Kad neće da čitaju, bar neka gledaju

„Na ovaj interaktivan način mogu da se obrade i drugi predmeti osim srpskog i stranih jezika“, uvereni su u „održivost“ svog metoda. Predstava je lako sklopiva, sve stane u dva kofera, a merdevine i klupe  valjda imaju svi domovi kulture po Srbiji. Što će reći, ova pozorišna trupa spremna je da svuda gostuje. 

Pored „Romea i Julije“, Lektira predstavlja i „Jazavca pred sudom“ Petra Kočića, „Narodnog poslanika“ Branislava Nušića i „Fausta“

Pozorište Lektira (Vladimira Jevtovića) jeste upravo ono na šta vas asocira, ali i mnogo toga drugog. Ono đacima, nesklonim čitanju, približava klasike, ali ih i ohrabruje da polemišu sa likovima iz knjiga. A onda daje zalet mašti da se završetak rediteljski prekroji. Da bude srećniji, tužniji, neobičniji, dramatičniji…

Takva je predstava „Romeo i Julija“, čuvenog Šekspira što se izražavao u stihovima (komplikovanim, primetiću). Pa se na ulazu „Božidarca“ (scene pri nekadašnjem RU „Božidar Adžija“), stiskaju srednjoškolci, još puni energije u večernjem časovima, dok ih profesori blago zauzdavaju. Sala pomalo nalik onim pri mesnim zajednicama, samo što su stolice u totalnom rasparu. Ali, ko još za to mari kad je u adolescentskom uzrastu, i kad skoro pa „sažvakano“ štivo olakšava školske obaveze?

Na bini je zbunjujuća situacija. Među kamarama zvučnika spremnih za svirke, poređane su đačke klupe i stolice. Ni traga od kitnjaste Verone, ona će docnije biti predstavljena srednjovekovnom muzikom. Naznaku najpoznatijeg balkona u istoriji daju uzdignute merdevine.

Na scenu stupa reditelj Ivan Jevtović, jedan od idejnih tvoraca neobičnog teatarskog koncepta. Uvodi mlađanu publiku u priču, manje-više poznatu. Radnja je, kaže, za ovu priliku ograničena na sledeće likove: Juliju, Romea, dadilju i monaha Lavrentija. Koji ubrzo izviru iz mraka, autentično kostimirani, izuzev patika (popularnih „starki“).

Tu se dešava već šta se dešava u drami, a zgodilo se i u životu, negde u 13. veku. Dvoje mladih se (smrtno) zaljubljuju, ali im ljubav kvari mržnja njihovih zavađenih porodica, Montegi i Kapuleti. Jedini izlaz im je tajni brak koji sklapa monah pod okriljem noći. Sudbina se tad opet poigrava: Romeo istog dana ubija Julijinog dragog rođaka Tibalda. Iz samoodbrane, naravno.

Umesto smrtne kazne, Romeu je kazna progonstvo, gore od svega, pa i umiranja. Šta će mu život bez ljubljene? Razotkrivenu Juliju otac želi da uda za izvesnog Parisa, bogatog i uglednog, kad opet u pomoć priskače monah davši devojci napitak za obamiranje. Glasnik ne stiže do Romea, pa se on pre vremena pojavljuje u porodičnoj grobnici. Videvši svoju dragu mrtvu, ispija otrov, a kad se Julija probudi, probada srce bodežom, jer bez Romea ne vredi živeti. Kroz sve to se propliće i dadilja, nekad s dobrim, a nekad s pogrešnim namerama.

Jezik je veran originalu, osim na nekim mestima kad je poneki arhaizam zamenjen kakvim savremenim mladalačkim izrazom.

Smislite novi kraj

Vrlo poznatu radnju prepričavam kako biste lakše na nju nadovezali ono kasnije. Ono nakon grlenog smeha omladine na svaki poljubac, ili nakon šaljivih dosetki dobačenih glumcima, neuobičajenih za odrasle gledaoce, a svojstvenih mladeži. I aplauza, pravog, iskrenog, a ne poslovičnog, posle kojeg pred binu izađu Jelena Stoiljković i Rastko Jevtović, profesori srpskog i moderatori. Na njima je da načnu četvrti zid pozorišta, onaj što deli publiku od glumaca. A potom će se sasvim urušiti pod „najezdom“ gledalaca. 

Ne ide to baš glatko, pa Stoiljkovićeva pravi uvertiru pitanjima Romeu – odakle mu otrov i da li su apoteke tog vremena ovo svrstavale u legalnu ponudu. Tako „povlači nogu“ interakciji, glavnom adutu ovog teatra. Devojče iz prvog reda maltene se ljutito obraća dadilji. Zašto je bila dvolična i ohrabrivala Juliju i u pogledu Romea, i u pogledu Parisa.