Modeli su u inostranstvu odlično plaćeni, poverava mi podatak koji je saznala davno od svog oca, slikara amatera. Ovde, istina, nije takva novčana situacija, pa se dobija 110 dinara za sat sedenja, a 120 za stajanje i još neki benefit za skidanje. Ali su izvesne prednosti opstale – modeli postaju važne karike kulturnog života
Naše umetničke akademije su staromodne, neki bi rekli klasične, a neki – rigidnog kova. To znači da se zasnivaju na što vernijoj reprodukciji mrtve prirode, nečijeg portreta i figure, zbog čega su modeli neophodna nastavna „učila“. Oni se pažljivo premeravaju, posmatraju kroz proporcije, kao da je reč o objektu. Poređenje sa neživim je prikladno i zato što se posao modela zasniva na što nepomičnijem stajanju, sedenju ili ležanju. Deluje krajnje jednostavno, ali, čik probajte da četiri puta po 45 minuta apsolutno mirujete, uključujući i ćutanje!
„Za mene je to vrsta meditacije“, objašnjava Verica Miladinović, veteranka poziranja i već njen način izražavanja pobija predrasude da su modeli nužno ljudi sa margine, neškolovani, neuki, sa izraženom karakteristikom pasivnosti. Ima među njima i toga, ali je Verica, recimo, živa vatra. Uvek našminkana i doterana, samouverena povodom svog izgleda, iako je zašla u šezdesete godine života. Uvek spremna da sama izabere pozu, a ne da čeka da je studenti „nameste“, pripravna da prokomentariše nečiji crtež ili skulpturu. Samosvesna, kakva jeste, sama je, davno, i pronašla ovaj izvor prihoda. Skromnih, ali redovnih, baš kakva je i njena priroda. Ovo deluje u suprotnosti sa prethodno rečenim, ali Verici uspeva da spoji samopouzdanje, skromnost i odgovornost.
„Završila sam Pedagošku akademiju i kratko radila u osnovnoj školi na Ceraku“, priča Verica između dva dima elegantne slim cigarete. Stigla je prva u klasu i kafom skraćuje vreme do dolaska studenata. I tada je, kaže, bila neka kriza, ubrzo je ostala bez posla, pa je u traženju novog naišla na informaciju da na Likovnoj akademiji vlada manjak ovog specifičnog kadra. Otišla je pravo na Senjak, na vajarski odsek, kod sad čuvenog profesora Mrđana Bajića. Naravno da je bila angažovana, na obostrano zadovoljstvo ponuđača i potraživača. Ipak, tada nije znala da će se „zaraziti“ poslom, te da će to biti početak njene duge karijere.
„Modeli su u inostranstvu odlično plaćeni“, poverava mi podatak koji je saznala davno od svog oca, slikara amatera. Ovde, istina, nije takva novčana situacija, pa se dobija 110 dinara za sat sedenja, a 120 za stajanje, i još neki benefit za skidanje. Ali su izvesne prednosti opstale: modeli postaju važne karike kulturnog života. Ne možda baš kao čuvena Kiki, čije raskošno telo su prikazali najveći umetnici Pariza, koja je žarila i palila „gradom svetlosti“, družila se sa Hemingvejem i igrala u filmovima Mana Reja. Ali svakako u prilici da ne ostanu samo motivi umetničkog dela, već i da u njemu aktivno učestvuju.
„Potrefiti“ Vericu
„Dok sam pozirala na Akademiji na Cetinju, jedna studentkinja, Biljana Keković, zamolila me je da uzmem učešće u njenom performansu ’Šoljica za osobu X’ koji je trebalo da bude izveden u Rijeci“, priča Verica.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
