Ko duže izdrži, odneće pobedu

Ako uporedimo devedesete sa stanjem danas, one su bile mnogo gore zbog sankcija, rata, mnogo veće brutalnosti tog režima. Međutim što se tiče razorenosti institucija, perfidnosti i stvaranja negativne klime što razara društveno tkivo, tu je ovaj režim u suštini mnogo gori. Studenti su tu razliku uočili i oni se drugačije bore i to na vrlo inovativan način

Umesto da se Balkan evropeizovao, Evropa se u međuvremenu balkanizovala. Ljudi kojima je bilo dosta svega ranije su išli na Zapad, jer su hteli da žive u normalnoj zemlji. Sad kako se stvari kreću nizbrdo u tim zapadnim zemljama, standard više nije isti, odnos prema imigrantima više nije isti, društvena klima je mnogo gora. Zato se puno mladih ljudi odlučuje da ostane ovde i da menja svoju zemlju, ne žele da idu kao što su želeli pre desetak godina, kaže u razgovoru za Novu ekonomiju Ivan Marović, jedan od vođa studentske organizacije „Otpor“ koja se devedesetih godina prošlog veka borila i izborila protiv Miloševićevog režima.

Šta je sada isprovociralo baš ovoliki studentski bunt koji se proširio na čitavo društvo u kome je očigledno takođe tinjalo nezadovoljstvo?

Tokom Vučićeve vladavine, razaranje svih institucija dovelo je do toga da je univerzitet ostao jedna od retkih institucija koja je ostala nerazorena. Osim što građani u tu instituciju veruju, ona ima mogućnost za nezavisnu aktivnost. Studenti su samim tim postali politički činilac ne zato što su hteli, nego jednostavno okolnosti su to nametnule, niko drugi više ne postoji. Studenti od početka pokušavaju da pošalju poruke građanima da i oni treba da se samoorganizuju i da preuzmu inicijativu jer ne mogu oni kao jedini politički činilac to da iznesu. Sa druge strane građani, koji su potpuno sluđeni, posle 12 godina traže nekog spasioca i vide ga u studentima. E sad, ako studenti uspeju u svojoj nameri da građane navedu na samoorganizovanje, time će njima posao biti lakši, zato što više neće biti jedini. Međutim, to jako teško ide, pa nije ni čudno da se od studenata očekuje da kažu šta dalje, jer u situaciji kada su oni jedini činilac, sve oči su uprte u njih. To ne mora da znači da će se tako stvarno i završiti.

Stalno se nagađa da iza studenata mora stajati neka druga snaga koja to osmišljava jer dosad skoro i da nisu pravili greške. Maestralno je sabotirana očigledna namera da se na velikom skupu 15. marta napravi haos ispaljivanjem vazdušnog topa. Šta o tome znate, a šta je vaše mišljenje?

Prvo, bio sam i sam u njihovoj koži ’90-ih godina i znam koliki su kapaciteti studenata i mogu da kažem da su oni i tada bili veliki, a sada verujem da su i veći. Mogućnosti da se ljudi obrazuju i da dođu do informacija su mnogo veće nego što su bile tada i mislim da ako je jedna stvar sigurna, to je da studenti danas uče da razmišljaju i planiraju pre nego što povuku neki potez, i to se tačno vidi. Naravno da se priča da iza njih neko stoji, ima tu nekoliko razloga. Sam režim pokušava da ih diskredituje, jedan deo tih priča potiče iz režima koji kaže – nisu to zaista studenti, neko stoji iza njih. Postoji i drugi razlog, mi stariji prosto ne možemo da verujemo da su ta deca toliko talentovana, pa nekad kažemo da neko stoji iza njih. Jesu oni talentovani, ali nisu svemogući i mislim da to shvataju i zato pozivaju građane na zborove i samoorganizovanje, jer smatraju da taj front mora da se proširi. Iz toga kako planiraju poteze, vidi se da uče iz bliže istorije, ne samo naše u Srbiji, nego i iz drugih zemalja i vide koji su trikovi koje različiti režimi koriste i oni te trikove odlično za sada prepoznaju i nekako uspeju da ih preduprede. Tačno se vidi da mi imamo sledeću generaciju koja je stasala, to su deca upravo onih koji su igrali tu istu ulogu ’90-ih.

Koja je razlika u odnosu na borbu „Otpora“ ’90-ih?

Ako uporedimo ’90-e sa stanjem danas, one su bile mnogo gore zbog sankcija, rata, mnogo veće brutalnosti tog režima. Međutim što se tiče razorenosti institucija, perfidnosti i stvaranja negativne klime što razara društveno tkivo, tu je ovaj režim u suštini mnogo gori. Studenti su tu razliku uočili i oni se drugačije bore i to na vrlo inovativan način.

To daje argument onima koji tvrde da se ovo očigledno organizuje na naučnoj osnovi, suviše je dobro da bi bilo ad hok.

