Kako doživeti stotu

Nemam više želju da komponujem. Ispao sam iz štosa. Sada najviše volim da slušam ozbiljnu muziku. Simfonijske koncerte. Džez i ne slušam, nema ga više. Defakto, džez nikada nije bio baš popularan u Jugoslaviji kod šire publike. Ali rado se slušao u Beogradu

„Nemam nikoga od svog društva, to mi najteže pada, tužan je to osećaj, nema onih sa kojima sam život proživeo, prijatelja, bliskih kolega muzičara, svi su pomrli“, kaže u intervjuu za Novu ekonomiju Vojislav Bubiša Simić, dugogodišnji šef-dirigent Džez orkestra Radio-televizije Srbije (Big bend Radio-televizije Beograd), kompozitor, aranžer, pijanista.

Ovog proleća napunio je 99 godina. U crnoj dukserici sa logoom valjevskog jazz fest-a, uredno izbrijan i kratko ošišan, sa naočarima, nasmejan, spreman na šalu, ukratko – kao i uvek veoma šarmantan – primio nas je u svom udobnom stanu na Konjarniku, okružen platnima majstora slikarstva. Sa njih nas posmatraju otmena i lepa lica njegove majke, sestre, njene prijateljice koje je ovekovečila umetnica raskošnog talenta Mirjana Koka Mihać. Tu su i pejzaži, mrtve prirode mnogih autora. Uz Bubišu je i supruga Džudi. Jedna od dve kćerke se upravo javila sa nekog službenog puta u inostranstvu.

Sve odiše posebnom atmosferom: kao da je na „ti“ sa istorijom koja se personalizovala u liku tog neodoljivog džezera. Vojislav Simić ima urođeni talenat da se u svakoj prilici vlada na najbolji mogući način, izgovara najprimereniji tekst, i da na njegov stav niko ne može negativno da reaguje. Pa svojevremeno nije ni drug Tito, kada ga je na užas najbližih saradnika, jasno, uz osmeh, znatiželjno upitao:

„Ali druže Tito, zašto ne volite džez?“

Posle početne zbunjenosti, Josip Broz je promrmljao:

„Ma volim… Ali ne onaj američki. Volim onaj izvorni, afrički!“

Zovem ga po nadimku jer se znamo godinama, još od kraja devedesetih prošlog veka, kada je postao džez kritičar u „Dnevnom telegrafu“, a ja njegova urednica u Kulturnoj rubrici. Ili je on vodio mene ili ja njega, na press konferencije Letnjeg jazz festivala u Centru „Sava“, ko bi to znao, ali pamtim jednu naročitu, baš posle nastupanja Debore Hari aka Blondi i njenog benda. Pričali su na engleskom bez akcenta o free jazz-u i sve kako sledi o tom muzičkom žanru, a posle je pisao kritiku, prikaz koncerta. Kao da je celog života bio novinar. I zaista, postao je pisac pet knjiga.

Uz šeretski širok osmeh priziva neke zgode iz prošlosti, naročito doček legendarnog Djuka Elingtona i njegovog orkestra na Aerodromu Beograd početkom sedamdesetih prošlog veka. Rešile njegove beogradske kolege po ritmu da ga iznenade, pa čim je ušao u vazduhoplovnu zgradu zasvirali Djukov standard „Take the A Train“, a do perfekcije skinuli njegov aranžman.

„Ja mu posle priđem, a on mi reče kako mnogo dobro sviramo za jedan aerodromski bend. Nasmejan mu objasnim da smo mi zapravo Džez orkestar Radio-televizije Beograd, i da smo želeli da ga muzikom svečano pozdravimo. Za uspomenu nam je napisao: Bona fortuna to Airport orchestra. Nastupao je u Domu sindikata, održao dva koncerta. U pauzi mu rekoh da smo nešto spremili da pojede, da se osveži. Tražio je samo goveđu supu. Kad sam ga pitao zašto baš tu supu, reče: ’I vama savetujem da to radite, daje mi snagu, a nije teška’.“

Maestro Simić podseća da je Džez orkestar proputovao čitav socijalistički istočni blok i dva puta bio u SSSR-u: „Svirali smo im američki džez jer kod njih nije mogao da se probije“. Od resto Evrope nisu pohodili samo Skandinaviju i Španiju, sve ostalo štriklirali su kao „urađeno“.

„Savet mladim kolegama je da stalno putuju, dolaze u kontakt sa novim muzičkim pravcima i muzičarima. Ne moraju da nastupaju u inostranstvu, neka idu na gostovanja po zemlji. Živi koncert je najvažniji za jedan orkestar, a ne da samo sediš u studiju i snimaš. Orkestar umire ako sedi u studiju. Ja sam uvek bio za javno nastupanje, za izlazak na binu, za kontakt, aplauz, pa bis, to je pravi doživljaj, to te drži“, sugeriše Simić.

