Kako da kreiramo vredan i smislen život?

Na prvi pogled, baviti se pitanjem smislenog rada, a ne rada koji služi pukoj zaradi i materijalnom preživljavanju, u Srbiji danas, zvuči skoro „bogohulno“ ili kao „palo s Marsa“. Ipak, tekst koji sledi će, nadamo se, opravdati važnost bavljenja temom smislenog i lično ispunjujućeg posla, i to ne samo za pojedinca, već i za društvo u celini, pa čak i, paradoksalno, za njegovo materijalno blagostanje

Pošavši od razmišljanja savremenog filozofa Alan de Botona (Alain de Botton), razmotrimo najpre razliku između nezaposlenosti i tzv. krivoposlenosti (misemployment). Pod krivoposlenošću podrazumeva se veoma rasprostranjena pojava u današnjem svetu, gde ljudi rade poslove koji su u neskladu sa njihovom prirodom, smislenošću, vrednostima i/ili dugoročnom koristi ili dobrobiti kako tog pojedinca, tako i zajednice ili društva.

Naravno, teško je očekivati da se, na primer, ne pojave lanci brze hrane ako postoji ogromna potražnja za tom vrstom hrane. Ipak, možemo, pa i moramo da se zapitamo koji su sve generatori takvih potreba, sa jedne, i takve industrije, sa druge strane. Sama činjenica da su ponuda i potražnja u odnosu međusobne zavisnosti je više nego očigledna. Pitati se šta je starije „kokoška ili jaje“, možda je manje bitno od pitanja šta nam je činiti ako želimo da budemo zdraviji i prosperitetniji pojedinci i zajednice.

LJUBAV PREMA POSLU, ŠTA JE ODREĐUJE?

Posao treba da zadovolji dve osnovne potrebe. Prvo, posao treba da volimo, treba da nam daje osećaj smislenosti i zadovoljstva. Uz to, posao treba da nam obezbedi neku zaradu, da zadovolji naše materijalne potrebe.

Kada nam naše aktivnosti, odnosno posao koji radimo, daju osećaj smisla?

• Osećaj ispunjenosti ili smislenosti imamo kada se bavimo nečim što je u skladu sa našim vrednostima, interesovanjima, talentima, tj. našim radnim identitetom (u kom poslu „se nalazim“? šta mi „leži“?, čime uživam da se bavim?…). Ili, da citiram jednog profesora psihologije, „idealno, čovek treba da za profesiju izabere ono za šta veruje da je najbitnije za opstanak i funkcionisanje čovečanstva“.
• Naš rad treba da služi dobrobiti, ne samo ličnoj, već i dobrobiti drugih ljudi. Treba da se bavimo rešavanjem realnih probleme i služenjem drugima i čovečanstvu u celini.
• Da bismo imali osećaj ispunjenosti i smislenosti, mi moramo da vidimo rezultate svog rada. Treba da nam bude jasno da je naš rad nešto zaista promenio nabolje.

ZAČARANI KRUG

Međutim, kao što svi dobro znamo i vidimo, posao kojim se bavimo često ne zadovoljava napred navedene kriterijume. Tri najveća razloga zašto često radimo posao koji samo donosi novac, ali ne i zadovoljstvo, odnosno osećaj smisla, jesu sledeća:

Iako deluje jednostavno, otkriti šta nam lično donosi ispunjenost i osećaj smisla je prilično teško konkretizovati. Da bismo otkrili šta nam je zaista, suštinski važno i šta nas ispunjava, potrebno je samoposmatranje, ali i praktično isprobavanje raznih potencijalno vrednih aktivnosti. Uz to, i savremeni sistem vaspitanja i obrazovanja nam ne ide naruku. Ni se u kući, a još manje u školi,  posvećuje pažnja traganju i osvešćivanju ličnih vrednosti i smisla, otkrivanju i konkretizaciji ličnog radnog ili delatnog identiteta. Škola je, po pravilu, u službi tržišta rada, u smislu zadovoljavanja potreba poslodavaca, a mnogo manje radnika. Takva praksa je dvostruko manjkava. Ona ne samo da šteti radnicima, već dugoročno nije ni u interesu poslodavaca. Jer, motivisan i zadovoljan radnik je mnogo produktivniji od nemotivisanog i nezadovoljnog.

