Kako ide kolut unazad

Težak školski ranac ne može da iskrivi kičmu, ali može da pogorša stanje. Ipak svaki deseti školarac ima deformitet kičme, a svaki peti predškolac ravna stopala. Treba nam više edukacije za prepoznavanje prvih znakova, modernije metode i osmišljeniji časovi fizičkog vaspitanja

Više od petine predškolaca koji su u toku školske 2020/21. godine prošli sistematski pregled pred polazak u školu, imalo je deformaciju stopala. Skolioza je dijagnostikovana kod 4,5 odsto predškolaca, a deformitet kičme kod 10 odsto.

Na sistematskim pregledima u osnovnim školama deformitet stopala registrovan je kod 13,8 odsto dece, a kičme kod 12,1 odsto pregledanih učenika.

U srednjoj školi, statistika se ne menja značajno, pa od pregledanih učenika, njih 14,5 odsto je imalo problema sa kičmom, a 8,3 odsto sa stopalima.

Iako brojke deluju zabrinjavajuće, „Batut“ navodi da je u poslednje dve decenije zabeležen blagi pad učestalosti deformiteta kičmenog stuba i ravnih tabana.

Takođe, treba imati u vidu da su ovi podaci iz školske 2020/21. godine, što je prva godina pandemije kada je veliki deo školske godine sproveden onlajn, a broj odlazaka kod lekara bio manji. Podaci „Batuta“ pokazuju da је broj poseta lekarima u dečjim dispanzerima opao za petinu u 2021. godini u odnosu na 2019, kao godinu koja je prethodila pandemiji.

Osim što su ređe išli kod lekara i na redovne preglede, deca su manje išla u školu, a samim tim imala i manje fizičke aktivnosti, pre svega u okviru časova fizičkog vaspitanja. A upravo su ovi časovi veoma važni kada je u pitanju zdravlje kičme i stopala.

Sagovornici Nove ekonomije se slažu sa tim da je fizička aktivnost uvek dobar način da se poboljša generalno zdravstveno stanje i da se ustanove „dobri obrasci“ odrastanja.

Međutim, na efikasnije lečenje uticala bi i modernija i dostupnija zdravstvena zaštita, jer je i dalje uobičajno da roditelji na fizioterapeutske vežbe decu vode u privatne ordinacije.

Kako navodi fizioterapeutkinja Ljiljana Katunac, Šrot metoda je trenutno zlatni standard za tretman skolioze u svetu. Međutim, te metode i dalje nema u državnim ustanovama u Srbiji.

„Kod nas to još uvek nije prepoznato, osim što u Banji Koviljači imate sertifikovane Šrot terapeute i tamo na uput može da se ode na 10-15 dana, da se nauči taj program i da se dete obuči da može da vežba kod kuće.“

Veći gradovi – veći i problemi

Podaci „Batuta“ pokazuju da su deformiteti kičme i ravna stopala češći kod dece iz Beograda i Vojvodine, kao i kod dece iz imućnijih porodica.

Katunac objašnjava da, kada su u pitanju ravna stopala, razlog tome može da bude to što deca iz urbanih sredina nemaju priliku da hodaju bosa po različitim vrstama terena.

„Deca u gradovima uglavnom rastu na parketu, to je problem. U školi su na parketu, kod kuće su na parketu, na ulicu su na asfaltu i vrlo malo hodaju bosa. Deca u unutrašnjosti mnogo više idu bosa, a ako i ne hodaju bosa imaju različite vrste terena ispod nogu, pa se stopalo bolje razvija“, pojašnjava ona.

Kada su u pitanju uočeni deformiteti kičme, Katunac kaže da to ne može da dovede u vezu sa načinom života, ali da postoji mogućnost da su deci u gradovima problemi sa kičmom samo češće dijagnostikovani i uočeni.

Katunac takođe navodi da teški školski rančevi ne mogu da izazovu nastanak deformiteta kičme kao što su skolioza ili kifoza, ali mogu da pogoršaju stanje.
„Uzrok idiopatske skolioze ne znamo i to je ono što nam stvara najveći problem, jer da znamo uzrok mogli bismo da napravimo i prevenciju“, kaže ona.

Objašnjava i da se deformiteti kičme najčešće pojavljuju u fazama intenzivnog rasta, što je kod devojčica najčešće period između šeste i osme godine, a kod dečaka između sedme i devete.

„Sledeća faza intenzivnog rasta je u godini pre prve menstruacije kod devojčica i u godini pre promene glasa kod dečaka. Dalja progresija skolioze može da ide u periodu od prve menstruacije pa naredne dve godine ili promene glasa pa naredne dve godine“, pojašnjava Katunac.

Kako uzrok nije poznat, ne može se tačno ni reći šta bi moglo da spreči nastanak deformiteta kičme kod dece. Ipak, Katunac navodi da je, na osnovu svog dosadašnjeg profesionalnog iskustva, primetila da su deca koja imaju dijagnostikovanu skoliozu, ranije u prvih godinu dana života uglavnom imala nekih problema ili preskoka u motornom razvoju.

Pojašnjava da to može da bude preskakanje perioda puzanja, prerano prohodavanje, korišćenje dupka, postojanje tortikolisa (krivog vrata) ili hipertonusa, odnosno hipotonusa.

