Kako izgleda jedno dugogodišnje žensko prijateljstvo

Svoju Senku ne doživljavam baš kao prijateljicu, već više kao partnera. Jer, samo njima dozvoljavam da me muče i u tome patološki uživam. Obrnuto ona nikad ne bi priznala, sve da je uhvatite in flagranti. Na njenu inicijativu organizovale smo glasanje na temu – ko je veći majmun? I koja je od nas pobedila?

Sa Senkom T. se družim punu deceniju, što dužinski nije ništa spram nekih (pa i naših) drugih prijateljstava. Hoću da kažem da ima drugarstava koja potiču iz ranog detinjstva, a uspela su da odole iskušenjima sazrevanja, braka, posla, roditeljstva, tj. razilaska životnih pravaca.

S druge strane, kad čovek okošta, teško da se s nekim združuje, jer za to ili nema vremena, ili kapaciteta. Karakter je uveliko formiran, dok se tuđe mane lakše trpe, ako na njih na vreme naviknete.

Ovo bi značilo da je Senku i mene spojila sudbina, jer smo obe teške kao crna zemlja. I obe kompetitivne do bola. Kao znatno starija, ja to samo veštije sakrivam.

Zapravo, upoznale smo se na pripremi izložbe „Sloboda kretanja ili O putovanjima“, koju je organizovala moja umetnička družina Bura. Preporučila ju je jedna naša zajednička prijateljica, kao vrsnu fotografkinju i landaru bez premca.

Odmah me je osvojila, izabravši hodnik raspale zgrade, naslonjene na objekat gde se odvijao glavni događaj, da tu izloži svoje uratke. Na takvu naoko skromnu ideju i sama bih došla, da se nije podrazumevalo da moram da budem u centru zbivanja, kao organizatorka događaja.

Sećam se i da me je čudio njen odnos sa tadašnjim dečkom, pomalo nalik sadističkom, dok me je njegov (bedni) pokušaj da se iščupa iz njenog čeličnog stiska, duboko dirnuo. Kao da sam slutila da će moje i njeno prijateljstvo biti kopija ove bolesne slike, a suštinski replika mojih uobičajenih intimnih veza. Kao i njenih, podrazumeva se.

Isprva je sve bilo kliše: visile smo jedna kod druge, cerekale se besomučno, ispredale prazne priče, ali i one od krucijalne važnosti. Bila je i jedan od onih čudnih likova o kojima sam pisala u Novoj ekonomiji. Radile smo i (ono što se kaže) partnerske umetničke projekte, tandemski i putovale, i gotovo nikad se nismo svađale (budući da bih ja stalno popuštala, kukavički).

Pa opet, neke stvari mi nisu išle u glavu, vezane za njen karakter. Na prvom mestu su me bunila njena direktna, dečija pitanja, upućena svima bez ikakve zadrške, a tipa „kolika ti je plata?“. Ili, ako se radi o strancu sa nemačkog govornog područja „da li ti je neko u porodici bio fašista?“.

Takođe, njeno „isterivanje pravde“ išlo je do granica ludila, pa bi nekom ko se pogrešno parkira sasula na haubu kesu punu smeća. Ili bi mu istrgla ključeve i s njima pobegla, ako je ovaj slučajno u autu. Jednom je čak, pod okriljem mraka, praćkom gađala obližnju kafanu zbog noćne dreke i smrada hrane iz nisko postavljene ventilacije, ali samo zato što se gazda nije obazirao na usmene opomene. U jednu ruku sam joj se zbog toga divila, ali u drugu i osuđivala je.

Njena drska i neustrašiva narav znala je ponekad i dalje da ode. Tako se jednom, u njenoj kući u Bujačiću (kod Valjeva) zapatio roj stršljenova, na užas prisutnih gostiju. Umesto da zove bubašintera, ili kako se već zove stručnjak ove vrste, oberučke je prihvatila predlog jednog od njih (slučajno, opet nekog od svojih frajera). Jednog po jednog ubijali su tako što bi upaljačem razbuktali gas iz dezodoransa, uz njeno pobedonosno cičanje.

Ali, tek kad bih joj ja bila na meti, načisto bih šiznula. Recimo, jednom je nehajno primetila kako sam „baš loš čovek“, samo zato što hoću, snega radi, da iskoristim poziv jednog druga u njegovu planinsku kuću, iako sam ga do tada ogovarala sa strašću. „To se zove oportunizam, a ne ‘loš čovek’“, mrmljala sam sebi u bradu apropo njene neukosti, a potom se zbog stresa ispovedala psihoterapeutu.

