Kako i zašto se čovek pretvara u ovcu

U današnje vreme se političke stranke i ljudi na vlasti sve više upravljaju istraživanjima javnog mnjenja. Na prvi pogled, reklo bi se da se oni u tom slučaju vode željama i mišljenjem naroda, to jest prosečnog glasača. A ako se pak vode željama naroda, trebalo bi očekivati da je tom narodu sve bolje. Jer, ako ih političari na vlasti slušaju i žele da im ugode, kako onda objasniti da u proseku siromašimo, da nam se prava smanjuju, da dobijamo sve lošiju zdravstvenu zaštitu i obrazovanje?

U daljem tekstu, pokušaćemo da razmotrimo uzroke ovog savremenog apsurda, gde se naizgled, odnosno manifestno, teži jednom plemenitom cilju, a u stvari se postižu neki sasvim suprotni efekti. Koji su mehanizmi te međuigre pojedinca i društvenih institucija, i da li i kako takvim destruktivnim procesima stati na put?

Populizam je oblik političkog delovanja kojim se želi ugoditi takozvanom običnom čoveku i za njegove nevolje osuditi takozvanu elitu ili manjine (tj. one „druge i drugačije“). Populisti se pozivaju na „narod“ i poistovećuju se sa voljom i željama naroda.

Pri tome, oni šalju poruke kao da je narod neka realna osoba, koja onda može i da ima svoju jedinstvenu volju, želje, osećanja i slične psihološke karakteristike koje, u stvari, može da ima samo pojedinac, ali ne i grupa. Naravno, svaka politička stranka se bori za osvajanje većine u parlamentu i tu nema ničeg spornog.

Međutim, populističke stranke to rade tako što se obraćaju onima koji se osećaju inferiorno ili povređeno i za ta njihova bolna osećanja populisti onda krive elitu ili manjinske skupine. Populisti tako u svojoj borbi za vlast zaobilaze razum i fokusiraju se na emocije birača. Umesto da racionalno traže uzroke problema i pronalaze rešenja, populisti „zavode“ birače, govoreći im ono što ovi žele da čuju, to jest ono što im emocionalno godi i što ih umiruje.

SIGURNO JE MNOGO LAKŠE „MOZAK PUSTITI NA PAŠU“ NEGO SE UPORNO INFORMISATI, DISKUTOVATI, ANALIZIRATI, RAZMIŠLJATI I, UKOLIKO JE OPRAVDANO, MENJATI SVOJA UVERENJA

PODETINJAVANJE NARODA

Ono što već na prvi pogled upada u oči jeste da se, kako istraživanja javnog mnjenja, tako i populistički kredo, oslanjaju pre svega na želje i osećanja ispitanika, odnosno glasača. Dakle, pažnja se ne pridaje činjenicama, razmišljanju, analizi, diskusiji i slično. Važan je samo prvi utisak, emocija, površni efekat ispitanika, to jest, glasača.

Želje i emocije su svakako važni putokazi u opredeljivanju svakog pojedinca. Međutim, problem sa željama i emocijama, ako se u donošenju odluka oslanjamo isključivo na njih, jeste u tome što su one veoma individualne, subjektivne i fluidne i što se o njima ne da raspravljati. U emocijama i željama ima malo ili nimalo razuma i one nisu čvrsto u vezi sa činjenicama.

Primat emocija u savremenom diskursu vidimo i u tome što ljudi sve češće govore o sopstvenoj „istini“. Tako se, na primer, u aktuelnom sukobu sa kraljevskom porodicom Vindzor, Megan Markel i princ Hari često pozivaju na „njihovu istinu“. Ta relativizacija činjenica je, u suštini, povezana sa oslanjanjem isključivo na lične želje i osećanja.

Takav način „rezonovanja“, odnosno odlučivanja, uočio je još Frojd i nazvao ga primarnim procesom ili diktatom želja. Ovakav „rezon“ je, naime, svojstven bebama i maloj deci. Po rođenju, beba i malo dete znaju samo za sopstveni doživljaj i sopstvene potrebe. Malo dete je po prirodi egoistično i egocentrično. Socijalizacijom subjektivne želje i osećanja se „sudaraju“ sa realnošću i često ih osujećuju.