Sa druge strane, savremeno tržište je preplavljeno besmislenim i štetnim proizvodima i uslugama. To su proizvodi/usluge kojima je cilj da budu „utrapljeni“ konzumentima da bi im zadovoljili površne i kratkotrajne potrebe, ali ne i one duboke, autentične i suštinske. To su, na primer, fast food, slatkiši, cigarete, alkohol, žuta štampa, rijalitiji ili usluge spin doktora raznih fela i specijalizacija. Takvim proizvodima i uslugama, konzumentima se nudi brza i laka razbibriga i/ili uteha. Oni se „hvataju“ na foru brzine, šarenila, trenutne „slatkoće“, senzacije i slično. Pri tome, takvim proizvodima i uslugama ide naruku to što je današnji čovek već totalno izmoren i „isceđen“ dugim i besmislenim radnim zadacima koji su udaljeni od njegovih autentičnih interesovanja i vrednosti. Kada takav radnik dođe kući, on nema ni volje ni energije da se udubljuje u ozbiljne teme i smisaone sadržaje koji nas mentalno mnogo više angažuju od nečeg površnog i senzacionalnog. Ovde već možemo da vidimo da se tu radi o jednom začaranom krugu besmislenog rada koji čoveka iscrpljuje, i besmislenih i površnih proizvoda i usluga koje taj „isceđeni“ radnik konzumira da bi se kratkotrajno opustio, utešio ili razonodio. Firme koje proizvode ovakve proizvode i usluge rade to potpuno svesno. One znaju da ne nude autentične vrednosti i potpuno svesno jure isključivo profit.

I na kraju, neke organizacije se bave zaista duboko smisaonom i humanom aktivnošću, ali, zahvaljujući kompleksnosti rada i/ili veličine organizacije, zaposleni u tim firmama često nemaju direktni uvid u efekte svog rada. Slično, zbog kompleksnosti rada, u nekim profesijama javlja se gomila dodatnih administrativnih i organizacijskih poslova koji oduzimaju vreme i energiju zaposlenih i udaljavaju ih od onih aktivnosti koje su im „mentalna hrana“.

EMOCIONALNI I IRACIONALNI MOTIVI

Napred smo naveli dve racionalne potrebe koje posao treba da zadovolji – da nam daje osećaj zadovoljstva, smisla i ispunjenosti, i da nam obezbedi zadovoljenje materijalnih potreba.

Pored ovih racionalnih, postoje i iracionalne potrebe koje ljude veoma često navode na izbor profesije koja nije u skladu sa njihovim autentičnim radnim identitetom i ličnim vrednostima.

Takve emotivne potrebe koje često zadovoljavamo kroz iracionalan, emocijama vođen, izbor profesije je potreba da impresioniramo druge, da nam se drugi dive i zavide nam. Zatim, potreba da imamo moć nad drugima, da budemo „alfa“ mužjak ili ženka, kao i potreba da budemo cenjeni i voljeni.

Problem sa ovim potrebama je što nas one udaljavaju od tzv. intrinzički motivisanog rada. Šta je intrinzička motivacija? To je ona motivacija koja je sama sebi „hrana“, tj. koja dolazi iznutra, iz same osobe.

Za razliku od nje, ekstrinzička motivacija dolazi spolja. Kada smo motivisani nekim spoljnim ciljem (kao što je na primer divljenje ili odobravanje drugih ljudi), onda je naše zadovoljstvo našim radom zavisno od drugih ljudi i njihovog „ćefa“. Ukoliko je, nasuprot tome, naša motivacija autentična, lična, intrinzička, onda je naše zadovoljstvo autonomno. Tada manje zavisimo od toga šta će drugi reći ili misliti o našem poslu. Mi smo već zadovoljni samim obavljanjem tog posla.

ZAŠTO PRAVIMO IRACIONALNE IZBORE?

