Trebalo bi da nam je država „druga majka“. Svesne smo kroz šta naše društvo prolazi i znamo da će to još trajati, mada ne i koliko dugo. Ako budemo čekale da nam država obezbedi bilo šta, od nas neće biti ništa. Zato se borimo za sebe onako kako umemo i znamo, učimo svaki dan, savetujemo se, ne čekamo da nam bilo šta „padne s neba“
Sestre Dragana, Maja i Marija, od 2009. vode vinariju „Aleksić“ iz Vranja. Osim što su vlasnice jedine „ženske“ vinarije u regionu, verovatno su i najmlađe. Najstarija Dragana, naime, ima 30, a najmlađa, Marija, samo 16 godina.
„Naši roditelji su pokrenuli svoj posao od nule i uspeli su, uz veliki rad, da ga razviju. Rasle smo uz roditelje preduzetnike, pa se valjda i u nama razvio preduzetnički duh. Nekako je bilo prirodno da i mi vodimo privatni posao. Istina je da su nam roditelji bili i jesu velika podrška za posao kojim se sada bavimo, mada su nam vrlo jasno dali do znanja da moramo da opravdamo poverenje koje su nam ukazali. U Srbiji danas, verujte, to nije lako, ali smo rešene da damo sve od sebe“, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju“ Dragana Janjić, najstarija sestra i jedna od vlasnica vranjske vinarije „Aleksić“.
Istraživanja pokazuju da u Srbiji žene uglavnom samostalni posao pokreću iz nužde…
Istina je da se u preduzetništvo ulazi ili iz velike ideje, ili iz nužde. Mi smo krenule iz velike ideje, koja raste svakog dana. Vinarstvo je u razvoju i sada je vreme da se utabaju staze za budućnost. U Srbiji ima oko 300 registrovanih vinarija, ali samo tridesetak može i da živi od tog posla. Za deset godina će ih biti bar još 50 i to ozbiljnih. Lakše je i pametnije krenuti na vreme.
Koliko ljudi zapošljavate? Ima li „diskriminacije“, tačnije, verujete li više u žene ili u muškarce kao saradnike?
U vinariji je zaposleno 17 ljudi. I ne pravimo razliku na temu polova. Nije realno da žene zapošljavate na teškim fizičkim poslovima. Istina jeste da žene mogu da rade sve isto što rade i muškarci, ali ponekad, da ne kažem često, za tim zaista nema potrebe. Kod nas je nekako ispalo da su žene na pozicijama da donose odluke, a na izvršnim poslovima imamo više muškaraca. Ali, sasvim slučajno je ispalo tako. Svako ima priliku da se pokaže, jedini uslov je da zna da radi svoj posao ozbiljno i odgovorno, sve ostalo je nebitno.
Imate u Srbiji, pa i u regionu, vrlo ozbiljnu konkurenciju. Osećate li da vas konkurencija gleda sa istih pozicija ili veruju da „ženska“ vinarija ne može parirati vinarijama koje vode muškarci?
Mi kroz naš slogan „vino, ženskih ruku delo“ već svima stavljamo do znanja o kakvoj vinariji i vinima je reč. Potrošače sama ta činjenica privlači da probaju naša vina, jer kao i kolege, nisu baš navikli na žene u ovom poslu. U Srbiji ima još žena koje se ozbiljno bave vinom na ovaj ili onaj način. Neke su krenule i pre nas, ali se vinarstvo vezivalo uglavnom za muškarce.
Sada je drugačije. I verujem da smo doprinele toj promeni. Moju tvrdnju da „ženska“ vina mogu da pariraju „muškim“, dokazuje i tržište.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
