Ko plaća troškove „kinomanije“

Inostrane medije retko šta interesuje o domaćoj privredi, osim kineskog prisustva u Srbiji. A ko uspe da popiše sve kineske poslove na ovim prostorima, zaslužio je nagradu za dostupnost informacija o ovoj svetskoj sili

Kina u Srbiji bez sumnje ima jako dobru reputaciju, čak i u aktuelnoj svetskoj krizi. Čelično bratstvo Srbije i Kine, kako ga naziva predsednik Vučić i generalne simpatije srpskog javnog mnjenja ne treba da iznenade, imajući u vidu višegodišnji suživot sa miroljubivim „komšijama Kinezima“ iz tržnih centara i sve intenzivnije prisustvo Kine u Srbiji. Tim prokineskim vetrovima koji duvaju kroz Srbiju svakako doprinosi svakodnevno papagajsko (razume se smišljeno) ponavljanje predstavnika srpske vlasti o milijardama investicija koje stižu iz Kine i koje će doprineti privrednom rastu i otvoriti nova radna mesta. Ovaj drugi deo jeste tačan. 

Međutim, ono što veliki broj građana ne zna, jeste da nije reč toliko o investicijama, koliko o basnoslovnim kreditima kineskih banaka koje će za nekoliko godina početi da otplaćuju upravo oni, građani Srbije. A zaduživanje budućih generacije građana kod kineskih finansijera je samo jedan od problema, kad je reč o odnosima između dve zemlje.

Sa preuzimanjem smederevske železare, RTB Bor i udaranjem temelja u kinesku fabriku guma usred banatskih oranica i vojvođanske žitnice, postavilo se pitanje zagađenja koje emituju te kompanije, uticaja na životnu sredinu i zdravlje stanovništva i prećutne saglasnosti lokalnih vlasti koje očito ne haju za otrove koji ne razaznaju vlast i opoziciju.

Finansijski, kao i ekološki aspekt kineskih aktivnosti dobijaju sve više na značaju, budući da je nemoguće ispratiti sve aranžmane kineskih kompanija na važnim državnim infrastrukturnim poslovima u Srbiji, u obrazovanju, energetici, IT-u, rudarstvu…

Sve je poznato, i ništa nije poznato

Novinar i istraživač Džejkob Mardel, koji putuje celom dužinom „novog puta svile“, kaže da ni u jednoj zemlji kroz koju prolazi kineski „Pojas i put“ nije video toliko prokineskog raspoloženja kao u Srbiji.

„Mislim da ga u Srbiji ima više nego bilo gde drugde. Imam teoriju, koju doduše treba testirati, da je prokinesko raspoloženje veće tamo gde je državna kontrola medija jača“, rekao je za „Novu ekonomiju“ Mardel, koji je učestvovao na Beogradskom bezbednosnom forumu 18. oktobra prošle godine.

Jedna od najčešćih primedbi na kineski način poslovanja je transparentnost. Kad je reč o Srbiji, sve su informacije tu, ali i nisu tu. Šta to znači? Zainteresovani i osrednje digitalno pismeni čitalac bi vrlo lako mogao da nađe koliko nas košta kineski kredit, iznos kredita, kamata. Čak i ceo ugovor. Saznao bi da kineska strana ima pravo da dovede svoje radnike i podizvođače, da neće platiti PDV na uvoz repromaterijala i slično.

Međutim, ono što je problem, svi ovi poslovi su dogovoreni iza vrata, u direktnim pregovorima tima Aleksandra Vučića i kineskih vlasti. Pošto nije bilo javnog tendera, na koji bi se javile i ostale zainteresovane građevinske kompanije ili finansijeri, ne možemo znati koliko bi zaista koštala deonica Obrenovac – Ljig. Ne bi sigurno više od 430 miliona evra, na koliko se sad procenjuje, ali možda bi neko gradio za manje. Dakle, ne znamo koliko je posao preplaćen i ko se tu sve ugradio.

Transparentnost Srbija je prošle godine upozorila da sporazumi o zajmovima sa Kinom, vredni više od milijardu evra, zaobilaze Zakon o javnim nabavkama Srbije. 

