Kako da pametniji ne popuste?

Sve češće se javlja bojazan da svet ide u opasnom smeru opšte banalizacije i gubitka kriterijuma kvaliteta, stručnosti, estetike i morala. Čini se opravdanim bojazan i pitanje: da li će „pametniji popustiti“ pod tom navalom šunda, gluposti i pokvarenosti?

Merenja gledanosti rijalitija i drugih medijskih formi prizemne, površne i, reklo bi se, „glupe“ sadržine, ne prestaju da čude posmatrače „sa strane“.

Oni koji se na spomenute površne sadržaje „pecaju“, praćenjem tih sadržaja, najverovatnije zadovoljavaju svoju potrebu da na lak način i bez „uključivanja mozga“, mentalno saučestvuju u sadržaju koji gledaju ili u prizemnoj i emocionalno nesputanoj interakciji u kojoj učestvuju, kad se radi o socijalnim mrežama.

Posmatrač „sa strane“, tj. onaj koji u takvoj prizemnoj interakciji ne želi da učestvuje, jer te sadržaje procenjuje kao površne, štetne ili glupe, često se čudi činjenici da tolika masa ljudi (verovatno većina) „naseda“ na TV programe ili internet platforme i sadržaje koji su smišljeni sa namerom da se okoriste o ljudske psihološke slabosti, ne bi li postigli sopstvene poslovne interese.

Sve češće se javlja bojazan da svet ide u opasnom smeru opšte banalizacije i gubitka kriterijuma kvaliteta, stručnosti, estetike i morala. Čini se opravdanim bojazan i pitanje: Da li će „pametniji popustiti“ pod tom navalom šunda, gluposti i pokvarenosti?

U ovom tekstu ćemo ukratko razmotriti psihološke uzroke „pecanja na gluposti“ i dati neke preporuke šta bi moglo da pomogne u borbi protiv „zaglupljivanja“ (pre svega ličnog, a onda i kolektivnog). (N. B. Ovo poslednje u sledećem broju Nove ekonomije.)

Forma bitnija od sadržaja

Više psiholoških istraživanja je pokazalo da većina ljudi u procenjivanju pouzdanosti i ispravnosti neke tvrdnje, polaže više na formu, odnosno prezentaciju sadržaja, nego na sam sadržaj iznesene tvrdnje. Tako, na primer, ako jednu, u osnovi ispravnu tvrdnju, neka osoba iznese koristeći se jezikom niže klase ili manje obrazovane osobe, tu tvrdnju će većina ljudi proceniti kao manje ispravnu u odnosu na, u suštini (tj. sadržinski) neispravnu tvrdnju, ali koja je izneta na formalno i jezički superiorniji način.

Pokazalo se, takođe, da iskaze ili tvrdnje ne cenimo samo na osnovu formalnih jezičkih odlika, već i na osnovu neverbalne prezentacije osobe koja te tvrdnje iznosi. Tako, na primer, ako neko „zrači“ sigurnošću u svoj iskaz i ponaša se samopouzdano, onda će većina ljudi „pasti“ na tu prezentaciju i proceniti i sam sadržaj iskaza osobe kao vredan i ispravan.