Vesti iz izdanja

01.06.2024. 05:00

Štampano izdanje

Autor: Lana Engel

Ko se lako zavadi, njim se lako vlada

PSIHOLOGIJA - Krhka etika, još krhkija lojalnost

Ma koliko da nam je kao ljudskoj vrsti i ljudskim zajednicama, ali i pojedincima, za naš  dugoročni opstanak i prosperitet neophodna saradnja, mi se u Srbiji ipak nje odričemo i opredeljujemo se da verujemo samo sebi. A šta se, zapravo, dešava sa društvom čiji se članovi odreknu saradnje i okrenu izolaciji i sopstvenim resursima?

Nedavno se setih natpisa na majici koju je nosio jedan moj komšija tokom bombardovanja 1999. Na majici je pisalo „Sami protiv svih“. I zaista, ta tvrdnja ili vapaj kao da je neki naš kolektivni usud. Kod nas je, čini se, svaka saradnja osuđena na kratko trajanje i ljudi se prečesto osećaju prevarenim i nasamarenim, pa se onda razumljivo i opravdano odlučuju da se povuku u sebe i da se oslone samo na svoje snage, da ne veruju više nikome. 

Da li vam ova priča deluje poznato? Meni da, ali moram priznati da su mi takva negativna iskustva uglavnom vezana za Srbiju i da ovde na Zapadu (još uvek) nisam doživela neka velika razočaranja u ljude tipa „nedržanja reči“ ili nekakvog „podmetanja noge“.

Dakle, čini se da je fenomen nelojalnosti ipak više prisutan u Srbiji nego u razvijenim demokratijama. 

Bez želje da hvalimo Zapad i kudimo Srbiju, u ovom tekstu ćemo uporediti razlike u funkcionisanju društava na Zapadu i kod nas, kao i razlike što se tiču naših prošlih životnih iskustava, konkretnije ponavljanih tragedija i trauma koje smo mi kao zajednica doživeli. Naravno, razlike u prošlim i trenutnim životnim okolnostima umnogome određuju kako će se ljudi ponašati u interakciji jedni sa drugima. 

Naučena bespomoćnost i naučeno nepoverenje

Naučena bespomoćnost, poznati je termin u psihologiji koji se odnosi na fenomen gubljenja vere u efikasnost i moć sopstvene akcije. Ova pojava je prisutna čak i u učenju i ponašanju životinja. Na primer, ako eksperimentalni pas povremeno dobija blage elektrošokove kroz pod kaveza, on će najpre pokušavati da pobegne, potraži izlaz, da cvili ili uradi nešto drugo ne bi li se izbavio. Međutim nakon nekog vremena, pošto ništa ne donosi rešenje, pas će prestati da se trudi i bori i mirno će ležati i trpeti torturu i bol. 

Slično gubitku poverenja u sopstvene moći, čovek može da izgubi i poverenje u druge, kao na primer u njihovu etičnost i lojalnost. I stara izreka kaže da kada nas neko prevari jedanput, kriv je on. Kada nas prevari drugi put, krivi smo i on i mi. Ali ako nas prevari treći put, onda je krivica samo na nama.

Učenje iz iskustava je neophodno za preživljavanje i korisno je za opstanak. Ovo se odnosi čak i na životinje. I pas će naučiti da razlikuje od koga može da očekuje da ga pomiluje, a ko je naprotiv sklon da ga šutne ili povredi. Naravno, ljudi uče još brže i uopštenije (generalizovano) u poređenju sa životinjama. 

Zato ne treba da nas čudi što kod nas poverenje i saradnja među ljudima ima kratko trajanje i što je izuzetno krhka. U ekonomiji je poznato da potrošači lako gube poverenje u neki proizvod ako su se razočarali u njega. A kada se poverenje jednom izgubi, ono se vrlo teško, a možda i nikada ne vraća. Isto je i u braku ili vezama: ako nas partner jednom prevari, teško da ćemo ikada potpuno povratiti poverenje u njega ili nju. 

Postavlja se opravdano pitanje zašto gubimo poverenje mnogo brže i lakše nego što ga stičemo? Ova naša karakteristika ima svoju funkciju u preživljavanju i najverovatnije je urođena karakteristika ne samo kod čoveka, već i kod životinja. Naime, za opstanak i preživljavanje, od krucijalne je važnosti da budemo oprezni i da su nam „sva čula izoštrena“ na razne pretnje. Jedna od najvećih pretnji za opstanak čoveka je prevara od strane ljudi iz njegovog okruženja, odnosno nelojalnost.

Čovek je po svojoj prirodi socijalna jedinka. Mi nismo solisti u životu, nismo vukovi samotnjaci. Najveća snaga ljudi kao vrste nije u našoj inteligenciji, već u našoj sposobnosti da se masovno okupljamo oko zajedničkih ciljeva i da u velikom broju i na organizovan način sarađujemo jedni sa drugima. U te svrhe razvili smo i jezik i ostale vidove komunikacije. Naša saradnja i zajednički napori urodili su velikim dostignućima koja nam olakšavaju i produžavaju život. Čovek je zahvaljujući saradnji i komunikacijama došao do brojnih naučnih otkrića i tehničkih pronalazaka i razvio savremeni visoko civilizovan način života.