Transparentnost je tada istakla da su narodni poslanici i građani Srbije informisani o tome kakvi su uslovi kredita koji su predstavljeni kao povoljni, ali da obrazloženje na sadrži podatke na osnovu kojih bi mogli da zaključe da li je ukupna vrednost radova realno procenjena, ili bi mogla biti manja, da se do izvođača došlo kroz otvoreni tenderski postupak.

Da stvar bude gora, vlast je ovakvu politiku sklapanja poslova nedavno legalizovala, donoseći leks specijalis koji za važne infrastrukturne poslove dozvoljava zaobilaženje javnih nabavki. I to ide naruku ne samo Kinezima, već i drugim vladama čije kompanije u Srbiji dogovaraju kredite od kojih se običnom čoveku zavrti u glavi.

Mardel misli da postoji  rizik od toga da kineski kapital doprinese korupciji u državi u koju se ulaže, mada smatra da je situacija u Srbiji po tom pitanju znatno bolja nego u drugim delovima sveta. „Ali u isto vreme, postojeća korupcija u Srbiji može samo da se pogorša zbog krupnih i prikrivenih zajmova i ugovora“, kaže Mardel. 

Sumnjivi partneri

Ono što je još zanimljivo, Vlada Srbije ulazi u aranžmane sa kineskim kompanijama koje nemaju baš čistu prošlost.

Na primer, kompanija Yinlong Lanzhou Guangtong New Energy, koja treba da preuzme vlasništvo nad Ikarbusom, prema pisanju svetskih medija, u vlasništvu je firme Zhuhai Yinlong koja je umešana u velike finansijske skandale. Zhuhai navodno dobavljačima nije platio 155 miliona evra.

Zatim, kompanija China Machinery Engineering Corporation (CMEC), koja treba da sprovede projekat vezan za sakupljanje i prečišćavanje kanalizacionih otpadnih voda u Beogradu, radila je na više projekata širom sveta koji su kritikovani zbog navodne korupcije ili lošeg izvođenja radova. Samo prva faza ovog posla u Beogradu košta 271 milion evra.

Kineski CMEC trenutno je angažovan i na izgradnji novog bloka B3 u Termoelektrani Kostolac. 

Možda najzanimljiviji je primer kompanija China Communications and Construction (CCCC), kojoj su povereni višemilionski građevinski poslovi u Srbiji.  Ova firma je gradila Pupinov most, a gradi i autoput Požega – Preljina i prugu Novi Sad – Kelebija, projekte vredne oko 1,7 milijardi dolara. Ne treba reći da se za ovo Srbija zadužila kod kineske Eksim banke.

Kompanija je u svetu dovođena u vezu sa korupcijom, maltretiranjem radnika u inostranstvu i ugrožavanjem životne sredine.

Takođe, CCCC se nalazila na crnoj listi Svetske banke od 2009. do 2017. godine zbog „prevarljive poslovne prakse“, što znači da u tom periodu nije smela da učestvuje u izgradnji nijednog projekta koji finansira Svetska banka. Zdravorazumsko je pitanje – kako je onda takva kompanija dobila posao u Srbiji?

Investicije na zelenoj livadi

Kineske kompanije su aktivne u javnom sektoru. Primera radi, zainteresovane su vrlo za izgradnju metroa, ali tu se biju sa Francuzima. Kineska kompanija PowerChina, koja je sa Vladom Srbije sklopila memorandum o razumevanju za projektovanje beogradskog metroa, zainteresovana je i za izgradnju koridora „Vožd Karađorđe“ koji treba da spoji koridore 10 i 11, a njegova izgradnja koštaće od 1,7 milijardi evra, do više od dve milijarde evra. 

Kineska kompanija Shandong International Economic & Technical koja  je izgradila deonice auto-puta Obrenovac – Ub i Lajkovac – Ljig, gradiće podzemne garaže u Beogradu. Detalji posla nisu poznati, ali ako je reč o privatno–javnom partnerstvu, to znači da će Kinezi naplaćivati parking u centru Beograda. 