„Tako da bih ja kod takve dece, koja imaju verifikovano da je nešto bilo u prvih godinu dana, sistematske preglede radila malo češće.“

Skolioza se leči vežbama ili nošenjem midera, a u težim slučajevim i operacijom. Kifoza se ređe leči operativnim putem, ali su i operacije složenije.

Značaj fizičke aktivnosti

„Svaki vid fizičke aktivnosti pozitivno utiče na celokupni organizam i prvenstveno dobro utiče na razvoj deteta u tom dobu zato što se trčanjem, skakanjem, prevrtanjem, okretanjem, zone rasta dobro stimulišu i onda se na taj način i raste u zdravom obrascu. Ukoliko dete provodi jako puno vremena u sedećem položaju, ispred tableta, kompjutera, ako je mnogo na telefonu, onda telo zauzima jedan određeni položaj i to je obrazac u kome raste“, pojašnjava Katunac.

Upravo zbog toga, dosta bi mogli da pomognu i časovi fizičkog vaspitanja.

„Mogli bismo da utičemo, kada bi se napravio jedan određeni program koji bi stavio akcenat na potrebe kičme i višestruko bi bilo od koristi da se u pravljenje programa nastave fizičkog obrazovanja uključe i fizioterapeuti. To bi podrazumevalo više istezanja, da se na taj način muskulatura oko kičmenog stuba rasteže, da su pršljenovi u pravilnom položaju. Kad bi se napravio neki pametan program, sveobuhvatan, koji bi stavio akcenat na zdravu kičmu, to bi zaista pomoglo“, kaže Katunac.

Na taj način, neke „manje“ skolioze ne bi ni morale da budu lečene konzervativnim metodama, ali bi morale biti redovno praćene od strane lekara ortopeda, objašnjava naša sagovornica.

Važno je i da svi koji su u kontaktu sa decom lako prepoznaju prve znakove krivljenja kičme. Zbog toga Katunac preporučuje da obuke za prepoznavanje skolioze prolaze roditelji, nastavnici, treneri ili instruktori, kako bi se ona što pre dijagnostikovala i kako bi se počelo sa tretmanom.

Docent dr Miroslav Marković iz Srpskog saveza profesora fizičkog vaspitanja kaže da, ukoliko je detetu već dijagnostikovana skolioza ili kifoza, nastavnik može da sa tim detetom radi po posebnom programu.

„Postoji nešto što se zove korektivno pedagoški rad gde nastavnik, ukoliko je detetu dijagnostikovana skolioza, na primer, može da sprovodi vežbe koje detetu propiše fizijatar, ali su prvenstveno za to nadležni lekar i fizioterapeut. Roditelji su naravno dužni da obaveste nastavnika, a nastavnik će svakako odrediti koje su to vežbe koje dete sme, odnosno ne sme da radi”, kaže Marković.

On takođe dodaje da ne veruje da bi postojao toliko veliki broj dece sa skoliozom i drugim deformitetima kičme ukoliko bi se na časovima fizičkog zaista radile sve propisane vežbe i ukoliko bi se sprovodio već određeni plan i program.

„Pitajte decu šta rade na časovima fizičkog od prvog do četvrtog, pa će nam svima biti jasno zbog čega se javljaju određene stvari”, navodi on.

Pojašnjava da se pre svega ne rade osnovne vežbe, kao što su vežbe oblikovanja, a da se zatim ne rade ni ostale vežbe koje služe za jačanje mišića kičmenog stuba.

„Gimnastika jeste bazičan sport, ali ako se nepravilno radi, i ona može dovesti do određenih poremećaja u držanju tela. Zato gimnastika treba da se radi sa stručnim licem, odmalena, od predškolskih ustanova pa dalje kroz školu, ali sa stručnim licima. Nama nastavnicima u petom razredu dođu deca koja ne znaju kolut unapred i kolut unazad, a to je gradivo prvog i drugog razreda osnovne škole”, ističe Marković.

Od ovog septembra, u školama je pokrenut pilot-projekat „Svako dete ima pravo da odrasta zdravo“.

Projekat se sprovodi u 95 osnovnih i srednjih škola, a podrazumeva da će deca imati više časova fizičkog nego do sada, kao i da će sa najmlađim učenicima osim učitelja ili učiteljica od sada raditi i nastavnici fizičkog.

„Sada tri časa, u tom pilot-projektu, realizuje učitelj, a dva časa realizuje nastavnik fizičkog”, objašnjava Marković.

On dodaje da će pilot-projekat trajati celu školsku godinu, a da će nakon završetka rezultate analizirati Medicinski fakultet i druge relevantne institucije, kao što su republički i pokrajinski Zavod za sport, fakulteti za sport i fizičko vaspitanje iz Beograda, Niša i Novog Sada i Savez profesora.

„Rezultati će biti javno dostupni svima i ja se nadam da će to ući u sistem od 2024/25. školske godine”, kaže Marković.

On ističe da je najbolje rešenje tandem nastava, koju će zajedno da realizuju nastavnik i učitelj.

„Makar u prvom i drugom razredu, posle može samostalno nastavnik”, kaže on.

Marković dodaje i da su u školama neophodni bolji uslovi u salama, što mnogo zavisi i od finansijske moći lokalne samouprave gde se škola nalazi, kao i da ulaganje u preventivu državi može višestruko da se vrati.

„Kako se kaže, fizičko vežbanje je lek za mnoge bolesti, ali ne postoji nijedan lek koji može da zameni fizičko vežbanje”, zaključuje on.

Zašto roditelji izbegavaju vakcinaciju dece