Kaže, voli da se seti letnjih igranki iz pedesetih godina…

„Zarađivali smo grdne pare svirajući na letnjoj pozornici u Ekscelzioru, Inženjerskom domu u Kneza Miloša, Domu JNA, Invalidskom domu kod Železničke stanice. Momci su nosili sakoe, niko nije smeo da se pojavi u patikama, igrali su se tango, ingliš valcer, kao i troking, cupkanje koje je delovalo dekadentno, pa su skojevci (Savez komunističke omladine Jugoslavije, prim. a) to zabranili jer je bilo previše američki, ličilo na džiterbag (jitterbug), ono kad se batrgaš, skačeš, naskačeš na partnera, vrtiš, držiš za ruke i poskakuješ, bacakaš noge u ludom tempu/sledu, već kako te ritam ponese“, priča Bubiša.

Veselo dodaje:

„Kad bi me bolje držale noge, ja bih mogao i sad da dirigujem. Zanat mi je u rukama. Ne dolazi u obzir da sedim i dirigujem. Sviram klavir, to je kao instrument za pomoć da bih pisao nešto, a pišem aranžmane. Sa Big bendom više nisam u kontaktu, društvo se promenilo, voleo bih da uradim za njih nešto, znam da ponekada izvode moje stvari. Sarađujem sa Vračarskim solistima, to je jedna ženska vokalna grupa, kao hor, pišem za njih neke aranžmane kao na primer ‘Kaleš bre Anđo’, ’Ponoć je tako tiha’… Oni to izvode, postavili na FB, što je imalo takav odjek, da su čak iz Amerike tražili još aranžmana. Pišem te arije, pitaju koliko da platimo, kažem ne morate da platite, meni je čast da se izvodi.“

„Nemam više želju da komponujem. Ispao sam iz štosa. Sada najviše volim da slušam ozbiljnu muziku. Simfonijske koncerte. Džez i ne slušam, nema ga više. Defakto, džez nikada nije bio baš popularan u Jugoslaviji kod šire publike. Ali rado se slušao u Beogradu. Od pijanista sam voleo Oskara Pitersona, a od naših muzičara Boru Rokovića, bio je grub pijanista sa ritam sekcijom. Voleo sam i sviranje Vlade Vitasa, koktel pijaniste.“

„Kad bih ponovo počinjao, bio bih dirigent filharmonijskog orkestra, to bi mi imponovalo, mislim da bih bio dobar na tom mestu. Uostalom, završio sam klasičnu muziku, sa Bramsom sam diplomirao 1954. na Muzičkoj akademiji u Beogradu, dirigovanje.“

Ako smo napomenuli da sa istorijom umetnosti lično komunicira, to nije preterivanje. Bubišina sestra Ana, poznatija kao Anuška Čolak-Antić, istoričarka umetnosti, prvi kustos Grafičkog kolektiva, modna kreatorka, dizajnerka otmenih haljina pre svega, bila je, kako bi se danas reklo, dugogodišnja partnerka Leonida Šejke, slikara i jednog od osnivača Mediale.

A Bubiša za zeta kaže da je bio „ruski mistik, zatvoren čovek, neverovatnog znanja“, „On i Anuška su se našli“. I dok pričamo o slikaru, gospođa Džudi ubaci u plejer CD i začu se Šejka kako dubokim glasom peva prateći se na gitari stihove Bulata Okudžave. Nadrealno. Ekskluzivno. Oživeše i pesnik i slikar i vratiše se u salon te davne šezdesete i sedamdesete. Šejkin nastup snimila je Anuška, a pronađen je u njenoj zaostavštini, pa sa audio-trake prebačen na CD.
Kao da se i sa Šejkinim pevanjem zaokružuje jedna nepovratna epoha.

„Ne mogu da kažem da sam u depresiji, nisam u depresiji, ali nema ništa ispred mene što bih želeo da se desi. Izgleda kao da stojim u mestu. Ništa ne očekujem da se dogodi što bi me zainteresovalo. Jednostavno, stojim u mestu“, kaže autor pet knjiga sećanja, autobiografskih sentimentalnih putovanja.

Ukućani ga nagovaraju da napiše još jednu knjigu, bar za njih, prijatelje, za internu upotrebu ako ne za širu javnost. Ima odličnih anegdota, zanimljivih samo ako su u originalu, jer imaju tu neku prostotu, psovke, ali Bubiša se nećka, sluša klasiku i šeta među oblacima prošlosti.