Mora se reći, istine radi, da su Kinezi realizovali ili najavili i veliki broj grinfild investicija. Javnosti je možda najpoznatija Mei Ta koja je dobila izdašne subvencije od Vlade Srbije, najpre 21 milion evra 2015. godine, pa još 11 miliona pre nekoliko meseci. Kompanija je takođe dobila na poklon 14 hektara zemljišta, besplatnu infrastrukturu, besplatnu vodu i odnošenje smeća na tri godine, finansiranje učenika na praksi i druge olakšice, a Srbija se odrekla prihoda na osnovu carina, poreza i taksa, objavio je Istinomer. Ali, ponavljamo, nije to specijalni tretman samo za kineske kompanije, već i za ostale strane investitore.

Xingyu Automotive Lighting Systems u Nišu gradi fabriku za proizvodnju prednjih LED svetala za automobile, za koju će dobiti 16,4 miliona evra. Kompanija se obavezala da će zaposliti 1.000 ljudi, zaključno sa 2026. godinom.

Najavljen je i dolazak i velike kineske kompanije iz oblasti proizvodnje eksplozivnih materijala, koja će u strateškom partnerstvu sa beogradskom firmom Rudex otvoriti na prostoru nekadašnjeg vojnog kompleksa u okolini Boljevca, najmoderniju fabriku za proizvodnju industrijskog eksploziva. 

Ovdašnje vlasti puno očekuju i od industrijskog parka u Beogradu, za koji je već napravljeno mešovito srpsko-kinesko preduzeće. Dakle i ta investicija će koštati poreske obveznike Srbije.

Disajni problemi

Verovatno jedna od najkontroverznijih investicija Kine je izgradnja fabrike guma u Zrenjaninu, čiji je investitor Šandong Linglong.

Osim što je kineska kompanija besplatno dobila zemljište vrednosti najmanje osam miliona evra (inače oranice A kategorije koje su konvertovane u građevinsko zemljište) fabrika guma gradiće se usred plodnih oranica Vojvodine. I to u gradu koji već godinama ima ozbiljne probleme sa pijaćom vodom i prečišćavanjem otpadnih voda. Lokalna organizacija Građanski preokret, u pravom malom ratu sa pokrajinskom administracijom, na kraju je uspela da iščupa informaciju da Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine ne poseduje studiju o proceni uticaja na životnu sredinu buduće fabrike guma. Kako je to moguće, možemo samo da nagađamo.

Optužbe zbog zagađenja Kineze prate i u Smederevu i u Boru. Prema nedavnom pisanju CINS-a, Ministarstvo zaštite životne sredine pokrenulo je postupak protiv kompanije Zijin Bor Copper zbog ispuštanja opasnih materija u vazduh u novembru 2019. i januaru 2020.

Ministarstvo je kompaniju kontrolisalo više puta, a najmanje pet puta je utvrdilo propuste otkako je rudarski basen privatizovan krajem 2018. Dok nadležni prebacuju odgovornost jedni na druge, životi 45 hiljada građana Bora su ugroženi.

Ono što je važno napomenuti, Kinezi nisu došli u Bor i Smederevo juče, nego pre nekoliko godina, pa ima više osnova pitati lokalne i nacionalne nadležne institucije šta piše u ugovoru sa kompanijom. Da li su nadležni uradili sve što je do njih i zašto ne rade lokalne stanice za merenje. Ovo naravno ne oslobađa Kineze odgovornosti, ali čini se da je problem i u srpskim institucijama koje se prave mrtve.

Zašto ovo kažemo? „Nova ekonomija“ je razgovarala sa iskusnim stručnjacima iz oblasti rudarstva. Većina smatra da kineske kompanije ne žele da se zamere lokalnom stanovništvu, niti da krše baš tako očigledno ekološke propise na pragu Evropske unije, ka čijem tržištu gledaju. I kao što je pokazala praksa sa istraživanjem uticaja na životnu sredinu budućeg rudnika bakra Čukaru Peki pored Bora, reaguju brzo na svaku primedbu stručne javnosti. Na samo jednu primedbu upućenu resornom ministarstvu da će planirani način otkopavanja u rudniku uništiti lokalna sela, Kinezi su brzo promenili metodu otkopavanja. Dakle ako ćutimo mi, ćute i oni. A zašto ćute organi države Srbije koji su plaćeni da brinu o javnom zdravlju i korišćenju nacionalnih resursa, to nije pitanje za Kineze.