U tom osujećivanju naših želja, formira se mišljenje i uviđanje realnosti. Na taj način mi se postepeno adaptiramo na manje ili više frustrirajuću i „surovu“ realnost i učimo da živimo sa drugim ljudima i prilagođavamo se datostima života i okruženja. Taj proces je sastavni deo odrastanja i sazrevanja.

I ma koliko da su frustracije neprijatne, njihovo postojanje trenira naš um. Učeći da izađemo na kraj sa frustracijama, mi učimo da mislimo, da analiziramo, da sintetizujemo, da razumevamo sebe i druge, kao i svet oko sebe. I kao što virusi izazivaju neprijatnost i bol, ali dugoročno jačaju naš imuni odgovor, tako i „sudari“ sa neprijatnom realnošću jačaju naš mentalni i psihološki sistem i spremaju nas za dalje izazove u životu.

Vratimo se sada populističkom kredu o podilaženju narodu. Zapitajmo se, nije li takav manir odnošenja prema glasačima/građanima u stvari neka vrsta „zaglupljivanja“, guranja „podanika“ u poziciju male dece? Naravno, ni ti „detinjasti“ glasači, tj. narod, u celoj toj priči nisu sasvim „nevini“. Jer, sigurno je mnogo lakše i prijatnije voditi se isključivo sopstvenim željama i emocijama, a „mozak pustiti na pašu“, nego se uporno informisati, diskutovati, analizirati, razmišljati i, ukoliko je opravdano, menjati svoja uverenja.

Ovaj masovni proces „podetinjavanja“ je skoro pa izvestan i očigledan. Drugo je pitanje da li je on planiran i nameran, ili se radi o nesrećnom spletu društvenih okolnosti, o nekoj vrsti spontane društvene deterioracije?
Ma šta da je u pitanju (namera ili nenamerni splet okolnosti), ako želimo da opstanemo kao društvo, ali i da napredujemo kao pojedinci, potrebno je da preduzmemo neke stvari da ponovo ojačamo naš „mentalni imunitet“, odnosno naše sposobnosti da se nosimo sa realnošću.

ŠTA NAM JE ČINITI?

Najpre, potrebno je da osvestimo problem i da pojasnimo i sebi i drugima koja je cena nerešavanja tog problema i kakvom nas ishodu vodi nastavljanje spomenutog „podetinjavanja naroda“.

Konkretno, neke od posledica već vidimo. To su, između ostalog, iracionalni izbori ljudi na vlasti (biranje onih koji na prizeman, površan i kratkoročan način podilaze našim potrebama i željama); masovni šund i kič umesto kulture i umetnosti; loši rezultati naših učenika na Pisa testovima koji mere da li deca umeju da misle i primenjuju znanja koja su stekli; izostanak, kao i opšta nezainteresovanost za javne diskusije i intelektualna udubljivanja u razne društvene, ali i lične probleme; nesposobnost i nedostatak volje da se drugačije mišljenje sasluša i da se o njemu razmisli i raspravi i tome slično.

Zatim, treba odgovoriti na pitanje zbog čega je poželjno da težimo nečemu drugačijem, zašto je kultura bolja od šunda, zašto je bolje da u školi učimo sa razumevanjem, a ne napamet, zašto je poželjno da ljudi razmenjuju mišljenja i sa interesovanjem slušaju drugačija stanovišta itd.

Jer, čini se da u društvu u Srbiji još uvek nema pravog razgovora ni o tome šta uopšte želimo. Naime, da li ljudi žele da ostanu u stanju malog deteta, koje će političari da, naizgled, „maze i paze“, a u stvari da mu „mažu oči“ i potkradaju ga i iskorišćavaju. Ili želimo da surovoj realnosti pogledamo u oči, da probleme sagledamo sa svih strana, da o njima diskutujemo, da donosimo bolne odluke i da mukotrpno radimo na njihovom sprovođenju?

Kaže se „što se hoće, to se može“. Pitanje je, dakle, šta mi dugoročno hoćemo da postignemo. Naravno, samo hteti, a bez spremnosti na neku vrstu žrtve ili odricanja je, čini se, takođe boljka savremenog čoveka. U opštoj površnosti i podilaženju trenutnim osećanjima i principu prijatnosti, zaboravili smo da postoji i nešto što se zove ulaganje u budućnost.