Konfučijanski odnos poštovanja omogućio je Kinezima da krajem 20. veka prihvate potrebu da uče od drugih i krenu u proces pozitivnih reformi. Preuzeli su najsavremenije svetske tehnologije, obrazovali svoj kadar u najboljim svetskim školama i za dve decenije po snazi postali druga ekonomija sveta. I dok se ekonomisti koji prate razvoj Kine bore sa ciframa kakve svet nikada ranije nije video, Kinezi su smislili novi ekonomski slogan: NOT MADE IN CHINA but MADE WITH CHINA.
Nema mnogo naših ljudi koji na licu mesta prate uspon kineske države. Za razliku od devedesetih godina prošlog veka kada su na tržištu Kine bili aktivni SDPR, Lola, Goša, Jugopetrol, Delta, Hemofarm, te dopisnici „Politike” i Tanjuga, danas u ovoj dalekoj zemlji živi oko 200 Srba, naseljenih uglavnom u Pekingu i Šangaju, kao i na samom jugu, u gradu Šenženu. Među njima je i Milena Bogdanović koja je zahvaljujući stipendiji Goše u Kini prvi put boravila za vreme studija kineskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu (1994-1995). Godina provedena na Pekinškom univerzitetu za jezik i kulturu (BLCU), čuvenoj školi za izučavanje kineskog jezika osnovanoj 1962, za Milenu je predstavljala test ispravnosti odluke da svoj život usmeri ka Kini i jednoj kulturi toliko drugačijoj od one iz koje potiče.
„Kina je tada bila zemlja intenzivnih promena i ekonomskih reformi koje su počele još 1978. godine. Kraj 20. veka obeležili su proces privatizacije i jačanja privatnog sektora, otvaranja zemlje ka stranim investicijama, uz zadržavanje državnog monopola u sektorima petrohemije i sektoru bankarstva. Uspeh je rezultirao fantastičnim ekonomskim razvojem po prosečnoj stopi rasta od 9,5 odsto godišnje (1978-2013), što je zadivilo, ali i uplašilo ostatak sveta. Već te studentske dane delila sam sa svojim sadašnjim suprugom Zoranom, diplomiranim turizmologom koji je u Pekingu radio kao profesor engleskog jezika.
Zajedno smo prolazili kroz različite faze sazrevanja, upoznavanja Kine, putovanja na Tibet i u Mongoliju i povratka u Srbiju transibirskom železnicom…Taj je povratak bio prilično težak. Nakon spavanja na pirinčanim jastucima, čajeva od jasmina, zvukova i mirisa Azije, vratili smo u rodni kraj, na izvor našeg života, shvativši da nas je boravak u Kini promenio”, kaže za „Novu ekonomiju” Milena Bogdanović, izvršni direktor kompanije Starlink Enterprise Limited.
Čim je diplomirala 1997, tadašnji predstavnik Privredne Komore Jugoslavije u Kini i direktor firme YUCHI Tihoslav Tošić, poznat kao direktor Goše iz njenih najsjajnijih dana, i njegova supruga Milica, pozvali su Milenu da dođe na par meseci u Peking, na praksu. Ta sudbonosna ponuda već na startu je diplomiranog sinologa usmerila ka biznisu. Nakon nekoliko meseci Milena prelazi u Jugoimport SDPR, tj. u Jugoimportovo preduzeće sa srpsko-kineskim kapitalom, fabriku prirodnih sokova Gold River, dok je Zoran radio kao vodič za Jat-Air Lift.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetosmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