Kako ćemo birati svoju profesiju i koliko ćemo slušati naš unutrašnji glas umnogome zavisi od našeg detinjstva i vaspitanja, stepena prihvaćenosti i bezuslovne voljenosti u detinjstvu. Ako roditelji obraćaju pažnju na detetove afinitete i podržavaju ga u njegovoj autentičnosti, onda će dete dobiti „zeleno svetlo“ da nastavi da osluškuje sebe. Ali, ako dete (u porodici ili školi) mora pre svega da strepi od suda drugih, ako je stalno kritikovano, ako ga „kalupe“ u društvene norme i očekivanja, onda će dete naučiti da nije ni poželjno, a možda ni bezbedno biti autentičan sebi i bilo kako se razlikovati od mase.

Naravno, nije samo detinjstvo bitno. I kasniji odnosi u porodici, među prijateljima i u društvu kao makrozajednici, umnogome nas oblikuju i usmeravaju.

Ako imamo partnera koji nas voli i podržava, koji ne kritikuje, nego daje konstruktivne feedback-ove, onda ćemo imati mnogo veći prostor da „razmahnemo“ svoja (profesionalna) „krila“.

Iracionalno izabrana profesija, nažalost, ne može da nas „izleči“ i da nam kompenzuje duboko osećanje manje vrednosti, nemoći ili nevoljenosti, koje možda „vučemo“ iz detinjstva, ili koje imamo zahvaljujući, na primer, trenutnim toksičnim odnosima sa bližnjima (ili daljnjima).

Zato, umesto da jurimo za novcem, slavom ili moći, bolje nam je da uradimo jednu praktičnu vežbu koja će nam pomoći da otkrijemo svoja intrinzička interesovanja.

Vežba – Zapitajte se: Kada bih imao/la sve pare, moć i slavu ovog sveta, čime bih se tada bavio/la? Kojim aktivnostima bih tada ispunjavao/la svoje dane?

Možda će vaš prvi odgovor biti: Ceo dan bih uživala na nekoj rajskoj plaži, jela sladoled i pila koktele. To je OK. Nije loše za jedan dan ili nedelju dana. Ali zamislite da vam je svaki dan do kraja života takav. U jednom trenutku će vam sigurno dosaditi. I šta ćete onda? Čime biste onda ispunili svoj dan, a da on bude smislen i da se osećate zadovoljni sobom i ispunjeni?

ŠTA DA PREDUZMEMO NA DRUŠTVENOM NIVOU?

Na nivou obrazovanja i vaspitanja, treba mnogo više pažnje posvetiti pomaganju deci da otkriju svoj lični identitet i vrednosti, i da formiraju svoj autentičan radni identitet. Tu konkretno mogu da pomognu stvari kao što su karijerno (psihološko) savetovanje, radni staž/praktično iskustvo rada u organizacijama koje odgovaraju našim ličnim preferencijama i interesovanjima, promene školskog kurikuluma, u smislu učenja korisnih praktičnih psiholoških veština, među kojima su i veštine samospoznaje.

Na društvenom nivou i u javnom diskursu, trebalo bi da damo više prostora osvešćivanju našeg ponašanja kao konzumenata. Kao zajednica i društvo mogli bismo svesno da izbegavamo da (materijalno) podržavamo kompanije koje nude besmislene ili štetne proizvode i usluge, a da nasuprot tome podržavamo kompanije i pojedince koji se bave, za društvo i pojedince, smislenim i vrednim aktivnostima i koji nude suštinski vredne proizvode i usluge.

U velikim kompanijama, koje se bave vrednim i smislenim aktivnostima, treba obratiti pažnju na uključivanje radnika u šire, globalne aktivnosti firme i davanje boljeg uvida u opšte rezultate i efekte njihovog zajedničkog rada.

I na kraju, ne zaboravimo: „Čovek ne živi samo o hlebu, nego i od reči Božije.“ Ako je Bog ljubav i smisao (logos), onda je jasno da smislen i voljen rad ne doprinosi samo zdravlju i prosperitetu pojedinca, već i zdravlju i napretku celog društva.