Katarina Baletić i Milica Kralj

„Protest je mnogo stvari ogolio. Čak i onaj ko je došao da brani svoju njivu, mogao je da vidi šta je ova vlast napravila od naše države, pre svega od srpske policije koja je ponižena do jednog nivoa koji je neprijatan”, kaže u intervjuu za Novu ekonomiju Milica Kralj, pozorišna rediteljka, profesorka Akademije umetnosti i članica Skupštine slobodne Srbija.

„Od policije pa nadalje, ovi protesti su razotkrili sve, razotkrili su kako se njihovi mediji ponašaju, koji je to mehanizam mlevenja zdravog razuma građana. Prosto mislim da i mnogi ljudi koji do sada nisu to pratili, sada kada su lično i doslovno ugroženi, njihova kuća, njihov kućni prag, mogu da vide na šta to liči i dokle nas je dovela naša pasivnost i to što smo ćutali.”

Ovoga puta na ulicama se našlo i mnogo mladih. Šta ih je to izvelo?

Volela bih da mladi ljudi odgovore na to pitanje zato što mislim da je njima preko glave da neko tumači njihove misli i njihove težnje i ciljeve. 

Ja sam u razgovoru sa mladima ovih poslednjih godina zapamtila dve ključne rečenice. Kada su bile poplave, onda sam volontirajući upoznala mnoge mlade ljude, tada studente, koji su sa puno energije, bez spavanja, došli da pomažu i njihova rečenica je bila „najzad smo osetili da smo potrebni ovoj zemlji“. 

Druga rečenica je ono što su prošle godine rekli moji studenti: „Mi smo obeshrabreni.“ Između ostalog, verovatno su obeshrabreni jer bi neki ljudi, kao sad poput mene, tumačili šta oni misle, šta oni žele. Ja uvek volim da čujem šta oni žele zato što, pošto svet ostaje na njima, želim da se upoznam sa njihovim razmišljanjima i šta je ono što mi, kao neka generacija koja je trebalo njima da drži leđa u njihovoj borbi, treba da uradimo za njih.

Da li vi kao aktivistkinja, neko ko radi sa mladima kao njihova profesorka, verujete da vi treba da povedete mlade, ili su mladi ti koji će sami da pokrenu promenu i da za sobom povedu i ostatak društva? Ko treba prvi da istupi?

Ja mislim da mi moramo da slušamo mlade, jer smo u strašnom deficitu sa mladim ljudima. Ako vidite proteste poslednjih godina, uglavnom je najmlađa bila moja generacija koja više nije ni blizu prve mladosti. To je bilo deprimirajuće i pitali smo se gde su ostali ti ljudi. Isto je bilo pitanje ’96, ’97, u našoj studentskoj koloni. 

Sećam se, divan jedan dan, odjednom vidite izađe hiljade ljudi, mladih, pristojnih, vaspitanih, kulturnih i pitate se „a gde su ovi ljudi bili do sada“. Mi smo svi bili iznenađeni jedni drugima i onda smo, zaneti tom energijom, pomislili „pa čekajte, ako ovo sada ne uspe, da li shvatate da ćemo svi mi morati odavde da bežimo“. I mnogi su i pobegli. Oni koji nisu bili prethodno uništeni ratovima i sankcijama. 

Ja vučem pouke iz te kolone i volela bih danas da čujem te ljude koji se bore za svoja prava, jer se ovde mladim ljudima kao jedina opcija budućnosti nudi stranačka knjižica i put do nekog uspeha koji je popločan jezikom mržnje, netolerancije prema različitosti. I to školovanje mladih lidera je zapravo zločin nad njihovom mladošću jer ih ne uče širini, ne uče ih da prihvataju svet, ne uče ih da putuju, nego ih uče da se biva uspešan tako što mrziš onoga ko drugačije misli.

U poslednje vreme desila su se dva protesta na kojima je bio veliki broj mladih – kada je predsednik najavio zatvaranje studentskih domova u julu prošle godine, što je kasnije preraslo u veće demonstracije i sada kada su se mladi pobunili iz ekoloških razloga. Zajedničko je da nije bilo političke organizacije, odnosno da nije bilo političara koji su prvi pozvali na okupljanje. Da li bi došli i na proteste koje organizuje neka politička stranka?

Ne znam to da predviđam, ali i ne volim i sebi sam se zarekla da ne želim da previše kritikujem opoziciju, ali je činjenica da tu postoji neki nesporazum u komunikaciji između mlade generacije i političkih lidera i organizacija. Mislim da će taj nesporazum morati da se izgladi jer mi ne možemo da menjamo politički sistem bez nekih političkih stranaka, ali možemo uticati kao građani da te političke stranke zaista budu naš servis i ništa više od toga, ali to u najvećoj meri zavisi od nas.