Nervirao me je i još me nervira, njen običaj da ignoriše nečiji telefonski poziv jer joj se u tom trenutku s njim ne priča, znajući da istu taktiku sprovodi i sa mnom. Jedilo me je i kad zbriše nekud preko sedam gora i mora, taman kad zađemo u novu fazu bliskosti. Ili, kad ode negde bez mene, a da me i ne obavesti.

U ovaj frustrirajući korpus spadaju i njene tzv. „bele laži“, izrečene, navodno, da bi meni (ili kome drugom) bilo lakše, a u stvari da bi se ona izvukla iz kakve nepoželjne situacije. Ali, ako me nešto suštinski dira, to je njena zatvorenost i neispoljavanje emocija.

Sve ovo govori ono što sam sa mukom morala sebi da priznam: svoju Senku ne doživljavam baš kao prijateljicu, već više kao partnera. Jer, samo njima dozvoljavam da me muče i u tome patološki uživam. Obrnuto ona nikad ne bi priznala, sve da je uhvatite in flagranti.

Ako se usredsredim samo na dobre strane tog fenomena, i tu ima štošta da se kaže. Prvo i najvažnije – nikad mi nije bila dosadna. Nikad nijedne digresije, prepričavanja suvišnoga, busanja u prsa, isticanja svojih vrlina, pozivanja na status i sličnih idiotizama, svojstvenih razgovorima sa mnoštvom drugih.

Kad moja Senka trči, skače, udara loptu, milina ju je pogledati. Ona savršeno vozi (a ima i diplomu sportskog pilota), ravne joj nema ni u orijentaciji. Smeje se zarazno, sa sve lupkanjem nožicama. Takođe, svaki naš susret je avantura, bilo u praktičnom ili u smislu kontemplacije.

Slično kapiramo sve što se oko nas događa i uvek smo spremne da jedna drugoj damo podršku u prelomnim momentima (koji meni češće zapadnu). Vazda smo rade da prihvatimo ideju one druge, što luđu,to primamljiviju (izuzev one sa stršljenovima i dezodoransom). Delimo i divljenje prema postignućima one druge u sferi umetnosti. Toliko smo, zapravo bliske, da znamo da navučemo ljubomoru ponekog iz društva sa manjkom samouverenosti.

Mogla bih ovako do sutra da nabrajam, al’ moram da pređem na stvar: bližio se jubilej, naša desetogodišnjica, koju smo htele da proslavimo simbolično – izložbom. Ona će da izloži moje foto-portrete, a ja skulpture, njome inspirisane, tako smo se dogovorile. Tek docnije je njoj palo na pamet da postavku nazovemo „Ja i moj majmun“.

Iako neporecivo duhovit, taj naziv me je štrecnuo. Jer, kao majmun se često osećam u našim odnosima, ali i većini ostalih, što se dalo primetiti iz gornjih navoda. Ipak, nisam htela da se bunim, da ponovo ne ispadnem „loš čovek“. Kukala sam, naravno, svom psihoterapeutu, a problem analizirala i sa nekim od prijateljica.

„Šta te, zapravo, muči“, pitala me je jedna od njih. „To što se odmalena takmičim sa drugima, a to se dešava jer sam morala da se borim sa majkom za naklonost svoje babe, njene majke“, objasnila sam joj „stručno“, stoput u glavi (i sa terapeutom) obrađivano.

„Pa, je l’ zavidiš svim tim ljudima s kojima se meriš“, prijateljica je izneto ozbiljno uzela u razmatranje. „Neeee, ja u toj borbi uvek pobedim“, tek tad sam osvestila svoj odbrambeni mehanizam, formiran da preživim svaku bitku. Pa i onu sa mojom Senkom, u kojoj sam „vrednija, odgovornija“.., pa čak i „pametnija“, ako je ona već mlađa, lepša, spretnija, moralno ispravnija…

„Pa, eto ti zadatka, da iskusiš poraz“, prijateljica mi je ponudila validni izazov – da se stavim na svoje mesto, makar i majmunsko. Od tog trenutka počeh s nestrpljenjem da iščekujem svoju inauguraciju u idiota, bar kako sam ja tumačila problematični termin.

