miliona dinara, Azotara u stečaju 690 miliona, Holding kablovi iz Jagodine 505 miliona dinara. I tako dalje…