Jeste. Oni sve rade vrlo proračunato i vrlo planski, tu je i talenat i posvećenost planiranju. Očigledno je da studenti proučavaju stvari koje su se dešavale i u Srbiji i u drugim zemljama, izvlače zaključke i rade „domaći zadatak“ – svaku odluku pripreme kao što studenti i treba da rade. Možda to nisu počeli tako, ali su relativno brzo shvatili da je u tome njihova snaga i da oni kada kao kolektiv, grupa ljudi, svoje umne kapacitete stave na isti zadatak, mogu da imaju jako dobre rezultate.

Da li to može da bude deo objašnjenja zašto ovaj režim ne može da podnese obrazovane ljude?

Jeste. Zato što bi svaki autoritarni režim najviše voleo da ima pod sobom poslušne građane koji ćute. Međutim, problem je u tome što mora da dozvoli određeni nivo obrazovanja da bi mogla da se obavlja privredna aktivnost, jer ako bi samo lojalisti tu bili, sve bi se raspalo preko noći. U svakoj instituciji postoji taj sukob između onoga ko je tu zaslužio da bude i onoga ko nije zaslužio ali se nameće preko političkih veza, tako da je obrazovanje jedna od tih linija razgraničenja. Druga je poštenje.

Zato je i došlo do već otvorenog rata režima protiv univerziteta. Kako da funkcioniše društvo u takvim okolnostima?

Ovakvi režimi koji ne žele da prepuste vlast zbog svojih ličnih interesa i bogaćenja, bar u Srbiji, imaju prosečni vek oko 12 godina zato što posle nekog vremena više ne mogu na lažima i manipulacijama da održavaju vlast i moraju sve više da pribegavaju goloj sili. Otud i pretnje hapšenjima, otpuštanjima, zato što propaganda preko zvaničnih medija to više ne može da održi. Ono što je bitno i na tome studenti insistiraju, jeste da promena vlasti bude nenasilna i da se odvija koliko-toliko unutar institucionalnog okvira, što znači da se vlast pritisne ili prisili da poštuje zakon i neka pravila igre.

Može li se režim na to primorati?

Možemo da pogledamo i našu blisku istoriju: ’90-ih godina kada je Milošević bio na vlasti, mnogi su se plašili da će završiti u zatvoru i to je na njih isto uticalo da budu lojalni Miloševiću. Ja bih međutim rekao da su Miloševićevi lojalisti bili lojalniji jer su bar u njega verovali, imali su neku ideologiju, mnogo više nego što ovi koji su iz nekog najprostijeg interesa u šemi sa Vučićem i naprednjacima. Čak i kad hoće da se bore, oni sami ne mogu da sprovode odluke režima, za to je potreban običan policajac, običan činovnik, a to su ti kompetentni o kojima sam ranije govorio.

Režim stalno koristi termin „obojena revolucija“, govori da iza toga stoje strane službe, upravo one koje i podržavaju ovaj režim. Kako to?

Postoji nešto što režim radi, a to je plašenje. Obojena revolucija je zapravo izborna revolucija. Kada se u Gruziji 2003. posle izbora desila izborna revolucija, oni su nosili ruže i to se zvala revolucija ruža. U Ukrajini su nosili narandžastu boju – narandžasta revolucija i onda su u Kremlju ili gde god, počeli ovo kod nas da zovu obojena revolucija. Ali to je zapravo izborna revolucija, a to znači radikalno menjanje vlasti. Nisu to obični izbori da se promeni predsednik, parlament, to je radikalno menjanje ešalona na vlasti putem izbora, to je izborna revolucija. Kada se objasni šta je to obojena revolucija, šta je to izborna revolucija, tu nema nikakvih problema, to su obični izbori samo na tim izborima rezultat nije kao do sada, nego je nešto novo.

Vlast sasvim namerno i uporno ponavlja da se vlast ne može dobiti mimo izbora, a prećutkuje činjenicu da ovo što je ona organizovala uopšte nisu izbori.

To je problem sa kojim se mi sada suočavamo – ideja o prelaznoj vladi je upravo to. Ako ne možemo da izvršimo tranziciju preko izbora, onda da izvršimo preko prelazne vlade. Kako će vlast da pristane na tako nešto? Jedino ako ništa ne bude funkcionisalo u ovoj zemlji i ako je čitavo stanovništvo kroz svoje nepristajanje bude prisililo da prihvati koji god joj se papir poturi, da li je to ostavka, ili uspostavljanje prelazne vlade, ili raspisivanje izbora.

Za razliku od ’90-ih, kad smo imali ratove, sankcije, bombardovanje, kada je bilo jasno zašto je narodu dosta, sada ničega toga nema, a gnev u narodu je ogroman. Tada je opozicija uz sebe imala ceo zapadni svet, sada je situacija potpuno suprotna. Da li se preuveličava pomoć Zapada, Amerike, Evrope ili je činjenica da mi moramo sve sami, samo nam to još nije jasno?