Naime, vrhunac izložbe trebalo je da bude glasanje publike koja bi javno iznela svoje viđenje ko je tu „majmun“, a ko je „ja“. Senka se oko toga nije uzbuđivala, tvrdeći da je sve to za nju „čista zaj…ncija“, ali i da  meni sporan pojam ima ljubavnu konotaciju u dugogodišnjem prijateljstvu.

Ipak se spremala da urami mnoštvo sramnih prizora mene kako spavam, razjapljenih usta, bar kako sam obaveštena iz pouzdanih izvora. Posle je proširila selekciju, svrstavši među eksponate i mene kako cugam iz flaše i kako mrtva „urađena“ ležim u krilu svog bivšeg tipa (alkoholičara) i kako u grmlju vršim malu nuždu, i kako krečim u gaćama, a butine mi vrve od celulita… Uhvatila je okom kamere i moje grudi, prenabujale od kilaže i ispuhane, kao rezultat dijete. I moje bucmaste noge kako vire iz neke artističke instalacije.

Našlo se tu i dostojanstvenijih situacija, primera radi – ja koja zamišljeno sedim u avionu, ili koja bogobojažljivo gledam u ikonu Hrista, ili plavetnilo jezera, ili opušteno ležim na obali mora… One su davale ravnotežu mom majmunskom prikazu.

Premda, po dogovoru, nismo znale šta je ona druga namerila da pokaže, spontano sam joj vratila tante za kukuriku, prionuvši na materijalizaciju utisaka koje je na mene sve ove godine ostavljala. Sasvim „slučajno“, prvo su navrle one ne baš najpozitivnije.

Tako je rad „U laži su kratke noge“ (njena detinja figura sa sabijenim donjim ekstremitetima), ilustrovao pomenuto zaobilaženje istine, dok je „Lolita“ pripovedala o fatalnom zavođenju vremešnih muškaraca koje moja Senka vrti oko malog prsta.

Njena sam detinja, direktna pitanja stavila u stripovske oblačiće koji su je perfidno karakterisali kao previše radoznalu (i surovo iskrenu). Ovekovečila sam i trenutak kada je izustila „kako bi volela da je ptica“ (onako sitoj, napitoj, svime podmirenoj, samo joj je još to falilo).

Od idiličnijih scena, u ponudi je bila „Princeza na zrnu graška“, svime obasipana, a opet nečim nezadovoljna. Prikazala sam je i kao svetsku putnicu u službi fotografisanja, kako za sobom vuče zemaljsku kuglu (gumenu loptu u vidu globusa). Napravila i kolaž „Kraljica majmuna“, opet bez namere lobiranja, nego da istaknem njeno ponosito držanje.

Dok sam njen lik vajala ili isecala, sporadično bih ga ljubila i tepala mu. Ista se ta ljubav i s njene strane osećala, bez obzira na krajnji učinak, donekle u znaku sprdnje.

Posetioci su, malo je reći – uživali. Kikotali se, poznavali nas – ne poznavali. Na kraju su i glasali, neko na osnovu izloženog, a neko po ukupnom dojmu. Sledilo je prebrojavanje listića, atmosfera je bila vrlo napeta. Mene je trema opet uhvatila.

Pobedila sam s malom razlikom (od svega pet glasova), ukoliko je pobeda bila ne ispasti majmunom. Ali, kako je Senka ovu titulu ponela trijumfalno, možda je to ipak bio moj poraz, sve iako mi je po proglašenju laknulo. Jer, biće dana za suočavanje sa izgubljenim bitkama, mislila sam, zadovoljna ishodom.

Nije se na tome završilo, kasnije smo anketirale goste kako je ko i zašto birao. „Glasala sam za Senku kao majmuna, jer ona konstantno stvara suprotan ambijent“, priznala je ona moja savetodavka. „Glasao sam da majmun bude Dragana, jer je to Senka dočarala fotografijama“, rekao je jedan poznanik.

Uskoro je sve to postalo nebitno, jer nadalje smo pijuckali, đuskali, pričali… A ja čekala da mi se slegne utisak. Sleganje je potrajalo, pa tek sada, koji mesec nakon izložbe, mogu da kažem: hvala onima što su Senku inaugurisali, makar iz „čiste zaj…ncije“. Mogu i da čestitam Senki na dostojanstvu, koje bi u mom slučaju sigurno izostalo.