Kad lavovi marširaju, a slonovi kuliraju

Sve nešto mislim, možda je i Hemingvej ovako kao ja sedeo podno Kilimandžara zavaljen u kolonijalnu fotelju s osvežavajućim pićem u ruci, pogledom uprtim u savanu gde je promicao neki lav u potrazi za hranom ili partnerkom, već kako mu se namestilo.  Ili nije. Kako je to biti Ernest?  Ernest je bio genije, univerzalni um, renesansni tip, rekli bi. Ernest je bio i u Africi i pisao „Snegove Kilimandžara” (1936), posle je snimljen istoimeni film (1952) i igrali su Ava Gardner, Rita Hejvort i Čarobni Mister Gregori Pek, kojeg sam jednom davno videla u Milanu ispred čuvene katedrale i poželela da se fotografišem sa njim, a moje društvo je reklo ne budi seljanka, to se ne radi, a ja sam bila veoma mlada i glupa, pa sam ih poslušala. Dakle, Snegovi Kilimandžara. Priča sa tužnim krajem. Mesto radnje Tanzanija, a film sniman u susedoj Keniji.  I ja sam bila u Keniji jedne naše zime, njihove sušne sezone. Sedela u nacionalnom parku Amboseli, gledala preko granice na najvišu afričku planinu (5.895 metara). Da budem iskrena, mislila sam da je Kenija mnogo dalja od Beograda. Nije, tek osam sati leta od Istanbula do glavnog grada Najrobija. Teraš samo pravo, preko Mediterana, iznad Egipta, Sudana, delića Etiopije i tu si… 

Zašto baš Kenija? Pa zato što mi tamo privremeno živi drug, zaposlen  u jednoj svetskoj medijskoj agenciji. I reče, dođite, krajnji je čas, uskoro sa ženom idem dalje. Takva ponuda se ne odbija. Nisu se ni ostali prijatelji oglušili…

Šta radiš kad si turista u Africi? Prvo požuriš na safari da bi avanturu reciklirao celog života i lovačkim pričama zabavljao intimuse i sve raspoložene da slušaju kako lavovi marširaju, a slonovi kuliraju…

Kuda poći, gde odsesti, pitanje je sad. Nude se aranžmani jedan izazovniji od drugoga, ali po dvostrukim standardima – po bagatelnim cenama za lokalce i naduvanim za inostrane goste (što jedna moja drugarica oštro osuđuje, jer je slično „dvoaršinsko“ iskustvo doživela u Etiopiji, pa se zbog toga iskreno nervirala). 

 Tako valjda treba, zbog socijalne i kosmičke pravde. Ne bih da elaboriram.

Prvo smo obišli planetarno legendarnu Masai Maru, a potom i konkurentni Amboseli. 

Dakle, nacionalni park, odnosno konzervat Masai Mara. 

Zamislite deset šatora usred ničega. Nema ograda, nema žice, samo zoološki vrt u savani i vi. I zamislite „game ride“, što će reći vožnju za razgledanje divljači. Godišnja doza adrenalina. Vi u otvorenom džipu, lav prolazi na dva tri metra od vas, familija mu na drvetu, zaobilazite bivola poleglog u baru na putu, slonovi se čačkaju kljovama, žirafe brste akacije, nosorog pilji u vas. Nestvarno. Fotografišete mahnito jer vam treba dokaz da ste bili tu jer sami sebi jednog dana nećete verovati. Ali, o tom – potom, prvo o traumama, da pripremim vas ostale kad se odlučite za safari.  

Pre nego što smo se smestili u kamp, potpisali smo saglasnost o samoodgovornosti u slučaju nesreće. Tipa, ko ti je kriv što si dolazio, znao si šta te čeka, ne smeš upravu da tužiš ako te oglođe velika maca, npr. 

Negde oko dva po ponoći, probudila me je neka gužva oko šatora. Ko ogromna pomahitala lopta da se valjala po travi oko naše platnene kuće. Neko se opasno dohvatio za gušu, nogu, stomak i ispuštao neke zvuke i jauke koje nisam uspevala da prepoznam. Samo što mi srce nije stalo, hladni znoj i da ne pominjem.