Ako uporedimo ovo što imamo danas sa situacijom iz 1996, spoljnopolitička pozicija Srbije je vrlo slična: Zapad je, pre svega Amerikanci, odlučio da se okrene protiv Miloševića tek u poslednjoj godini njegove vladavine, posle Rambujea. Ali ono što je danas malo drugačije, to je sukob između Zapada i Rusije koji se najviše manifestuje u Ukrajini, ali i ono što se događa u Srbiji isto ima uticaja zato što i jedna i druga strana pokušavaju da privole Srbiju na svoju stranu. Druga stvar koja je nova, to je ovo što se događa na Zapadu, između Evrope i Amerike, taj raspad preko Atlantika, to je drugačije, toga nije bilo.

Studenti su napravili još jedan potez pored pešačenja po Srbiji, stigli su biciklima u Strazbur, na vrata evropske administracije. Da li mislite da može to za Evropu da bude opasnost od „izvoza“ ove studentske revolucije?

Evropa je i dalje, uz sve probleme, jedna demokratska sredina i javno mnjenje tu igra veliku ulogu, tako da mislim da su studenti dobro procenili način da utiču na evropske institucije preko njihovog javnog mnjenja, da kažu da su oni deo Evrope i mislim da je to genijalan potez i neće proći bez uticaja, bez nekog rezultata.

Jednu vrlo važnu stvar su uradili na unutrašnjem planu – u značajnoj meri su oslobodili ljude straha, kao da igraju igricu. Mislite li da će vlast da uđe u radikalizaciju iz nemoći da parira toj studentskoj „igrici“?

To je vrlo moguće, sećamo se tih situacija iz srednje škole kada nekog batinaša, mangupa, svi počnu da zafrkavaju i prave sprdnju sa njim, on ne zna šta da radi i onda pribegava nasilju, jer ne ume drugačije da se suprotstavi. Mi smo sada otprilike u toj situaciji kada njegova manipulacija koja je vrlo dobro funkcionisala poslednjih dvanaestak godina, pred studentima više ne funkcioniše. Oni su nju potpuno razotkrili i vođa sada postaje nervozan i počinje da preti represijom. Ali represija nikada ne vodi u stabilnu diktaturu. Kada je Čaušesku rekao Sekuritatei da puca na demonstrante, vojska je stala na stranu naroda i okrenula leđa Čaušeskuu. Tu je bio njegov kraj. Kada je Janukovič isto počeo da upotrebljava onu Berkut jedinicu, njegovi poslanici u Skupštini su glasali da ga smene zato što je upotrebio silu, čak je dotle došlo.

Ovde ne može do toga da dođe.

Nije ni tamo moglo da dođe dok jednog trenutka nije došlo, zato što „batina ima dva kraja“ i mislim da ako Vučić to ne razume, oni ljudi koji su oko njega razumeju da upotreba nasilja protiv mirnih demonstranata ili bilo kakva represija ne može da uspe i da razreši ovu krizu.

Ako kažete da represija nikad nije dovela do stabilne diktature, šta je onda rasplet, šta vi predviđate?

Nemam kristalnu kuglu, ali ono što znam, to je da je za ove stvari potrebno vreme. Studenti su shvatili da će ovo morati da traje duže i onog trenutka kada su im početkom marta pretili „ako se ne vratite u školu, izgubićete celu godinu“, oni su rekli „šta je jedna godina, u pitanju je ceo život“. I to je jedna od najvažnijih odluka koje su doneli i samo je bitno da ta poruka stigne do svih tih institucija, što unutar države, što institucija van države koje čine ovo društvo i koje treba svojim aktiviranjem da preokrenu stvari.

Tu svi moraju da trpe i ono što održava ljude u tome je samo želja da se stvar istera na čistac i da se to preokrene. To je kao rovovski rat u Prvom svetskom ratu – nije bitno kako se puca na frontu, nego ko može duže da izdrži. Ja se bojim da mi sad ulazimo u tu fazu nekog produženog protesta gde će jednostavno onaj ko može duže da izdrži, odneti pobedu.

Na kraju toga svega kada podvučemo crtu, videćemo koliko je to državu Srbiju koštalo, ali očigledno ta cena mora da se plati.

Tako je, ta cena se plaća i ovako i onako zato što je to uništavanje institucija, kojem smo mi prisustvovali poslednjih 12 godina, uzrok svih ovih protesta. Nisu ti protesti pali sa neba, ono što se ja nadam, to je da ćemo mi, kada se sve ovo završi, izvući jednu pouku, a to je da verujemo u institucije, a ne u neke spasioce. I kada se promeni ova vlast doći će nova, pa ako građani opet budu posegli za nekim spasiocem koji će to „brzo da reši“, opet ćemo se naći u nebranom grožđu. Ako možemo jednu stvar kao tekovinu ovoga da izvučemo, to je insistiranje na institucijama, insistiranje na građanskom učešću u političkom životu.