Dakle, saradnja je za opstanak i prosperitet ljudi neophodna. Ipak, zbog naših ponavljanih loših iskustava sa drugim ljudima mi se, kao zajednica, teško odlučujemo na saradnju, opravdano smo nepoverljivi i sumnjičavi. 

Kao i sa proizvodom u koji smo se razočarali, teško ćemo povratiti poverenje u naše sugrađane i sa njima pokušati da uđemo u neki saradnju. Ovo je logično i očekivano. U našem istorijskom iskustvu, nama je bezbroj puta bilo obećavano sve i svašta, da bi te „bajke“ koje su nam bile „prodavane“, u realnosti zamenili razni „horor“ raspleti. Ljudi u Srbiji su sasvim opravdano i racionalno zaključili da će svako da ih laže i maže i da pokuša da ih „prevede žedne preko vode“.

Kult snažnog i bezosećajnog pojedinca 

Ma koliko da nam je kao ljudskoj vrsti i ljudskim zajednicama, ali i pojedincima, za naš  dugoročni opstanak i prosperitet neophodna saradnja, mi se u Srbiji ipak nje odričemo i opredeljujemo se da verujemo samo sebi. A šta se, zapravo, dešava sa društvom kada se njegovi članovi odreknu saradnje i okrenu se izolaciji i sopstvenim resursima?

Uz materijalnu situiranost, kod nas je, barem u nekim slojevima društva, „na ceni“ i neka vrsta okrutnosti i bezosećajnosti za patnje drugih

Kada je čovek sam, onda je on mnogo ranjiviji i slabili nego kada je u zajednici koja se međusobno pomaže. U jednoj organizovanoj zajednici postoji podela uloga i zadataka. Tako, neko ko je lekar može da pomaže drugima kada su bolesni, ali pri tome ne mora da zna kako da popravi svoj auto, jer za to može da se osloni na auto-mehaničara. Međutim, u društvima koja su razbijena i u kojima se izgubila društvena kohezija i međusobno poverenje i saradnja, pojedinac mora da bude u stanju da se u svakoj situaciji osloni sam na sebe i da bude u stanju da reši svaki problem. U našoj zajednici (Srbiji) ipak, postoji i dalje poverenje u novac. Ljudi još veruju u moć materijalnog bogatstva. Na ceni je i vredno je poštovanja biti materijalno „situiran“. Kada imaš novac, onda možeš da se postaraš da svi problemi budu rešeni. 

Ponekada se kod nas pejorativno govori o tome da većina ljudi preterano vrednuje novac i materijalno blagostanje. Ipak, treba imati razumevanja za „običnog“ čoveka. Jer na šta čovek da se osloni i u čemu drugom da nađe egzistencijalnu sigurnost, ako iz iskustva zna da na svoje sugrađane i na međusobnu saradnju ne može baš preterano da računa? Problem je još umnogome uvećan nedostatkom institucionalne zaštite pojedinaca. Dakle, čoveku preostaje da sigurnost i zaštitu potraži barem u obezbeđenju svoje materijalne sigurnosti. 

Uz materijalnu situiranost, kod nas je, barem u nekim slojevima društva, „na ceni“ i neka vrsta okrutnosti i bezosećajnosti za patnje drugih. Savremena istraživanja u oblasti psihologije morala pokazuju da su ljudi skloni da sopstvene, ponekada i neetične i nemoralne postupke, kasnije „šminkaju“ nalazeći razna racionalna objašnjenja svojih postupaka. Ljudi to tada čine polusvesno, automatski i birajući da se ne udubljuju previše, jer kada bi se udubili, to bi ih jako uznemirilo. U biranju da budu bezosećajni, mnogi naši sugrađani time verovatno smiruju svoju savest, ubeđujući i sebe i druge da je sasvim okej, pa čak i poželjno i hvale vredno biti „na sumnjiv način“ bogat, moćan, slavan i beskrupulozan. A „uprljana“ savest biva još više umivena i umirena kada uspemo da mnoge ljude, na primer posredstvom masovnih medija, ubedimo kako je baš „cool“ i poželjno biti jedan beskrupulozni bogataš kojem se sve može. 

Ipak, treba da nas uteši činjenica da jedno društvo može da doživi još mnogo gori raspad, gori gubitak društvene saradnje i kohezije. Za to postoje brojni primeri u istoriji, ali ih možemo naći i u sadašnjosti ili skorijoj prošlosti u nekim drugim, trenutno „bolesnijim“ društvima od ovog našeg. 

Jedan od prominentnih primera teške društvene „obolelosti“ je na primer Liberija. Samo pre desetak godina Liberijom su vladale razbojničke bande. Nezaposlenost je bila na nivou od 80 odsto. Kanibalizam je bio široko rasprostranjena praksa, a poneke bande su na primer hvatale decu, na živo im čupale srce i jele ga, a to sve u uverenju da će takav gnusan ritual članovima bande doneti besmrtnost, odnosno „otpornost na metke“. 

Dakle, glavu gore dragi sugrađani! Mi još uvek, na sreću, kao društvo i zajednica nismo potonuli na dno. Međutim, ne postoji brod koji ne može da potone. A naš brod je, nažalost, već prilično ruiniran i oštećen. Mi smo svakako zreli za „generalni remont“.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.